Krsto Papić (2. deo intervjua): Tesla je još 1939. našoj vladi nudio lasere za odbranu zemlje (1990)




Kad se Tito o "Lisicama" izrazio kao o vrednom umetničkom delu, dežurni ortodoksi su ga ubeđivali da je film antisocijalistički, jer su udbaši predstavljeni zastrašujuće, pa ih se svi seljaci više boje nego poštuju. Tito im je rekao: "Ćutite, radili smo i gore stvari. Normalno je da se narod boji policajaca. Nađite mi zemlju u kojoj je policija omiljena"

2. deo intervjua



STAV: Kako je uopšte došlo do snimanja "Lisica" kad je samo godinu dana ranije u bunkeru završio "Sveti pesak" Mike Antića jer se na posredan način bavio Golim otokom?

Krsto Papić (foto: Hrvoje Grgić)
PAPIĆ: Jednostavo. Osim komisije koja je odobrila scenario niko nije znao šta snimam, jer su nas držali za autsajdersku ekipu.

Te godine je snimana "Sutjeska" sa paradom američkih glumaca, tako da je bila minorna činjenica šta je neki Papić snimao u nekoj tamo Vrlici.

Film sam dobio na konto nagrade za "Čakiju" na Beogradskom festivalu koji je čak prenosila i televizija, a danas možete dobiti i deset Gran prija pa da niko ne zna da postojite.

Kad su "Lisice" bile definitivno gotove, namenjena im je i definitivna sahrana.

Napao ih je lično šef beogradske partije Bora Pavlović, čini mi se zvani "Kundak", jer su neposredno u to vreme sa repertoara skinuli komad "Kad su cvetale tikve" kao informbirovski, pa je valjda hteo da Zagrebu vrati bekhend i dokaže kako nije samo Beograd centar zla.

Prethodno je film u prestonici imao samo jednu specijalnu projekciju kojoj je prisustvovalo zaista neverovatno društvo: Zafir Hadžimanov, Žika Pavlović, te Milovan Đilas i Desa Trevisan dopisnica "Tajmsa" koje je doveo Kovač.

Đilas me je oduševljeno proglasio velikim umetnikom, dok me je Žika ispsovao na pasja kola i tresnuo vrata za sobom.

Nije mu se uklapalo da seljaci budu uz moćnika Andriju dok je na vlasti, a okreću mu leđa kad je proglašen informbirovcem. Nisu ga ubedile ni paralele sa Cezarom.

Nakon samo tri projekcije u Domu omladine gde smo pokušali da mu damo nekakvu javnost - film je skinut, a jedino su me branili Mak i Vuk Babić koji su čak spremali nekakve peticije.

Svi ostali su sukob prebacili na relaciju Zagreb - Beograd.

Kao reakcija pojavila su se tobožnja zaštita u Zagrebu, mada su "Lisice" jedva prošle na sastanku verovatno najstrože cenzorske komisije u zemlji.

Tokom njihovog preganjanja mene su čak tri puta izbacivali iz sale. Stigao sam i na dnevni red Savezne skupštine kad je neki delegat iz Varaždina pitao šta je sporno u "Lisicama" kad su kritike tako ispolitizirane.

Tadašnji predsednik Parlamenta Vukašin Mićunović mu je odgovorio da delegati imaju krupnijih problema od estetike, ali film je već izašao iz svjeta filma.

Jedini ko je bez ostatka stao iza filma bio je Mika Tripalo, rekavši mi jednom prilikom, kad je posetio Udruženje filmskih radnika da se ne moram osećati dužnikom i da ako sam pravi umetnik treba da napravim film koji će napasti politiku koja me je zaštitila. 

Verujte mi da je on jedan od najdemokratičnijih ljudi koje sam upoznao za mojih 57 godina.

Osobito je bila napeta situacija na Pulskom festivalu gde nisam prisustvovao jer sam u to vreme radio za Francusku televiziju, pa sam sa tri dana zakašnjenja saznao da sam dobio Veliku Arenu, kao i nagrade za režiju, mušku i žensku ulogu.

U samom žiriju bile su dve sukobljene struje, za i protiv, tako da su kao konačnu odluku čekali trenutno raspoloženje ili neraspoloženje predsednika Tita.

Kad se o "Lisicama" izrazio kao o vrednom umetničkom delu, dežurni ortodoksi su ga ubeđivali da je film antisocijalistički, jer su udbaši predstavljeni zastrašujuće, pa ih se svi seljaci više boje nego poštuju.

Tito im je rekao:

"Ćutite, radili smo i gore stvari. Normalno je da se narod boji policajaca. Nađite mi zemlju u kojoj je policija omiljena".

Opšta, a ujedno i završna hajka počela je '72. nakog pada srpskih liberala, jer je tzv. crni talas bio najjači u Beogradu, dok su se u Zagrebu osećali samo refleksi.

Zato je u Hrvatskoj bilo mnogo teže praviti slobodouman film.

Beograd je uopšte u svim vremenima, osim današnjim, bio liberalniji.

Ako nekoga hoćete uškopiti samo ga bacite u monistički politički poredak, bilo ljevi ili desni, jer oba koče prirodni talenat, bilo da zna praviti cipele ili filmove.

Ne mislim naravno da je američka demokratija raj, ali sistem koji je uspeo da sruši Niksona, je garancija da lažne vođe ne mogu dugo držati vlast.

Jedno vreme, od '56. do ’62. i ja sam bio u Partiji, kad su me zajedno sa još 1500 studenata zagrebačkog univerziteta isključili zbog učestvovanja u demonstracijama gde smo se bunili protiv trulog kupusa u menzi.

Kad su arogantni gradski rukovodioci odbili da nas prime izašli smo na ulice, da bi nas u Frankopanskoj sačekala policija. Danima su trotoari bili krvavi.

Dugo sam u filmskim krugovima krio da sam izbačen iz SK (mogli ste biti vanpartijac, ali ne i "disident"). Valjda će mi to malo lukavstvo istorija oprostiti.


Sankcionisana mržnja



STAV: Pod udar je došao i vaš naredni film "Predstava Hamleta u Mrduši Donjoj" (1972), rađen po Brešanovom scenariju, iako ni jednog nije teretila etiketa hrvatskog nacionaliste.

PAPIĆ: Brešanov komad je došao pod udar jer je neki visoki hrvatski rukovodilac, priča se Jure Bilić, nakon predstave izjavio kako ga je sram što je bio partizan. Nakon anonimnog napada sa zagrebačke televizije počela je prozivka udruženih omladinskih i boračkih snaga koja je tekla tokom celog snimanja filma.

Kao drugo, oni koji su došli na vlast nakon 71. bili su i protiv "Lisica" samo što svoju mržnju nisu mogli sankcionisati. Sad su priliku dobro realizovali.

"Hamleta" su puštali isključivo po periferijskim kinima, ali je zanimljivo da je u Srbiji imao puno publike. Beogradski koproducent "Centar film" nam je oprostio uložene pare samo da ga na špici ne pominjemo kao partnera.

STAV: Ništa manje ideološki problematičan film poput "Maestra i Margarite" iste godine je dobio Arenu, iako je predsednik žirija bio Stipe Šuvar.

PAPIĆ: Raspoloženja su se brzo menjala, kao i sastavi žirija. Šuvar još nije bio dovoljno moćan, pa je u tom međuprostoru sve bilo moguće. Ali razlike nisu drastične u okviru takvog monolitnog partijskog sistema i koncepta "Sjaši Kurta da uzjaše Murta".

STAV: Da li je "Izbavitelj" (1976) svojevrstan kompromis i način da se kroz žanrovsku formu izbegne ideološka represija?

PAPIĆ: Mada je na neki način nastavak "Lisica" i "Hamleta" ne bih ga mogao snimati da nije imao SF tematiku i podnaslov "antifašistički film". Na osnovu scenarija svi su očekivali da će platnom paradirati nacisti sa kukastim križevima, ali totalitarizam nisam hteo da svedem na jedan, fašistički znak.

Problemi oko percepcije filma nisu izbili u javnost, ali je bio stalna tema marksističkih tribina.

Iz samog CK SK Hrvatske pulskom žiriju je stigla "sugestija" da "Izbavitelj" ne sme dobiti nikakvu relevantnu nagradu, mada je pre toga bio laureat na festivalu SF filma u Trstu, a potom i na smotrama u Parizu i Portu.

Jedne godine je bio među najgledanijim filmovima u japanskim kinima i izgleda zaradio toliko para, da su me distributeri pozvali da o njihovom trošku obiđem Japan.

STAV: Moguće je praviti paralele između Makovog "WR" i Vašeg "Tesle" jer se bave neshvaćenim vizionarima Teslom i Rajhom. Šta ste - osim da je i danas aktivan pokret farmera u Minesoti koji noću ruši dalekovode zalažući se kao i Tesla za bežični prenos energije, a čiji su ideolozi Endrju Mikrovski i futurolog Džim O' Brajen - saznali o njegovom životu?

PAPIĆ: Godinama sam bio pod udarom ideološkog jednoumlja pa me stvarno iznenadila ponuda da o Tesli snimim jedan praktično poludržavni film. Nisu ga finansirali baš generali, ali je stajala tako moćna institucija kao što je JAZU i njen predsetimk Grga Novak koji je mogao doći do Tita kad god zaželi.

STAV: Kako je Orson Vels pristao da glumi, kad se zna da nije bio baš jeftin kao ni njegove hedonističke potrebe?

PAPIĆ: I nije bio previše skup: 40 hiljada dolara plus prevoz i hotel. Nije više mogao puno da pije i jede, bolest ga je već načela, pa je bio prilično nervozan. U Los Anđelesu mi je pomogao da amerikaniziram scenario, jer je naša verzija bila grozna i svojim amaterizmom smetala mom dokumentarističkom instiktu.

I zaista sve scene koje su prošle njegovu ruku imaju potrebnu uverljivost.

Teško je bilo sarađivati sa Velsom, pošto je teško ispred kamere držati genija koji je snimio "Građanina Kejna". Uvek sam bio u napasti da ga pitam kako bi on postavio kameru, što je njemu bilo nebitno, pod uslovom da ga ne snimam previše nisko jer ispada ružan. 

Zanimljiv je prvi kadar u kome se on, Morgan, obraća Tesli, Peri Božoviću. Ponovili smo taj kadar nekoliko puta kad je upitao da li snimanju slučajno prisustvuje i neki reditelj koji bi ga obavesto kad je scena OK.

Objasnio sam mu da Morgan, verovatno najmoćniji magnat tog vremena nema potrebe da bude nervozan i drži kao ravnopravnog sebi nekog malog učenjaka i sanjara sa Balkana, koji i ne zna gde se nalazi.

Saslušao me je i zaključio:

"Kiki, pa ti si zaista režiser".




Sada mi je žao što sam se u filmu previše bavio strujom, a malo Teslom kao vizionarom koji je predskazao sve aktuelne svetske probleme i bio prvi ekolog - protivnik razaranja prirodnih elemenata.

Tada nisam shvatao zašto nikad nije prihvatio Ajnštajnovu teoriju relativiteta, ni proces fisije atoma.

Smatrao je da čovek treba da živi u skladu sa prirodom koja je već sve izmislila, a čoveku treba samo više znanja i intuicije da to otkrije. 

Znači, suština je Teslin sukob sa vremenom, a ne sa kapitalistima koji su ga tobože izrabljivali.

Jedno vreme je bio među najbogatijim ljudima Njujorka.

Najmisteriozniji je njegov privatni život. Dobio sam puno ponuda ljudi koji bi pred kamerom posvedočili da je bio homoseksualac. Pokazali su mi i oficira sa kojim je običavao ići u operu, tako da njegova rečenica kako nijedna žena nije ušla u njegov život, nije tumačena kao žrtva za nauku, već znak odanosti nekom muškarcu.

Zbog karaktera filma morao sam odbaciti tu dimenziju, a i da sam imao punu slobodu ne znam kako bih je upotrebio. 

Tesla nikad nije hteo kupiti kuću, već je život proveo zatvoren u hotelskim apartmanima. Akcentirao sam njegovu abnormalnu vezanost za majku, prvi znak početnog Edipovog kompleksa.

Moj film je inicirao roman koji dokazuje da Tesla nije umro prirodnom smrću, već ga je ubila nemačka obaveštajna služba.

Naslućivao sam to pronašavši podatak da je tri dana mrtav ležao u hotelskoj sobi, a to niko nije primetio. U to ne veruju ni detektivi amateri.

Bio je na tragu da pronađe laser i pisao je negde 1939. jugoslovenskoj vladi da joj može obezbediti efikasnu odbranu zemlje time što će na svako više brdo na granici postaviti uređaje koji na daljinu tope gvozdene predmete. 

Međutim, i geniji prave greške, pa je na kraju pisma dodao:

"Služim svojoj domovini... Pošaljite mi 500 dolara". 

Naravno da se činovniku iz nekog nadleštva učinilo da je razlog za celu ponudu tih nesretnih 500 dolara, pa mu niko nije odgovorio.

Slično je reagovala i kanadska vlada.

Možda se ne zna da je Ruzvelt pristao da ga primi, ali je Tesla umro četiri dana pre zakazanog sastanka.


Nisam ni kineski car



STAV: Predstavlja li napad na film "Život sa stricem" poslednji pokušaj političkog arbitriranja u umetnosti iniciran još saopštenjem Izvršnog biroa CK SKJ (1973) i njihovim logičnim nastavkom "Bijelom knjigom" iz 1985.

PAPIĆ: Pre pomenute, hrvatska kultura je bila počašćena sa još nekoliko sličnih "Bijelih knjiga", čije su posledice bile zastrašujuće, samo što nikad nisu dospele u javnost.

Mogu se pohvaliti da me ni jedna lista toga tipa nije zaobišla. Ne žalim se ipak jer su drugi i gore prošli.

Fakat je da vlasti u Hrvatskoj nakon 1971. i ne znaju ništa drugo nego da hapse, Vlado Gotovac je zaglavio robiju zbog intervjua u kom nije govorio ni protiv države niti bilo kog naroda. Tokom šest godina u Gradišci su mu uništili jetru.

Još stotine ljudi je ostalo bez posla. Zaista neviđeni revanšizam. Hrvatske vlasti su hapsile Hrvate i oni su se sa tim već pomirili. Rado ide Hrvat u zatvore. Međutim kad su uhapsili jednog Srbina, digla se ogromna galama.

Suđenje Jovanu Opačiću (naravno kao i Azemu Vlasiju) predstavlja jednu od najvećih sramota jugoslovenskog sudstva u ovoj deceniji. Mi iz HSLS smo odmah protestvovali. Dobro je što Opačić nije osuđen, ali je ipak sreća da je do suđenja došlo, da bi se ljudi konačno osvjestili i shvatili da ne mogu tek tako biti hapšeni.

A stotine ljudi u Hrvatskoj dobilo je po nekoliko godina zatvora iako nisu rekli ni pola od onoga što je Opačić.

STAV: U svojim filmovima, kao i javnim istupima do nedavno ste izbegavali da izlažete svoje stavove o dnevnoj politici. Sad ste u Savetu HSLS Slavka Goldštajna i Vlade Gotovca.

PAPIĆ: Trudim se da realno gledam okolnosti koje živim, a realnost je da je Jugoslavija savez nekakvih naroda i samo tako može opstati. Unitaristički koncept je propao još sa Ilircima koji su u tome bili najtemeljitiji.

Prvo su se odrekli imena i umesto Hrvatima nazvali se Ilircima da bi pridobili ostale narode sa ovih prostora za jednu državu, odnosno naciju. Međutim, Slovenci su se prvi pobunili i Prešern je isekao tu inicijativu. Ni Srbi nisu bili oduševljeni.

Tako je koncept propao još u vreme kad su u Evropi formirane unitarističke nacije poput Italije.

Danas su ti procesi završeni i ne može se desiti da Francuska osvaja Luksemburg koji je beskrajno sićušan prema njoj.

A mi hoćemo na pragu XXI veka da obnavljamo procese koji nisu uspevali u XVIII i XIX, umesto da se integriramo sa Evropom ovakvi kakvi jesmo. Nije tragedija ako svako tanca svoje kolo.

Neverovatno je koliko su bliski Danci, Šveđani i Norvežani, a niko od njih ne pravi dramu što nisu ujedinjeni. Suludi su svi napadi na Slovence koji su u svoj Ustav uneli i pravo na otcepljenje. Naprotiv, svakom narodu bi trebalo utuviti u glavu da ima i takvu mogućnost, a on će prirodnim putem otkriti šta su mu sa susedom zajednički interesi.

Ako takvih nema zašto bi živeli zajedno.

Samo još neka plemena mogu voditi svoje glupe građanske ratove, ali se ni u Libanu ne zna ko je jači: pre podne jedna struja drži dve i po ulice, a popodne druga. Najstravičniji primer zaostalosti.

Kao reditelj zavidim autorima iz unitarističkih zemalja poput Italije ili još drastičnije Francuske. Jer film strašno zavisi od rasprostranjenosti jezika i brojnosti naroda iz kog dolazi, pod uslovom da je koliko-toliko dobar.

Ali to je realnost i zar da kukam što dolazim iz male kinematografije, a nisam ni kineski car.

STAV: Otkud da reditelj izrazite kosmopolitske individualnosti bude u partiji koja ima prefiks "hrvatska", pa makar i u teritorijalnom smislu?

PAPIĆ: Nikakva druga stranka na ovom tlu nema budućnosti, pa čak ni UJDI, koji će svuda naći mali broj pristalica, a neće predstavljati stvarnu snagu. Prefiks "hrvatska" sigurno ne znači da je reč o nacionalističkoj stranci.

Da smo je nazvali hrvatskosrpskom verovatno bi nam neko iz Beograda prigovorio da se mešamo u njihove kućne poslove.

Gledajte to ovako: ako je Hrvatska jedna od država koja čini Jugoslaviju, ne vidim što neka stranka ne bi nosila ime po državi iz koje dolazi, a da ne bude proglašena nacionalističkom.

Na našoj godišnjoj skupštini pokrenuta je inicijativa da se iz naziva stranke briše "Hrvatska", ali je predlog glasanjem odbijen.

Program partije sam prihvatio jer se zalaže za višepartijski, demokratski poredak, slobodne izbore i ravnopravnost pojedinaca, bez obzira na rasnu i vjersku pripadnost.

Putujući puno po svjetu primetio sam da pripadnike komunističkih partija a i njihovu opoziciju u svetu gledaju kao na niža bića ako dolaze iz jednostranačkih zemalja. Kao ljude koje je zadesio zemljotres ili poplava. U HSLS sam ušao i da bih smanjio raskorak između angažmana mojih filmova i privatnog života.

Razgovarao: Miško Lazović, obrada: Yugopapir (Stav, mart 1990.)



Kraj 2. dela intervjua - 1. deo je OVDE



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)