Miša Radivojević priprema film "Dečko koji obećava": Prava umetnost je kod nas na margini (1980)




Mislim da smo mi sredina koja srazmerno broju ljudi, ima najviše talenata na svetu. Lično poznajem tridesetak mladih ljudi koji bi mogli da budu sjajna osnova svake kinematografije. Naravno, ti dečaci ne snimaju filmove - oni jednostavno ne mogu da dođu do svog filma. Našom kinematografijom vlada tridesetak ljudi kojima bi zakonski trebalo zabraniti da se bave filmom

- Čitav jedan život mora da se kuva u meni da bi filmovi koje pravim ličili na nešto. Tu nema mesta za lagodnost, za regularnu građansku karijeru, za uspeh, za laž. Dakle, jedna savršena mašinerija u kojoj je veoma teško preživeti četrdeset godina. Moj odnos s filmom je nekakav stvarni život, a moj život van njega je samo jedan dosadan film, kaže reditelj.


Miša Radivojević, letnji kišni dan 1980. godine

Prošle godine je ugledni londonski filmski godišnjak "Internešenel film gajd" uvrstio film "Kvar" Miše Radivojevića, među deset najboljih ostvarenja u 1979. Posle duge pauze između dva filma, autor je ovim postigao zaista veliki uspeh. Na predstojećem filmskom festivalu u Puli predstaviće se svojim najnovijim filmom "Život, snovi i smrt Filipa Filipovića". Ovim filmom on "iskače" iz svog dosadašnjeg rediteljskog opusa i obrađuje temu iz istorije.

- Scenario za film su napisali Slobodan Stojanović, Aleksandar Popović, Milovan Vitezović, Novica Savić, Miša Stanisavljević i ja. Aleksandar Berček sjajno igra Filipa Filipovića, Milena Dravić sjajno igra njegovu sestru Dragu.

Film je snimio Božidar Nikolić, muziku je komponovao i izveo Kornelije Kovač, sjajno ga je izmontirao Vuksan Lukovac, a direktor filma je Nikola Popović.

Pošto se radilo o epohi između 1900. i 1938. godine, kostime je radila Mira Čohadžić, a scenografiju Veljko Despotović. Igra velika grupa dobrih jugoslovenskih glumaca. Scenario je, inače, rađen prema motivima iz knjige Pere Damjanovića "Filip Filipović".




- Po imenima koje ste nabrojali, sve obećava da će film biti dobar. Da li je i to jedan od onih skupih projekata?

- Film je napravljen s vrlo malo sredstava, znači, jeftin je. Mislim da je nemoralno praviti skupe filmove (recimo, preko stare milijarde). Nema danas tako društveno značajne teme kojoj bi se davao toliki novac.

- Ne mislite li, možda, da i broj filmskih festivala koji "kreću" s pulskim, a završavaju se niškim (ukupno ih je četiri) iziskuju puno troškova?

- Novac koji bacamo na festivale dobro je i korisno uložen jedino pod pretpostavkom da na tim festivalima vidimo dobre filmove, ali se plašim da to nije slučaj. Naprotiv. Tako ispada da imamo puno festivala istih loših filmova.

A kad se desi da imamo i dobre filmove, onda ih tako loše valorizujemo, da su, po pravilu, informativne sekcije zanimljivije od glavnih, a informativne sekcije ne gleda niko. Ove godine je promenjen sistem formiranja žirija i nadamo se da će sve krenuti nabolje.


Televizija kao srednji put



- Da li razlog što imamo loše filmove leži i u nedostatku scenarija?

- Ja ne potcenjujem problem scenarija, ali mislim da postoji jedan veći problem - nedostatak pravih reditelja. Ovi koje imamo upropašćavaju i to malo dobrih scenarija. Hajdemo logički: veliki producent, velika tema, velike pare, dobar pisac (scenarist), slab reditelj - hoćete li da prognoziram rezultat?

Češće sam gledao u jugoslovenskom filmu sekvence koje je reditelj upropastio, nego one koje je reditelj nadgradio. Ne zahtevajmo od scenarista previše - malo ih je, slabo su plaćeni, pišu za gluplje od sebe.

- Kakva je, konkretno, situacija u našem filmu i postoje li neke šanse da se nešto izmeni i krene nabolje?

- Mislim da smo mi sredina koja srazmerno broju ljudi, ima najviše talenata na svetu. Lično poznajem tridesetak mladih ljudi koji bi mogli da budu sjajna osnova svake kinematografije. Naravno, ti dečaci ne snimaju filmove - oni jednostavno ne mogu da dođu do svog filma.

Našom kinematografijom vlada tridesetak ljudi kojima bi zakonski trebalo zabraniti da se bave filmom.

A, film je veoma skup.

Postoji, takozvana, nacionalna kvota filmova koji se mogu napraviti tokom godine. Samim tim, nema mesta i za jednih i za drugih 30 i situacija je takva kakva je - očajna. Pravimo deset puta gore filmove nego što možemo.

- U takvoj situaciji, kakve su stvarne šanse za stavaranje?

- Jedna šansa, jedan srednji put, po mom mišljenju je televizija. Poslednji moj film "Snovi i smrt" uradio sam i za televiziju i za "Avala film". Filip David, urednik Televizije Beograd, me je nagovorio da napravim film o Filipu Filipoviću, prvom sekretaru KPJ, i vrlo mi je drago što sam to uradio.

Mislim da su i film i televizijska drama koja će ići u dva nastavka, negde početkom iduće godine, zaista dobri.

- Vi ste pravi zaljubljenik filma.

- Prvi put sam otišao sam u bioskop kad sam imao šest godina. Onda sam za ta, recimo, četiri dinara, koliko je koštala karta, sa svojim starijim drugom koji je čistio bioskopsku salu, za sve pare pojeo kolače u bioskopskoj poslastičarnici.

Pošto smo "pojeli" bioskopsku kartu, jedini način da uđemo u salu bio je da me on uvede, jer je imao ključ, ali već u podne. Uveo me je u salu, zaključao vrata i tako sam ja sam morao da čekam predstavu koja je počinjala tek u tri časa posle podne.

Dakle, čekao sam tri sata u mraku, zajedno s miševima, i samo se na jednom zidu čačanskog bioskopa "Prag" belasalo platno koje sam primetio, naravno, tek kad su mi oči privikle na tamu. 



Neverna, kapriciozna, neuhvatljiva dragana



Znam da se davala neka ruska bajka, da li "Konjić Grbonjić" ili "Vasilisa Prekrasna" - toga se tačno ne sećam. Eto, to je bio taj moj prvi famozni susret s filmom.
- Svako bi posle takvog "iskustva" poželeo da više nikad ne uđe u bioskopsku dvoranu, a kamoli da ceo život posveti filmu.

- Akademiju sam završio 1966. godine u Beogradu, u klasi Aleksandra Petrovića (to je bila prva klasa filmske režije), a upisao sam se na nju nakon dve završene godine čiste filozofije.

Ja mislim da se o meni, kao čoveku anonimusu, sve zna. Eto, danas dok s vama razgovaram, završio sam i svoj peti film, a pre toga, bile su: "Bube u glavi", "Bez", "Testament", i "Kvar".

Znači, od ovih 40 godina života, bar 25 živim s filmom i činjenica je da je taj moj odnos s filmom nekakav stvarni život, a da je moj život van njega, u stvari, jedan vrlo dosadan film.

- Ipak, dugo vremena ste proveli ne radeći na filmu. Između "Testamenta" i "Kvara" bila je prilična pauza - čitave četiri godine.

- Čekajući na film koji je neverna, kapriciozna, neuhvatljiva dragana, disciplinovano sam se bavio raznim drugim stvarima. Vodio sam programe na radiju, na televiziji. Tri godine sam, na primer, u "Nedeljnom popodnevu" intervjuisao svoje drugove koji su pravili filmove.

- I, kako ste se osećali?

- Osećao sam se ružno. Ali, mislim da je i to, kao dečje bolesti, dobro i korisno. Mislim da su, ukoliko je put teži, predeli koji nam se kasnije ostvaruju, lepši i privlačniji. Ne verujem u lako stečen novac, u lake ljubavi, nonšalantne filmove.

Ne treba preterivati, ali mislim da čovek mora da bude pijan, očajan, presrećan, zavidan i slab, da bi mogao uspešno da govori o pijancima, očajnicima, srećnicima, zavidljivcima i slabićima. 

Znači, čitav jedan svet mora da se kuva u meni da bi ti moji filmovi na nešto ličili, tu postoji čitav jedan mali pakao.

Tu nema mesta za lagodnost, za regularnu građansku karijeru, za uspeh, za laž. Dakle, jedna savršena "mazohistička" mašinerija u kojoj je veoma teško preživeti 40 godina.

- Nadam se da ćete preživeti i tu 40. koja je, znanja radi, u toku?

- Izgleda da film shvatam preozbiljno. Zaista mislim da je on veoma važan. Pritom mislim i na televiziju i na sve druge vizuelne medije, a isto tako mislim da živimo u doba u kojem je umetnost potcenjena.

Nisam zabrinut za druge, ali sam zabrinut činjenicom da su u nas pravi film, prava literatura, prava muzika... na periferiji, na ivici, na margini...


Prerano sazrevanje



- Kad neko živi dok snima film, kako mu izgleda onda vreme van scenarija, scenografija, kamera, montaža?

- Sve svoje slobodno vreme posvećujem ženi i detetu, a to je jako malo. Neprekidno mislim kako bi bilo dobro napraviti film koji bi bio upola dobar i zanimljiv kao moj dvogodišnji sin Aleksandar.

- Mislite li da je današnje dete ipak "oštećeno" ako oba roditelja nisu stalno uz njega?

- Mislim da je to mistifikacija. Dete mora da živi u sredini u kojoj se ne laže mnogo i u kojoj dobri ljudi nisu retkost. I, tada je sve u redu. Niko izuzev majke, dobre majke nije neophodan.

- U kakvoj ste vi sredini odrasli?

- Živeo sam kod dede i babe u Čačku. Bio je rat. Roditelji su bili komunisti i stalno su bežali, tako da sam dane provodio bez njih. Deda je bio obućar. Bilo je to jedno dosta teško i oskudno detinjstvo.

Ali, Čačak je lepa sredina. To je grad Nadežde Petrović, Vladislava Petkovića Disa. Dakle, grad umnih i pametnih ljudi. Grad u kojem duh odavno ima cenu.

To je bila povoljna sredina da se jedno dete, socijalno dosta potisnuto razvije. Mislim da su teškoće preduslov za razvijanje ozbiljne ličnosti.

Danas, ako bih verovao da nešto imam, ako razmišljam o tim vrednostima koje su sadržane u meni, mislim da najviše dugujem tim početnim teškoćama, toj siromašnoj sredini i teškim dečjim bolestima.

Kao dete, bio sam teško bolestan i to me je veoma rano uputilo na druženje s knjigama, sa šahom, na razmišljanje, na prerane depresije - na prerano sazrevanje. 

I, ne mislim da sam siromašniji zbog takvog detinjstva. Naprotiv, ne smatram da je preterano davanje detetu preduslov i za srećan život.

Pošto mi, sada, praktično, razgovaramo s čovekom koji je "umro", jer kako Miša kaže, on živi dok radi film, prekinućemo ovaj razgovor. 

Rediteljevo "vaskrsenje" možemo očekivati početkom septembra, kad počinje svoj novi film sa savremenom temom, "Dečko koji obećava", a scenario je radio u saradnji s Nebojšom Pajkićem. Glavni glumac će opet biti Aleksandar Berček. A do tada, videćemo i njegov najnoviji film kojem želimo isto onoliko uspeha koliko je imao "Kvar".

Razgovarala: Vesna Adamović, obrada: Yugopapir (Nada, jul 1980.)




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)