Boško Buha (1. deo) - Uskoro počinje snimanje filma o slavnom dečaku bombašu (1977)




Boško Matić je najautentičniji svedok ratnog života svoje generacije. Sve njegove filmske priče, sve te epizode, svi ti događaji koje on prikazuje u ovom filmu, istiniti su. U filmu je samo izbegnuta identifikacija, pa nije pomenut ni grad, ni reka, ni planina, čak ni brigada. Pominje se samo Lunetov bataljon

Na zelenoj planinskoj livadi, posutoj šarenim poljskim cvećem, vedrog, avgustovskog toplog dana, u svetlom prepodnevu - jedna rvačka borba. Nema ni strunjača, ni sudija, ni merilaca vremena - samo dva rvača i mnogo navijača.

Avgust je godine 1942. negde u Bosanskoj krajini.

Jedan rvač je - Boško Buha, star 15 godina, visok 160 cm, težak 50 kg, čvrst, stabilan, prkosan, uspravan, prodornih očiju, odlučnog izraza, nakostrešene kose, spreman da se bori za pobedu. Amater - u rvačkom sportu. Inače, on je bombaš, jer... rat je, rekosmo, 1942.

Drugi rvač je - Miodrag Milovanović, 20 godina, visok 190 cm, težak 90 kg. I on je prkosan. I on je čvrst (čak i mnogo čvršći od prvog rvača), i on je odlučan. I on je amater u rvanju, ali je i komandant bataljona. To je Lune - čiji je borac i Boško Buha, najbolji bombaš u Lunetovom bataljonu.

Publika - to su borci Druge proleterske brigade.

Navijaju istovremeno i za jednog i za drugog. Drag im je mali bombaš, drag im je i komandant. Ko će ovde pobediti - pa, to i nije važno, važnije je da se oni čeliče.

Jer, ovo se bore prijatelji u predahu da bi posle još čvršći, čeličniji, dočekali neprijatelja.

Meč je prijateljski, ali je borba oštra. Oni se gledaju uz blagi osmeh, kao dva dobra poznanika, ali kad se dohvate, to su čelični zahvati, kosti pucaju, grč zamenjuje osmeh. Prednost čas ima Boško, čas Miodrag.

To bi mogao biti meč bez kraja jer se - prema dogovoru - može završiti tek predajom jednog.

I zato valjda Lune, komandant bombaša - posle šest minuta borbe predaje meč - svome bombašu.

- Priznajem, bolji si - kaže Lune.

- Znam ja to i bez tvog priznanja - odgovara Boško.

Ali, i on zna da mu je Lune prepustio pobedu jer je mlađi.


Priča bivšeg bombaša



Takav je, eto, bio Boško Buha... A takav će biti i film o Bošku Buhi - tom bombašu, narodnom heroju, junaku, neustrašivom borcu. Film čija prva klapa pada negde sredinom decembra, a čiju ćemo premijeru videti u jesen iduće godine - na 35-godišnjicu pogibije Boška Buhe.

Boško Matić, nekada i sam
mali bombaš, koscenarista
filma o Bošku Buhi
Film o Bošku Buhi - to nije hronika života samog Boška Buhe, već je to film o svim dečacima - borcima iz cele Jugoslavije, o njihovim životnim i ratnim sudbinama.

A njihov život i rat - to je, tako reći, identična sudbina, jer se život tih dečaka pretvorio u rat, a rat im je postao mesto života. Većini, čak, i mesto smrti.

Jer samo trinaest dečaka i devojčica od njih 59 koliko ih je bilo u Drugoj proleterskoj - preživelo je rat. Četrdeset šest poginulih dečaka i devojčica - samo u jednoj brigadi!

Jedan od preživelih dečaka je i - Boško Matić.

On je scenarista ovog filma o Bošku Buhi i dečacima koji su ratovali kao bombaši, kuriri, borci, kao junaci i heroji.

Boško Matić je najautentičniji svedok ratnog života svoje generacije. Sve njegove filmske priče, sve te epizode, svi ti događaji koje on prikazuje u ovom filmu, istiniti su. U filmu je samo izbegnuta identifikacija, pa nije pomenut ni grad, ni reka, ni planina, čak ni brigada.

Pominje se samo Lunetov bataljon.

Ako je u filmu išta izmišljeno, onda su to samo imena preživelih. No, i oni će se svakako prepoznati.


Junaštvo i vragolije



- Ovo je film o dečacima borcima koji su u borbi pokazivali izuzetnu zrelost - priča nam scenarista Boško Matić (danas ima 51 godinu) - ali su u predahu između dve bitke opet ostajali deca... sa svim svojim igrama, šalama, zabavama, vragolijama. I zato u filmu ima surovih ratnih scena koje dečaci herojski podnose, a ima i primera dečijih vragolija u predahu. To je poetska strana filma...

Na fotografiji su: Perica Ivanović (narodni heroj), Uča Mitrović, Zaga Stojilović, jedan neidentifikovani borac, Dragutin Milošević-Čikalo (jedan od junaka filma "Boško Buha"), Boško Matić (sada u ulozi scenariste), Boško Buha, Ljubomir Pavlov-Koča, Zina Bijelić-Penezić, Mika Ilić. Snimljeno decembra 1942, pred odlazak ove grupe mladih boraca Druge proleterske brigade na I kongres USAOJ-a, gde je Boško Buha održao čuveni govor koji je najburnije pozdravljen...




Najsurovija epizoda tog filma - saznajemo još od scenariste - jeste forsirani prelazak preko reke Lim jednog februarskog dana godine 1942, kad je temperatura iznosila 25 stepeni spod nule.

Borci su nagi u tom ledenom Limu - jer odeća mora da bude suva kad se pređe na drugu stranu.

Te izuzetne fizičke napore, bez ikakvih posledica, najbolje savladavaju baš dečaci-bombaši.

Njihova izdržljivost postaje legendarna. Neobjašnjiva. Nadljudska. Otkud tim neformiranim organizmima, četrnaestogodišnjacima, šesnaestogodišnjacima, takva izdržljivost? Otkud im ta upornost?

Primaju se najtežih dužnosti. Bombaši kuriri u drugim armijama obično su oni najiskusniji. A u ovoj armiji - sve su to dečaci.

- Bombaši su bili u stvari u to vreme - podseća Boško Matić - jedina teška partizanska artiljerija, a kuriri su sve ono što predstavlja veru, komunikaciju, kontakt. A zna se da bez dobre teške artiljerije i bez brzog i neprekidnog kontakta nema ni uspeha.


Igrom u smrt



No, nikad niko neće otkriti tu tajnu - tajnu te dečačke izdržljivosti, neće je otkriti čak ni ovaj film. To scenarist ne želi, to i nije njegova namera, on samo želi da pokaže kako su ti dečaci bili hrabri, vešti, uporni. I poetični.

U onim retkim trenucima predaha ti dečaci igraju fudbal, često nekom loptom koju naprave od starih čarapa. Oni bacaju kamen, oni skaču u dalj, rvu se...

- Boško Buha čak vežba da kamenom pogodi metu. Postavi neku viseću metu na drvo, a onda kamenom gađa (i pogađa) deset, dvadeset, pedeset puta. Vežba svoje oko i svoju ruku da mu ne zadrhti kad dođe sa bombom u ruci pred neprijateljski bunker. Ali on se i onda, pred fašističkim bunkerom, igra. On je heroj, ali on je još uvek dete.

Poetičan je i kraj Boška Buhe - koji gine zbog svojh sportskih radoznalosti.

Dečak-heroj, koji se nikad u životu nije vozio brže od volovske zaprege, a najveću brzinu je doživeo na leđima jedne žive konjske snage - negde na nekoj slavonskoj ravnici, želi sad da oseti tu brzinu, želi da se u tom ratnom vihoru opije njom, pa seda u jedan mali kamion koji služi za brzi transport.

Nije sasvim zadovoljan brzinom kamioneta, pa kaže svojim saputnicima:

 - Dajte mu pilulu da ne kašlje!

Hteo bi Boško: brže, sve brže...

Opet jedna od dečijih igrarija. No, ovo je igra čija je cena bila preskupa. Na jednoj okuci, domaći neprijatelji sačekuju ga, propuštaju ga, a onda mu saspu rafal metaka u leda. Tako umire heroj, poeta, dečak. Tako se završava i film.

napisao: Darko Šarenac, obrada: Yugopapir (Tempo, septembar 1977.)





Lune Milovanović


Miodrag Milovanović-Lune, rođen 1921. godine u Dobrom Dolu (današnji naziv: Lunovo Selo) kraj Užica. Komandant IV bataljona (filmski naziv: Lunov bataljon). Maturant užičke gimnazije (koja danas nosi njegovo ime). Poginuo u proleće 1944. godine - pred svojom kućom od nemačkog snajpera. Proglašen narodnim herojom.


Boško Buha



Boško Buha, rođen 1926. godine u selu Gradina kraj Virovitice. Borac IV (užičkog) bataljona Druge proleterske brigade. Odlikovao se hrabrošću, viteštvom, borbenošću, a i životnom vedrinom. Kao bombaš izveo je mnogo podviga na Kozari, Sutjesci, Neretvi... Poginuo je kod Prijepolja, 27. IX 1943. Proglašen narodnim herojem.


Film 



Radni naslov filma: "Boško Buha". Autori scenarija Boško Matić i Dušan Perković. Režiser: Branko Bauer. Jednu od glavnih uloga igraće Slavko Štimac (najverovatnije ulogu Boška Buhe). Pretpostavlja se da će se film snimati na terenima gde su odigrani stvarni dogadaji - na Zlatiboru, Sandžaku, Limu, u Bosanskoj krajini, a možda i na Kalemegdanu. Početak snimanja: decembar ove godine. Premijera: 27. IX 1978, na dan pogibije Boška Buhe.



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)