Dragan Džajić (2. deo memoara): Džajo, nauči me kako da driblam! (1968)

Mart 1968: Još nije napunio ni 22 godine, a Dragan Džajić, jedan od najpopularnijih domaćih fudbalera već ima dovoljno uspomena i životnog iskustva da napiše svoje memare, koji se u pet nastavaka objavljuju u zagrebačkom Plavom vjesniku - još jedan pokazatelj koliko je njegova slava fascinirala sve stanovnike SFRJ, "od Vardara pa do Triglava". Prvi deo je završen Džajićevom pričom o boravku u El Eju: "Dugo sam šetao po Beverli Hilsu, gradu koji okuplja najpoznatije filmske dive i starove. Jedna od najlepših vila u tom bajnom gradu, u kome zelenila i cveća ima na svakom koraku, pripada čuvenom glumcu Kirku Daglasu... " Da li je tog dana uspeo da upozna slavnog holivudskog superstara? Gde je još sve bio i kakvi su mu utisci sa putovanja? Koliko ga interesuju pisma obožavalaca i šta u njima traže od njega? Sve to sledi u nastavku... 

"Protiv Rašovića, dragi moj Džajo, igraj niskim loptama, jer on je visok, a ti si hitriji. Kada se umoriš, izbegavaj centarhalfa reprezentacije, jer je Rašović zaista odličan igrač i kreni na Ljubu Mihajlovića, koji je neokretan, spor kao puž. Poslušaj me, jer pored njega ćeš moći i hodajući da prođeš"

Nekadašnji naš teniski reprezentativac Ika Panajotović, koji sada živi u Sjedinjenim Američkim Državama, preneo nam je poruku Kirka Daglasa da bi voleo da se upozna sa nama. Zazvonili smo na vrata njegove divne vile, u čijem je dvorištu bilo parkirano šest automobila, i to onih ogromnih, američkih. 

Na vratima nas je dočekala glumčeva supruga, ljubazna i srdačna žena. Rekla nam je da je Kirk Daglas na snimanju i da mu je veoma žao što do ovog susreta neće doći.

Popularniji od holivudskih zvezda: Džajić i Branko Rašović (Partizan), april 1967. 

Prijatan doživljaj odigrao se u Los Anđelesu, kada je, pre nego što je sudija dao znak za početak igre, jedan sasvim nizak rastom, sredovečan čovek, smešno trčeći, došao na centar i prvi izveo udarac.

Svi smo se začudili njegovoj hrabrosti. Ali on je ushićeno preskočio ogradu i prvi šutnuo fudbal. Bio je to Miki Runi.

Na pariškom aerodromu upoznao sam i Šarla Boajea, velikog gospodina francuske umetnosti i odličnog prijatelja tadašnjeg našeg trenera Miše Pavića, sa kojim se ovaj dopisuje i održava stalni prijateljski kontakt.

Pa ipak, najlepša slika viđena u Sjedinjenim Američkim Državama, to je Diznilend, "grad Volta Diznija". U njemu su napravljene veštačke životinje, koje su tako dobro urađene da izazivaju pravo divljenje i deluju kao prave.

Zamislite kada doživite, šetajući po tom šarolikom ambijentu, da vas Indijanac poput pravog pripadnika plemena Sijuksa napadne strelom. Umro sam od straha, ali ipak, bila je to samo nameštena igra.

Interesantan je i Merilend, prelepi gradić na obali mora u kome živi veliki broj Jugoslavena, a gde se ljudi zabavljaju dresiranjem foka, koje zadivljujuće igraju fudbal, trče i izvode najzanimljivije igre i pokrete.

Jedna od zemalja gde nisam doživeo ono što sam očekivao i maštao, to je Meksiko. Zamišljao sam ovaj narod sa velikim šeširima, dugim brkovima, uvek sa gitarom u rukama i pesmom na usnama. Ali, takva slika je retka.

Meksiko fantastično podseća na evropske gradove, sasvim malo se razlikuje od njih i to mi je zaista smetalo. Izuzetak su "Marijači", orkestri poput naših "Zlatnih dečaka", "Elipsa" i drugih, kojima je pevanje i sviranje zanimanje i profesija i koji strancima i turistima za novac ipak dočaravaju sliku pravog i originalnog Meksika.

Očekivao sam više od koride. Sa nestrpljenjem sam čekao taj dan kada smo prvi put otišli da posmatramo borbu sa bikovima. Ali svi zajedno sasvim smo razočarani. Smučilo nam se gledajući kako matodori muče i ubijaju te nedužne životinje.

Priznaću vam da smo svi mi navijali za te jadne životinje. Verujem da naš svet ne bi mogao da prihvati tu vrstu zabave, kao što sam siguran da nikada više u životu ni po koju cenu neću otići na koridu.


Pedeset pisama dnevno



Proputovao sam ceo svet, ali jedan grad je za mene ostao sasvim nepoznat. To je Rim, u kome nikada nisam bio. Odlučio sam da "večni grad" posetim jednoga dana kada budem imao dovoljno vremena, i to ne kao fudbaler, već kao turista, slobodan i bezbrižan.

Džajić kao strip junak (autor: N. Kruljević, Politikin zabavnik, 1969.)
Jer, kažu da se u ovom gradu zaista isplati kada čovek ima dovoljno slobodnog vremena.

Fudbalu sam poklonio najlepše doba i svoje "najslađe" dane.

Pa ipak, u situacijama kada sam besposlen ili, tačnije rečeno, kada ne moram da treniram ili da igram utakmice, kada se odmaram i postanem bezbrižan u svom stanu na padinama Košutnjaka, moja najslađa razonoda je čitanje pošte koju dobijam.

Svakog dana stigne mi oko pedesetak pisama. Interesantno je da sva pisma stignu do mene, jer se nikada nije desilo, bar ja tako vjerujem, da je neko od njih ukradeno ili iscepano, iako mi je poštansko sanduče već odavno razvaljeno i vrata se već nekoliko godina ne zaključavaju.

U toj hrpi pisama izdvajam najzanimljivija.


Dragoceni saveti Miljana Miljanića
Već sam se uverio da su razglednice obično molbe simpatizera da im pošaljem fotografije s autogramom.

Činim to koliko mogu, pa ipak nisam, iskreno priznajem, na sve te brojne karte odgovorio iz dva razloga: nemam toliko fotografija, a uz to zaista nemam ni vremena da sve to činim.

Da bih sve želje ispunio, morao bih da nađem ličnu sekretaricu, koja bi taj silan posao obavljala, a to je za mene u ovoj situaciji isuviše rano, a verujem da tako nešto nikada neću učiniti.

Čeprkajući po hrpi pisama, stekao sam utisak da je najveći broj onih koji mi pišu iz redova srednjoškolki.

To su mlade devojke kojima je moja popularnost na neki način životni cilj i ideal, ili su to one koje navijaju za "Crvenu zvezdu" svim srcem i preko mene nastoje da se što više približe našem timu, da saznaju što više pojedinosti i o klubu, a i o meni samom.

Na drugome mestu su, po broju poslatih pisama, navijači koji koriste pisma kao sredstvo da mi nešto kažu, posavetuju, iskritikuju, nauče, predbace, ili da mi poruče.

Kako zaustaviti Dragana Džajića?

Zaista je mali broj onih ozbiljnijih, da kažem starijih ljudi, koji mi ne pišu naprosto zbog toga što im fudbal nije opsesija, a "Crvena zvezda" briga.

Sadržaj u pismima je gotovo uvek sličan. Tako mi, na primer, jedan navijač "Crvene zvezde", neposredno pred susret sa fudbalerima "Partizana", savetuje kako da igram protiv odbrane "crno-belih" i kaže:

"Protiv Rašovića, dragi moj Džajo, igraj niskim loptama, jer on je visok, a ti si hitriji. Kada se umoriš, izbegavaj centarhalfa reprezentacije, jer je Rašović zaista odličan igrač i kreni na Ljubu Mihajlovića, koji je neokretan, spor kao puž. Poslušaj me, jer pored njega ćeš moći i hodajući da prođeš. Gledaću utakmicu i unapred ti garantujem da će naši, ako me budeš poslušao, slaviti veliku pobedu."

Simpatizeri "Sarajeva", navodim samo jedan primer od pisama što ih dobijem pre nego što "Crvena zvezda" igra negde izvan svog terena, savetuju me da izbegavam direktne i oštre duele s bekom Fazlagićem, jer on je fer borac, ali se u igri zanese, udara nemilice po nogama i može da me nenamerno povredi.

1968: Džajić - treći najbolji evropski fudbaler
Jedan navijač mi predlaže da u susretu sa "Željezničarom" napadam kroz sredinu, jer je tu njegova odbrana "rupičasta", a kada se nađem pred golmanom Radovićem, da šutiram oštro i po zemlji, jer je on fenomenalan kada brani poluvisoke lopte, dok je u situacijama kada mu se šutira po zemlji Radović nemoćan i lako prima golove.

Mnogo je navijača koji mi pišu, ali mi ne traže fotografije.

Većina njih traži da im pozajmim novac, ili jednostavno da im ga pošaljem kao pomoć. Visina ove novčane svote kreće se od 20 do 100 hiljada starih dinara.

Zanimljivo je da nijedan od njih nije tražio deset ili pet hiljada dinara.

Neobičan je slučaj sredovečnog čoveka, Šapčanina, koji ne deluje izgubljeno, već sasvim normalno, koga ranije nikada nisam sreo ni upoznao. 


Pregršt priznanja
Nekoliko puta je dolazio kod mene kući, tvrdio da smo rođaci i dugogodišnji prijatelji.

Kada nije uspeo da me ubedi, on je posle nekoliko bezuspešnih dolazaka zatražio zajam od milion dinara, uveravajući me da mu je taj novac potreban da plati carinu za automobil što ga je kupio i kojiim će početi da radi.

Garantovao mi je da će taj pozamljeni milion vratiti čim mu posao bude "krenuo".

Nisam mogao "mom rođaku" da pomognem naprosto zato što zaista nemam toliko novaca, mada znam da se priča, i sve glasnije čuje, kako Dragan Džajić "spava na milionima".

Ima pisama koja me zaista obraduju. Tako mi je jedan dečak, koji u svom timu igra levo krilo, tražio dres. Osim toga me moli da mu napišem i objasnim sve moje "finte", da ga naučim kako driblam, kako šutiram i zašto su mi centaršutevi toliko precizni. 

Sa zadovoljstvom sam odgovorio ovom dečaku. Napisao sam mu sve u detalje i nadam se da su mu to moje pismo i moji saveti bar malo pomogli.

Možda nekog više od svega interesuje šta mi pišu obožavateljke, simpatizerke "Crvene zvezde".

Kao i sva druga, tako su i pisma "lepšeg pola" raznolika. U tim pismima ima i takvih sadržina koje me raspolože, rastuže, a ponekad i zasmeju. Baš sam pre neki dan dobio pismo u kojem mi jedna mlada devojka piše:

"Dragane, jedina ljubavi moja, živim za tebe i mislim da ću umreti ako ne budeš moj. Ne mogu da spavam, jer uvek mislim na tebe. Sanjam te svake noći i uvek sam s tobom. To je razlog što sam slaba učenica i što ću verovatno ponavljati ovaj razred. Molim te, odgovori mi i kaži da. Uvek tvoja..."

Nema spasa od povreda (Youtube video na kraju)
Više od tih "slatkih" reči i mnogih bračnih ponuda, obraduju me ona pisma u kojima me moje simpatizerke pozivaju da budem gost u njihovoj kući, uveravajući me da navijaju za mene samo zato što njihova porodica voli "Crvenu zvezdu", a ja sam, kao najmlađi prvotimac njihovog tima, postao ljubimac njih najmlađih u porodici.

Ukoliko nisam u mogućnosti da ispunim te iskrene želje, mole me da im pošaljem fotografiju s autogramom, ili neki suvenir koji sam doneo s brojnih putovanja.

Veoma mi je žao što zaista nemam vremena ni prilike da realizujem neke od tih želja, za koje osećam da su iskrene i dobranamerne.

Ponekad sam zaista nesrećan što svim tim brojnim navijačima "Crvene zvezde" ni na koji način ne mogu da iziđem u susret i da im ispunim željice.

Voleo bih da sve te ljude, moje iskrene prijatelje, jednog dana upoznam, da se sprijateljim s njima i da im u granicama svojih mogućnosti učinim sve što traže.

Želeo bih da priznam: sva ta pisma čine me "punim" i zadovoljnim. 

Godi mi što znam da nisam sam i da osim onih mojih pravih prijatelja i, naravno, roditelja, imam i prijatelja širom Jugoslavije.

Nakon ovog, uslediće još decenije davanja autograma

Nije li to dovoljan razlog da budem zaista srećan i zahvalan fudbalu?


Magnetofon - neprijatelj vinila



Igranje klikerima, šutiranje krpenjače po poljanama, jurenje i hvatanje golubova, sve ostale dečje igre odavno su prestale da budu moja slabost i najdraža razonoda. Možda sam se isuviše rano odrekao svega ovoga, i pre vremena prestao da hodam bosonog i u kratkim pantalonama.

Svemu je kriv fudbal, ta čarobna igra, kojoj sam se sasvim posvetio i zbog koje sam ostao bez slobodnog vremena i bez još mnogo zadovoljstava, a pre svega svog hobija.

U društvu kolege iz YU repke Ilije Petkovića
Ne pijem, ne pušim, to nikada nisam ni radio, ne idem po kafanama, izuzev situacija kada se sa svojim društvom nađem i proćaskam. Moja najveća razonoda, a možda i jedina, zato što joj najviše pripadam, to je muzika.

Nekada sam sakupljao ploče. Sada sam to prestao da činim jer sam ostao bez njih, na isti način kao i ostali diskofili.

Gramofon je sasvim ostao u senci magnetofona na čijim sam trakama snimio skoro sve kompozicije koje peva moj najveći ljubimac među pevačima - Tom Džons.

Pre njega obožavao sam Frenka Sinatru, ali ne samo zbog glasa, već i zbog njegovog privatnog života, o kome sam čitao, a koji je ispunjen mnogim zanimljivim susretima i njegovim simpatičnim flertovima.

Među pevačicama obožavam Nensi Sinatru koja je, verovatno zahvaljujući svom učitelju, ocu, naučila divno da peva i uspela da se afirmiše.

Muzika mi je najveća slabost, verovatno i zbog razloga što sam nedavno snimio svoju prvu ploču, koja je za divno čudo prodata u preko 50.000 primeraka. Pevao sam himnu Crvene zvezde i tri meksikanske melodije.

Pa ipak, i pored toga što je naišla na dobar prijem, odlučio sam konačno da više nikad ne ponovim takvu "grešku" i pored toga što sam za tu ploču, još pre nego što je puštena u prodaju, dobio izvrstan honorar od milion i po starih dinara.

Među našim pevačima najradije slušam, kao i mnogi iz armije njegovih obožavalaca, Arsena Dedića, zatim Zlatka Golubovića i Dubrovačke trubadure.

Od pevačica, u svakom slučaju najšarmantnija je, i najlakše prione srcu, svojim divnim i osećajnim glasom, Gabi Novak. Odmah iza nje je Lola Novaković.

Opet je fudbal krivac što veoma retko idem u pozorišta. Bioskope ne volim, jer sam još kao dečak shvatio: sve to što se dešava na filmskom platnu, da je delo mašte, i da je daleko od realnosti i života.

Nisam veliki obožavatelj knjige, i priznajem da je veoma retko držim u rukama. Ali, iako sam dosta "tanak" u poznavanju literature, dela Ernesta Hemingveja i Ive Andrića nikada neću zaboraviti, jer obojica zaista umeju genijalno da naslikaju život i da dočaraju sve te svoje uzbudljive priče, susrete i doživljaje.


Rano je za ženidbu



Veoma često postavljaju mi pitanje da li se zabavljam.

Ja kao i mnogi moji vršnjaci, nemam devojku sa kojom stalno izlazim i koju volim. Nisam nesrećan zbog toga, jer za tako nešto nemam ni vremena. Ali, imam dosta prijateljica sa kojima se, kada sam u situaciji da to činim, zaista ugodno provodim i zabavljam.

Mnogo prašine diglo se oko mog poznanstva sa po mome ukusu, najlepšom Jugoslavenkom Ivonom Puhijero.

Svašta pišu te novine o meni...

Ljudi su skloni da ispredaju najfantastičnije priče. Ali prava istina je u ovom slučaju da smo Ivona i ja zaista izvrsni prijatelji. Ona je divna, lepa, ljupka, simpatična i veoma inteligentna. Nikada joj nisam ponudio brak. Zaista je suviše rano da razmišljam o ženidbi. Za to ima ipak vremena. 

Znam da je fudbalski vek dosta kratak. Nikada ne gubim iz vida činjenicu da će ovo "slatko doba" trajati samo još nekoliko godina. Učiniću sve da na vreme završim školu za višu Spoljnu trgovinu kako bih, kad završim fudbalsku karijeru, mogao da se uključim u normalan život, dobro pripremljen i potkovao znanjem.

Trening: Džajić i Trifun Mihajlović
Prevelika prašina podigla se nedavno oko mog imena. Opet su navijači upotrebili bujnu maštu i stvorili pravu famu oko mog odlaska iz Crvene zvezde.

Pričalo se da za potpis novog ugovora tražim stotine miliona, vile, itd. Ne bih želeo o ovome da govorim, mada moram da priznam da mi je zbog svega toga krivo, jer je sve bilo nepotrebno i u većem delu izmišljeno.

Ja sam stvarno želeo da ostanem u Crvenoj zvezdi, u klubu u kome sam rođen kao igrač, ali posle nedavnog nesporazuma ozbiljno razmišljam da promenim klupske boje jer sam uvređen i prevaren od strane Crvene zvezde.

Priznajem da me teško pogađaju šale na moj račun kao na primer ovo:

"Džajić ne boluje od prepona, već od fudbalskog limita, itd."

Nisam ja nikakav izuzetan čovek, niti fudbaler, da bih morao da se razlikujem od ostalih. Zato je netačno da uvođenje limita ne mogu da prežalim.

Uostalom, istu sudbinu doživeli su i ostali asovi kao što su Pantelić, Fazlagić, Hasanagić, Zambata i drugi.

Ali, mislim da imam pravo što branim svoje ime, što ne dozvoljavam da mi neko "maže" oči obećanjima o zlatnim brdima i dolinama, od kojih obično, kao što je već praksa mnogo puta dokazala  - nema ništa.

Lopta koja je završila u mreži golmana Sarajeva

Možda bih mogao da tvrdim da je moj hobi kupovanje sitnih suvenira. Bilo da su u pitanju igračke ili neke krupnije stvari.

Postala mi je pasija da sa svakog putovanja donesem po neku sitnicu koju brižljivo čuvam i ona me tako podseća na one divne fudbalske izlete po svetu, nezaboravne susrete i prijatne doživljaje koji su se neuništivo urezali u moj život.

Želim na kraju da istaknem da ću biti najsrećniji na svetu ako se iz sporta koji mi je mnogo dao i poklonio svu ovu sreću nedostupnu svima, povučem kao igrač koji će ostati u prijatnom sećanju, slično mojim slavnim prethodnicima Rajku Mitiću, Ivici Horvatu, ili Milošu Milutinoviću.

napisao: Dragan Džajić (Plavi vjesnik, mart 1968.)


Kraj 2. dela - 1. deo je OVDE



Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)