Bijelo dugme: Ekskluzivni izveštaj sa snimanja "Bitange i princeze"! (1979)

Januar 1979: U svetu pop muzike najviše se komentariše dobrotvorni "Koncert za UNICEF", održan u zgradi Ujedinjenih nacija, gde su učesnici i donatori svojih pesama bili ABBA, The Bee Gees, Donna Summer, Olivia Newton-John, John Denver i mnogi drugi... Svetska filmska senzacija zvana "Briljantin" stigla je i u naše bioskope. YU tinejdžeri masovno kupuju ploče, postere i majice sa likovima Džona Travolte i Olivije Njutn-Džon. Iz sveta stiže vest da je u planu još jedan muzičko-filmski par, ali u sasvim ozbiljnom filmu: Debbie Harry, pevačica grupe Blondie i Robert Fripp, nekadašnji član King Crimsona, planiraju rimejk kultnog Godarovog SF ostvarenja "Alphaville"... The Doors objavljuju "An American Prayer", nedovršeni album Morisonove poezije upotpunjen instrumentalnom muzikom Robija, Reja i Džona... Održana je XIII Zaječarska gitarijada. Prošlogodišnjim pobednicima - niškoj grupi Galija - tek ovih dana treba da izađe obećana "nagradna" ploča... Nove albume imaju i Smak ("Stranice našeg vremena") i Vatreni poljubac ("Oh, što te volim joj"), ali neuporedivo veća medijska prašina diže se oko novog albuma Bijelog dugmeta, čije je snimanje u toku, baš kao i pripreme za mamutsku YU turneju na kojoj će se nove pesme predstaviti. Novinar Džuboksa uspeo je da se ušunja u studio gde Dugmići snimaju (ispostaviće se) jedan od svojih najboljih albuma i evo njegovog specijalnog izveštaja...

"Goran odlazi u studio da sinhronizuje gitaru na matricu. Ostali su tu, u kontrolnoj sobi. I, odjednom, osećam to zajedništvo. Privrženost istoj stvari. Istoj ideji. Osećam napetost. Osećam kako ostali, ćutke, navijaju negde u sebi za Gorana"

Bosanci su rešili to da urade i niko ih i ništa u tome neće sprečiti. Tako i treba da bude. Čekali smo željno njihov povratak i evo, ponovo su sa nama. Za početak, spremili su novi album, a dok vi ovo budete čitali, priprema se najgrandioznija turneja od kako je rock 'n' rolla u nas.

Za sam start velikog povratka, predviđeno je snimanje novog albuma. Opet pod patronatom "Jugotona", ali ovoga puta nije bilo potrebno ići za London - beogradski dvadeset-četvorokanalni studio odgovara nekim važećim evropsklm standardima, s tim što su u pomoć pozvani ljudi sa strane: provereni saradnici - producent Nil Harison i snimatelj Nik Gleni-Smit.

Bijelo dugme: Uoči najveće turneje YU rokenrola
Interesovanje za snimanje je bilo neviđeno. 

Prva polovina januara u krugovima muzičara i ljudi što prate i komentarišu muzička zbivanja, što za pare, što džabe, protekla je u znaku razgovora na temu:

- Jesil' bio u studiju? Nisi. A zašto?

- Zaključana vrata!

Dole potpisani je bio nešto uporniji od ostalih. Prvo je isprobao sve prozore u prizemlju - zamandaljeni

Onda se peo uz oluk, šetao po simsu, prošpartao svu fasadu zgrade u kojoj je smešten studio, lupkao po prozorima, uvlačio se u podrum, bauljao kroz gomile uglja - džaba

U studio nije dospeo. 

Potom se ispeo na krov, skinuo nekoliko crepova, uvukao se na tavan, opajao prašinu i... opet ćorak

Kada sam isprobao sve legalne i poluilegalne načine da uđem u studio, a nikakav uspeh nisam postigao, prešao sam na poslednji pokušaj - sistem "cigla u prozor"

Trebalo mi je malo vremena da raščistim polupano staklo, ali je put konačno bio otvoren. Uvlačim se u studio i... nalećem na Bebeka. Sedi čovek za klavirom i zapanjeno me gleda. Pita:

- Ko si ti? 

- Emisija "Od doručka do ručka".

- Marko Janković?

- Ma ne, već onaj drugi! - kažem i koristim čovekovu zbunjenost da upadnem u kontrolnu sobu. 

Tamo zatičem omanje društvo. U susret mi ide krupni bradonja. Prepoznajem ga - Grada, menadžer grupe. Nepoverljivo me gleda i strogo ispaljuje pitanje:

- Sa kim imam čast?

- Roj Kar, iz "Nju Mjuzikl Ekspresa", kažem na faličnom engleskom jezlku, a u isto vreme gledam kuda ću da šmugnem ako zagusti. Spasava me Bregović:

- Pusti ga, to je ona dosada iz "Džuboksa".

Eto, tako sam konačno, negde oko šest sati popodne, petoga januara 1979. dospeo u taj studio i načinio sledećih:


Pet skica za grupni portret sa Bijelim dugmetom 



U vreme kada sam ušao u studio, obavljene su tek tehničke pripreme, nameštani mlkrofoni, isprobavan zvuk... Da se ne bi gubilo vreme, u studio su došli foto-reporteri i snimali muzičare. Isprva džumble, u kontrolnoj sobi - stari sistem sa kolektivnim sedenjem kraj mlks-pulta. 

Posle toga, prešlo se u studio i rađeni su pojedinačni snimci. Prvo je pozirao novi bubnjar sastava, Điđi, pa onda basista Zoran. Posmatram ga - vrlo disciplinovano pozira, zabacujući kosu povremeno na levu stranu. 

Nešto mora da se dešava: Fotka prema Goranovom scenariju

Smejem se u sebi zbog tog njegovog nepotrebnog truda, naušnica na levom uhu mu se i bez toga izvanredno vidi.

Željko je foto-reporterima, očigledno, bio najinteresantniji. Pozira sa gitarom, pa seda za klavir, onda skida sako i, na kraju, staje uz mikrofon. Vlado i Goran mi deluju najdisciplinovanije. Svaku sugestiju foto-reportera primaju iz prve.

- Molim vas, Vlado, okrenite glavu na ovu stranu.

- Ovako? - pita Pravdić.

- Da, ali se nemojte mrštiti.

- Ovako? - Da. Hvala! - kaže foto-reporter.

- Molim,  uzvraća plavokosi organista.

- Gorane, budite ljubazni i skinite tu vetrovku.

Bregović disciplinovano skida vetrovku i ostaje u svetlo-plavoj "bukser" potkošulji.

- Hoćete li biti ljubazni da pozirate sa gitarom?

- Zašto da ne! Ali, na gornjem vratu nema žica. Hoće li to nešto smetati? 

- Mislim da neće.

Škljoc, kaže aparat. Hvala,  kaže majstor fotografije. Molim, uzvraća zvezda rock 'n' rolla.

Pa posle je tražena pogodna pozadina za grupni snimak. Saznajem da se radi o fotografiji za plakate koji treba ovih dana da se štampaju za novu turneju.

Dugmići se konačno pakuju ispred nekakvog zastora koji drže dva momka. Ponašaju se dosta nervozno. Jako svetlo im bije u oči i nikako da se "nameste" kako treba. Điđiju nabijaju neki šešir na glavu uz komentar:

- Karijera u usponu, kosa u opadanju.

To je malo popravilo raspoloženje prisutnih i aparati su počeli da škljocaju. Odjednom, Bregović je istupio iz gomile:

- Ovo ništa ne valja!

- Ama, zašto? - pitaju ostali.

- Tu se ništa ne dešava, to je s....! 

- Ma, polagano, spontano će već nešto ispasti.

- Ne postoji spontano. Moramo sami... nervozno se osvrće po studiju. - Znam! Điđi, ti ćeš da ljubiš Zorana u čelo. Ali onako, mangupski, znaš? Vlado će biti ovdje ukraj i bijesno će nas gledati. Znaš onako... šta li ove budale rade!? Razumijete? Željko i ja ćemo se smijati...





Zaključajte vrata, molim!



Fotoreporteri su otišli. U kontrolnoj sobi ostajemo Nil, Nik, Željko i ja. Kroz zastakljeni otvor vidim Vladu, Zorana i Gorana dole u studiju. Điđi je po strani i ne vidi se. Samo se čuju njegovi bubnjevi koje lupa po komandi iz kontrolne sobe. 

Počinje da se radi neki instrumental. Pitam Željka:

Goran Bregović: Čovek u cajtnotu
- Jel' će da snimaju u cugu? 

- Aha. Kasnije se samo sinhronizuju vokal i solo deonice. 

- Koliko stvari snimate?

- Sedam.

- Imate li već nazive?

- Jok. To ti kod nas uvijek tako ide. 

- Znam, ali to što ste uvežbavali ima valjda neku atmosferu, neku priču bar približno?

- Ja znam da ima, ali ja ti to još ne znam ispričati. Goran stvari ima u glavi i ja ne smijem da ga požurujem. On sam osjeća cajtnot, a on je tip koji radi u cajtnotu. Mogu ti samo reći ovo - mi radimo vrlo kolektivno i vjerovatno zbog toga najviše uspjevamo. 

Goran može da napravi genijalnu pjesmu, ali nikada neće tvrdoglavo insistirati na svojoj ideji, nego će je pustiti među ostalu četvoricu... prosto kao u filter. I samo na takav način smo uvijek radili i uvijek vukli dobro. Znaš, ova godina pauze je učinila da se izbistre glave... osjećaji. 

Željni smo rada i ovaj peti LP će sigurno biti najbolje što u ovom času možemo dati.

Dole u studiju, Goran još uvek isprobava zvuk gitare. Nil ga preko interfona pita:

- Gorane, u čemu je problem?

- Hteo bih da to više bude... ma znaš, na primer, kao kod "Rolingstonsa".

Nil odlazi u studio. Nakon kraćeg vremena se vraća i ponovo proverava signal koji dolazi u mikser.

- Kako ti se sada čini? - pita.

Umesto odgovora, Bregović opaljuje uvodne akorde "Jumpin’ Jack Flasha". Zadovoljno se smeje.

Magnetofoni su uključeni. Snimanje počinje. Stvar mi se iz prve dopada. Zvuk instrumenata je prepoznatljiv, ali je ritam mnogo, mnogo snažniji i ubedljiviji nego što je to do sada bio slučaj sa pesmama "Bijelog Dugmeta"

"Ton sa zadrškom"
Posmatram Željka - zamišljeno klima glavom i sav je koncentrisan na ono što se dešava dole u studiju. 

Odjednom ustaje i odlazi u studio da objasni Zoranu nešto u vezi nekog tona "koji treba svirati sa zadrškom".

Razgovaram sa Nilom i Nikom.

- Koliko već traje snimanje?

- Ovo je tek drugi dan,  odgovara Nil.

Zapažam da su obojica vrlo taktični, smireni i ljubazni. Posebno me oduševljava Nil, koji se, i dok ćuti, očima smeje. Pitam ga:

- Kada će sve biti završeno?

- Nadam se negde oko petnaestog januara. Najkasnije dvadesetog.

- Da li je bilo nekih problema do sada?

- Ne. Mi poznajemo "Bijelo dugme" i volimo da radimo sa njima.

Željko se u studiju nešto duže zadržao. Čujem kako se Goran, Željko i Zoran nešto dogovaraju oko aranžmana. 

Goran, Nik i Nil
Nil me pita kako se "po naški" kaže BRŽE. 

Objašnjavam mu i on uključuje interfon:

- Prrše, prrše! 

Bosanci se okreću prema nama i smeju se. Predlažem Nilu sledeću parolu:

- Ra-ti-ti nešto! - kaže u mikrofon i cereka se kao blesav. Kažem mu da ih opomene da vreme prolazi, ali to odbija smejući se. Pitam:  zašto?

- Naljutiće se i vratiće me nazad u London!

Pitam ga onda:  Jesi li čitao poslednji broj "Džuboksa"? Smeje se.

- Nisam ga čitao. Ne znam vaš jezik, ali sam video one liste... I ja sam tamo. To je divno, zaista.

Željko se vraća. Snimanje se nastavlja. Muzičari su već opušteniji. Goran deluje dosta raspoloženo. Dok potencira neki ritam na gitari, klima glavom, a posle, nadovezujući na to neku raspevanu solo partiju, plazi jezik i vragolasto se osmehuje. 

Vlado je neprestano ozbiljan. Dok svira neku komplikovaniju frazu, samo začuđeno iskolači oči i okreće glavu u stranu.




Slepo poverenje



Sedimo u kontrolnoj sobi i preslušvamo dve, tek snimljene instrumentalne podloge. Svi su naizgled mirni. Sa pažnjom slušaju, očiju uprtih u zvučnike. Samo se Điđi nervozno šeta. Posmatram ga, pokušava da deluje bezbrižno, ali bez uspeha. Kasnije pitam Željka:

- Jel’ Điđi uvek ovako?

Savršeno sporazumevanje: Goran i Željko
- Šta to?

- Jel' uvek ovako nervozan?

- Điđi je novo Dugme, došao je kod nas posle uspešnog rada na mom LP-ju "Skoro da smo isti". 

Poznajem ga dobro i znam da ova njegova nervoza znači osjećanje da je sada ponovo na njemu velika odgovornost, on... ma on ti je bubnjar fenomenalan

To je čovjek koji zna nevjerovatne stvari. 

Pet najboljih bubnjara Jugoslavije zajedno daleko su ispod Điđija! 

Međutim, on je još uvijek opterećen time što mora na ljude ostaviti taj prvi utisak, a taj prvi utisak je dosta važan i zbog toga on u ovom času prioritetno misli na sebe. 

Zato je i njegova nervoza uočljiva.

Prilazi Goran. Njiše se u ritmu muzike koja dopire iz zvučnika. U kontrolnoj sobi je polumrak, ali vidim kako mu oči sjaje. Gleda Željka netremice, osmehuje se i glasom oponaša gitaru:

- Slušaj ... ovde ide ovo ... Ispušta neke čudne glasove prateći ritam muzike ... a ovdje ulaziš ti...

Notnih papira nema ni na kilometar
Željko ga prati sa pažnjom i klima glavom, smeškajući se. Očigledno je da se dobro sporazumevaju.

Onda Goran polazi prema Điđiju.

Uvija ramenima i kukovima kao orijentalna igračica.

Pokreće se u skladu ritma sa matrice koja se još uvek vrti na magnetofonu.

- Gledaj stari... ovako - mlatara rukama... treba više da mi dolaziš, a manje da odlaziš. Shvataš?

Očigledno je da i Điđi shvata ovaj, samo njima poznati jezik. 

Pitam Željka šta je to, kakav je to jezik, kakvo je to poverenje:

- Uh... moraš da shvatiš da je to posebni riječnik koji između nas postoji kao fluid i mi se osjećamo, tražimo, nalazimo i sporazumevamo pogledom... osmjehom...

Goran odlazi u studio da sinhronizuje gitaru na matricu.

Ostali su tu, u kontrolnoj sobi. 

I, odjednom, osećam to zajedništvo. Privrženost istoj stvari. Istoj ideji. Osećam napetost. Osećam kako ostali, ćutke, navijaju negde u sebi za Gorana. 

Krišom ih posmatram... Vidim u njihovim pogledima nervozu i znatiželju. Hoće li Bregoviću poći iz prve za rukom da uradi to, a niko ne zna šta? 

Notnih papira nema ni na kilometar. "Dugmići" cede tonove iz duše. Shvatio sam uvijanje ramenima i kukovima, razumeo čudne glasove.




And first čoban said...



Bilo je vreme za pauzu. Razgovaram sa Gradom, koji se odnekud opet stvorio u studiju:

- Vidim, ponovo radite sa "Dugmetom"?

- Pa čujte, još 1975. godine, decembra meseca, počeo sam da radim sa "Bijelim Dugmetom", a šta smo do sada radili, to se dobro zna...

- Čujem da spremate neku mamutsku turneju?

- Čujte, ja prvi put u životu radim ovako veliku turneju. Koliko ja znam, to je najveća turneja u istoriji jugoslovenske zabavne muzike. 

Počinje 14. februara... prvi koncert je u Gornjem Milanovcu i sav prihod ide kao poklon Fondaciji Spomenice solidarnosti za izgradnju Spomen doma u Banji Koviljači. Do sada je ugovoreno oko 120 koncerata, mada će se ta cifra, verovatno, povećati na 150.

- Da to ne bude mnogo, hoće li muzičari izdržati?

- Čujte, bilo bi naporno kada bi se "Dugme" brinulo o svemu i svačemu. Ovako, na njima je samo da sviraju, da ostalo oko organizacije brinemo nas nekolicina.

Atmosfera sa snimanja "Bitange i princeze"

Prilazim Điđiju koji pevuši neku parodiju na temu "Navali se Šar planina". Pitam ga:

- Hoćeš li izdržati tolike koncerte?

- Ja sam spreman, jer posedujem nekakvu unutrašnju snagu. To je taj osjećaj želje... ljubavi za ovo, za muziku. Pazi, nije to nikakva demagogija, jer ne bi nas ništa moglo zadržati skupa, zaboga, da nema nečega što volimo u svemu ovome.

- Znači, uklopio si se u grupu?

- Znaš kako, ovo je situacija sasvim nova, baza za mene, iako se svi mi dugo znamo. I sada je važno da se ja prilagodim situaciji, odnosno onome što je u interesu grupe. Ne znam da li sam još... Svi mi imamo neku svoju viziju svega ovoga i sada to treba prilagoditi osnovnoj zamisli... Goranovoj zamisli.

- Očigledno je da ti nisi tip zvezde, ali je i sigurno da ćeš morati, hteo-ne hteo, da glumiš tu ulogu.

- Da. Ja ću morati da igram tu ulogu, međutim, u sebi uvek prezirem mnogo šminke i... još se na to nisam navikao i verovatno se zato još uvek pomalo čudno ponašam. Kada smo započeli ovaj razgovor... ja bih ti ovo najradije izbjegao, jer znam da si iz novina. 

Pazi, nemam ja ništa protiv tebe, nego eto, ja sam najsretniji kad sjedim i sviram, a to ostalo... osjećam još uvijek neku averziju prema tome.

- Vidim, protiv te nelagodnosti se braniš fazonima i tim parodijama na narodnjake. Daj da čujem nešto?

- Ma ne bih,  smeje se, ali započinje isprekidano... 

"Navali se rocky mountain and (smeh) first čoban said (opet smeh)... pusti mene rocky mountain puustiii meeeneee... my sister will be sorry for me..."

- Jel' to sam smišljaš? 

- Nešto ima mojih caka, a nešto našeg prijatelja Đoke, koji je sada u Londonu oženjen ženom starijom dvadeset godina od njega, ali to nije važno... valjda je to zbog Londona bilo, zacenjuje se od smeha.

Goran, Zoran i Željko
Kasnije razgovaram u holu sa Vladom. 

Vrlo je prijatan sagovornik i svojim ponašanjem razbija u meni, bog zna zbog čega postojeću sliku lepuškastog maminog i tatinog sina kome u životu sve ide od ruke. 

Priča vrlo razložno, nenametljivo i pritom me sve vreme fiksira svojim krupnim, plavim očima, pazeći, očigledno, pratim li ono što kazuje. 

Pričamo, između ostalog, i o njegovim planovima van grupe.

- Ja već jako dugo razmišljam o nekom sopstvenom projektu. Protekle godine, dok je Goran bio u vojsci, radio sam sam na tome. Sticajem raznoraznih okolnosti, nisam uspeo to da snimim, ali to postoji, i pitanje je samo slobodnog vremena da se i okonča. Ovo sada, sa grupom, svakako je prioritetno.

- A kako to otprilike izgleda... zvuči. Može li se to rečima...

- Ne bih ja o tome... to je muzika koju ja čujem ponekad u sebi, pa zapisujem. I da ti kažem, tih bilježaka se nakupilo dosta, pa sam ja nešto od svega uobličio i sad... sačekaću pogodan trenutak. Kod mene se konkretno radi o nekakvoj mojoj želji da jednostavno začujem to što mi se godinama roji u glavi i u duši.




Dođi za par dana



Snimanje se nastavlja. Ponovo sam u kontrolnoj sobi i pokušavam da se potpuno uživim u ono što Goran nasnimava na matricu. U tome što radi ima onog karakterističnog bosanskog derta; epske širine i lirske raspevanosti: odsečnog ritma i melodičnog soliranja na gitari... 

Željko se okreće prema meni i kaže:

- Ovo će, verovatno, biti udarna stvar na albumu.

Pokušavam da na to što čujem iskonstruišem neku melodiju, ali bez uspeha. Goran ulazi u kontrolnu sobu da presluša ono što je odsvirao. Kada je obavio ono što je nameravao, pitam ga, unapred pripremljen na negativan odgovor.

- Željko mi je već nešto pričao... mislim o samoj muzici?

- Znaš kako ti je to kod mene - sve radim u zadnji minut. Vjeruj da sada ništa još ne znam. Sve je tu, a ničega u stvari nema. Nego, dođi za par dana, tada ću već uraditi tekstove, pa ćeš imati što da čuješ i o čemu da pišeš.

Nisam hteo da ga zadržavam, već sam se nacrtao kod miks-pulta. U studiju je ponovo Goran. Te noći je radio od početka snimanja bez prekida.

Negde oko ponoći, rešio sam da pokupim svoj "cirkus" i pođem napolje. Prolazim kraj Gorana, pentram se na prozor...

- Šta to radiš? - pita me, čudeći se.

- Idem napolje, kažem.

- Ama, što tuda?

- Pa, tuda sam i ušao.

- Aha, kaže, a vidim da mu nije baš sve jasno.

Zabeležio: Đorđe M. Vojnović (Džuboks, januar 1979.)

Kolor fotosi u studiju: R. Šimunović, crno-bele fotke: D. Kalenić, omot: Dragan S. Stefanović




Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)