"Pozorište u kući" - U ulozi Borka Petrovića: Goran Trifunović i Maro Brailo


Između dva članka u ovom postu kao da su svetlosne, a ne zemaljske godine. Oba su vezana likom Borka iz popularne TV serije "Pozorište u kući", ali pripadaju tako različitim dekadama. U prvom članku, novinari zagrebačkog omladinskog časopisa Zov bez problema ulaze u stan 13-godišnjeg Gorana Trifunovića, koji je sam kod kuće, na adresi koja se bez ustezanja javno objavljuje, a i sam dečak priznaje da za svoj rad na televiziji nije plaćen, već ga, umesto honorara, dramska sekcija časti letovanjem! Dvadesetak godina kasnije, u članku "Kad prođe slava... ", Maro Brailo, tada već bivši glumac, priseća se uloge odraslog Borka, i osvrće na nimalo ružičastu situaciju u kojoj se, kao i sva deca iz mešovitih brakova, našao na početku bezumlja devedesetih...   

Stigli smo u jednu od najljepših ulica Novog Beograda, u Aveniju Pariške komune. U zgradi broj 5, na prvom katu, pritisnuli smo zvonce. Vrata nam je otvorio dječak čiji smo lik lako prepoznali. Da, to je najmlađi junak televizijske serije »Pozorište u kući« - Borko.

- Ne zovem se Borko. Ja sam Goran Trifunović, a samo glumim Borka, objasnio nam je dostojanstveno.

Goran nas je uveo u dnevnu sobu i ponudio da sjednemo. Izgledao nam je suviše ozbiljan. Pomislili smo: vjerojatno je naljutio nekog od starijih ukućana, pa tako ispašta grijeh. Prevarili smo se. Goran je bio sam u stanu, spremao se za odlazak u školu.

- Mogu li, Gorane, škola i gluma zajedno?

- U mom slučaju - mogu. Odlazim na snimanje samo jednom nedeljno, od 12 do, otprilike, 20 sati. Ako se dogodi da bih tog dana trebao biti u školi posle podne, onda me razredni pusti.

- Serija je dugačka, još će dugo trajati, neće li se on naljutiti?

- Moj se razredni Bora Biljanić nikad do sad nije naljutio na mene. Kad ga pitam za odobrenje, samo mi kaže: »E, moj Gorane - ode ti u glumce«.

- A želiš li, kad porasteš, zaista biti glumac?

- To mi se baš uveliko ne sviđa. U televizijskim serijama je lako, ali biti glumac u pozorištu mnogo je teže.

- Je li naporno glumiti u »Pozorištu u kući«?

- Nije. Meni je to prilično zabavno. Najviše mi se sviđa kad snimamo scene u kojima se jedu slatki kolači, uštipci, torte... a volim i bombone i čokoladu. Jedino što ne valja, to je velika vrućina u studiju koja me veoma uzrujava.

- Kako si, Gorane, postao glumac?

- Već sam dugo član radio-grupe mladih talenata u Radio Beogradu. To je škola za glumce koju vodi Bata Miladinović. Pozvali su me da glumim i, eto, tako...

Popravka robota
- Znamo, Gorane, da si dobar glumac, a kakav si đak?

- Tako, prosečan. Krećem se od dobrog do vrlo dobrog.

- A tvoja sestra Anđelka, čujemo, uči bolje od tebe?

- Jeste, ona neprekidno uči bolje od mene. Ali, ona je bila sa mnom i u glumačkoj školi, ali nije položila dikciju. Znate, devojčice uopšte bolje uče od dečaka.

Roditelji su 13-godišnjeg Gorana Trifunovića, majka Margareta i otac Zorko, službenici. To što im je sin postao i glumac prihvatili su kao dio njegove igre u slobodnom vremenu.

- Kako Goran troši novac koji primi od televizije?

- Nemam nikakav honorar. Za ovo što glumim u seriji dobijam bodove. Na kraju glumačke školske godine ti se bodovi sabiraju. Ko ima najviše - ide na letovanje, na more. Prošle sam godine bio 20 dana, a nadam se da će tako biti i ovog leta.

- Gde su ti, Gorane, igračke, s čime se najradije igraš?

- Nemam nikakve igračke, odgovorio je mršteći se. - Kad ne učim, onda se s društvom igram s loptom. Jedina igračka koju sam sačuvao je taj robot. Pokvaren je i moram ga rastaviti, možda će proraditi.

Goran nam je pokazao knjige koje čita i komplet našega lista Zov. Nema tome dugo, u razgovoru s novinarima revije »92«, Goran je izjavio da mu je ZOV najdraži list! Ali, kad je riječ o Zovu, nešto ga i muči:

- Imam sve brojeve Zova, osim broja 14. Tada sam bio u Sloveniji i nisam ga mogao nigde pronaći. I sestra mi je rekla da ga nije našla. Ne znam šta je s tim brojem, jer nedostaje i mom drugu, koji isto tako ima sve ostale.

Petrovići na okupu
- Što najradije čitaš u Zovu?

- Stripovi su najbolji. Rado sam čitao i seriju članaka o čarobnjacima. Sada to više ne izlazi, ne znam zašto, a bilo je baš uzbudljivo.

- Jesi li naučio neki trik?

- Vežbao sam dugo s kuglicama na konopcu, pa onda sečenje... Nisam uspeo. Moj drug to već izvodi, ali on je duže vežbao.

- Čujemo da si »glavni dasa« u svojih drugarica u razredu i ovdje u susjedstvu?

- Ko vam je to rekao? Ne, nema veze. Kad je serija počela, onda su me zadirkivali, a sada ne. Jedino se moja baka Milena, živi u Valjevu, raduje kad me vidi na TV. Zove komšije da gledaju i samo se smeška. 

- Ti, Gorane, i pjevaš?

- Sad uopšte ne pevam. Menja mi se glas i ništa mi više ne uspeva...

Goran raste zajedno sa sve gledanijom televizijskom serijom. Ali, »slava« ga nije zanijela. Stekli smo dojam da je riječ o dječaku koji je možda isuviše skroman. Gluma mu je ugodna igra i ništa više.

tekst: Đ. Zagorac (Zov, 1973), snimio: M. Koković






Odigrao je desetak filmskih uloga koje su ga promovisale kao budućeg glumca. Kao student prve godine pozorišne Akademije igrao je u "Savamali" Žike Mitrovića, "Maturantima" Milana Jelića, u „Svečanoj obavezi" Bože Nikolića, i mnogim drugim. 

Međutim, ostao je rob jednog jedinog lika po kome ga ljudi i danas prepoznaju: uloga Borka u televizijskoj seriji „Pozorište u kući" učinila ga je zvezdom preko noći. Dokazujući možda samo i to, da je televizija najmoćniji medij današnjice.

Glumačka storija Mara Braila, iako kratkotrajna, započela je burno i pomalo neuobičajeno. Već je bio student turizma kad se odlučio za glumačku Akademiju.

- Gluma je bila, verovatno, neka moja usmerenost ka umetnosti, kaže Maro. - Ta želja se možda stvarala godinama, sve dok nisam pokušao da se upišem na Akademiju. Pre toga, bavio sam se muzikom. A svoj prijemni ispit i danas doživljavam kao nešto najbolje što sam ikada uradio u glumi.

U to vreme, Maro je imao veliku ambiciju da završi studije i da se ozbiljno posveti glumi. Ali, već na startu počele su da pristižu ponude reditelja. Toj čaroliji nije mogao da odoli. Ispiti su otišli u neki drugi plan, a on je ostao večiti student prve godine.

- Odmah mi je nekako uleteo film, priča danas Maro. - Možda je to došlo prebrzo, možda bih završio Akademiju da nisam išao iz uloge u ulogu. Fascinirao me je taj način rada. Izgledalo je kao da se svi lepo družimo, zabavljamo, a zapravo smo radili posao. Zbog svojih godina, sve sam shvatao spontano, nisam imao pojma šta me čeka dalje. Kao ni to, da je gluma ozbiljno, nezavidno i nimalo lako zanimanje.

Glumci pete sezone Pozorišta u kući (1984): Maro Brailo, Lada Skender, Ljiljana Lašić
Bata Živojinović, Đuza Stojiljković, Radmila Savićević, Olga Ivanović, Stanislava Pešić

Onda je 1984. godine, došla uloga Borka u TV seriji „Pozorište u kući" Dejana Ćorkovića i Novaka Novaka koja je već imala veliki uspeh i reputaciju kod televizijskog gledališta. Izgledalo je svima kao da je zvezda zaista rođena.

- Borka sam u to vreme shvatio kao nešto vrlo značajno i veliko u svom glumačkom životu. Iako, zapravo, nikada nisam bio svestan tog glumačkog života. Ni onda dok sam igrao, a ni sada. Kao da je sve prošlo mimo mene, u jednom jedinom trenu.

Fasicinirala me je već sama činjenica da igram pored takvih glumačkih imena, kao što su Đuza Stojiljković, Olga Ivanović ili Stanislava Pešić. Ljudi su me prvi put prepoznavali na ulici. Celu vojsku sam prošao s nadimkom Borko. Ne mogu da lažem da mi nije laskalo. Mislim da svako od nas ima neku želju za javnim eksponiranjem, koju ispoljava na ovaj ili na onaj način.

Maro Brailo i Lada Skender kao Borko i njegova devojka Liki 

Medutim, Maro nije uspevao da položi ispite sa prve godine, i to je bio trenutak da razgovara sa sobom i da razmisli gde je.

- Danas sam zahvalan profesoru koji me je oborio i zbog koga sam izgubio godinu. Razmišljao sam ovako. Već nisam imao godine za neki novi glumački početak, ali sam shvatio da u glumi ništa ne vredi, ako ostanem osrednji. To je, po meni, ravno nekoj nuli.

Gluma je zanimanje koje vredi samo ukoliko je glumac u "prvom timu". Nisam bio u njemu, i to sam zaključio bez ikakvog žaljenja. Vrlo lako sam napravio taj rez, možda i zbog moje neosvešćenosti da sam uopšte bio u tom poslu.

Kao što je iznenada odlučio da se posveti glumi, iznenada se vratio studijama turizma, diplomirao i zaposlio se kao predstavnik „Jugotursa" u Dubrovniku. Šest godina obavljao je taj posao, sa istim entuzijazmom kao i glumački.

- To mi je bila možda najveća životna škola u životu. Naučio sam da komuniciram s ljudima, da budem ležeran i poslovan u ophođenju, i da promenim neki svoj lični imidž. Svega toga se i danas rado sećam, kao što se, na primer, sećam i uloge u „Savamali" koja mi je nadraža.

U "prvom timu": Maro Brailo
Uvek pomalo nestalan u svojim emocijama, Mario Brailo se iz Dubrovnika, kad je bila završena turistička sezona, vratio u Beograd. Nekoliko meseci bio je bez posla, ali je verovao svojoj intuiciji.

- Predosećao sam da će se pojaviti nešto sasvim slučajno, neočekivano, što će mi se dopasti. I pojavilo se. Dobio sam posao voditelja beogradskog programa u Radio Jugoslaviji. Mislim da je to, napokon ono pravo. Radujem se svako jutro kad ustanem i kad krenem na posao. Iako je danas toliko malo stvari kojima čovek može da se raduje. Zbog toga možda svoj rad doživljavam i kao sklonište svega ružnog.

Roden u Beogradu, po ocu Dubrovčanin, po majci Beograđanin, Maro Brailo ovo vreme možda oseća tužnije od drugih.

- Vrlo je teško ići u korak sa ovom situacijom, sve je isuviše tužno. Možda je najteže nama, deci iz mešovitih brakova, iako tu mešovitost doživljavam kao svoj kvalitet, a ne svoje prokletstvo. Uvek sam se osećao građaninom sveta, što je u meni obeleženo i nekim jugoslovenstvom. 

Politikom se ne bavim, i ne mogu da razmišljam o tome ko je kriv, a ko je u pravu. Imam familiju u Dubrovniku, prijatelje s kojima se više ne čujem, ne zbog toga što sam se ja ili oni promenili, nego zato što smo odsečeni jedni od drugih. Vrlo sam emotivan, i verovatno zvuči otrcano, ali ljude delim isključivo na dobre i na loše. Nikakve druge podele ni predrasude ne priznajem.

Samo zato, Maro Brailo je nostalgičan za onim nekadašnjim vremenom, kada ljudi nisu imali tu i takvu količinu negativnih emocija jedni prema drugima. I kad su na pijedestalu bile prave ljudske vrednosti.

- Ponekad mi se čini kao da se ljudi plaše da pokažu ono dobro i lepo što osećaju jedni za druge. Kao da je lakše da se ispolji mržnja, nego ljubav. Kao da lakše niče zlo, nego plemenitost. A verujem ipak, da će se ljudi uskoro osvestiti i da će shvatiti da život može da traje i da se nastavlja, samo ako pobedi ono dobro u svakom od nas. Možda bi samo neko trebalo da nas podseti na ljubav.

razgovarala: Radmila Radosavljević (Nada, 1992)





Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)