"Pozorište u kući", Goran Trifunović kao Borko: Umesto honorara, za glumu u seriji dobija - bodove

Zov, 1973: Stigli smo u jednu od najljepših ulica Novog Beograda, u Aveniju Pariške komune. U zgradi broj 5, na prvom katu, pritisnuli smo zvonce. Vrata nam je otvorio dječak čiji smo lik lako prepoznali. Da, to je najmlađi junak televizijske serije »Pozorište u kući« - Borko.

- Ne zovem se Borko. Ja sam Goran Trifunović, a samo glumim Borka, objasnio nam je dostojanstveno.

Goran nas je uveo u dnevnu sobu i ponudio da sjednemo. Izgledao nam je suviše ozbiljan. Pomislili smo: vjerojatno je naljutio nekog od starijih ukućana, pa tako ispašta grijeh. Prevarili smo se. Goran je bio sam u stanu, spremao se za odlazak u školu.

- Mogu li, Gorane, škola i gluma zajedno?

- U mom slučaju - mogu. Odlazim na snimanje samo jednom nedeljno, od 12 do, otprilike, 20 sati. Ako se dogodi da bih tog dana trebao biti u školi posle podne, onda me razredni pusti.

- Serija je dugačka, još će dugo trajati, neće li se on naljutiti?

- Moj se razredni Bora Biljanić nikad do sad nije naljutio na mene. Kad ga pitam za odobrenje, samo mi kaže: »E, moj Gorane - ode ti u glumce«.

- A želiš li, kad porasteš, zaista biti glumac?

- To mi se baš uveliko ne sviđa. U televizijskim serijama je lako, ali biti glumac u pozorištu mnogo je teže.

- Je li naporno glumiti u »Pozorištu u kući«?

- Nije. Meni je to prilično zabavno. Najviše mi se sviđa kad snimamo scene u kojima se jedu slatki kolači, uštipci, torte... a volim i bombone i čokoladu. Jedino što ne valja, to je velika vrućina u studiju koja me veoma uzrujava.

- Kako si, Gorane, postao glumac?

- Već sam dugo član radio-grupe mladih talenata u Radio Beogradu. To je škola za glumce koju vodi Bata Miladinović. Pozvali su me da glumim i, eto, tako...

- Znamo, Gorane, da si dobar glumac, a kakav si đak?

- Tako, prosečan. Krećem se od dobrog do vrlo dobrog.

- A tvoja sestra Anđelka, čujemo, uči bolje od tebe?

- Jeste, ona neprekidno uči bolje od mene. Ali, ona je bila sa mnom i u glumačkoj školi, ali nije položila dikciju. Znate, devojčice uopšte bolje uče od dečaka.

Roditelji su 13-godišnjeg Gorana Trifunovića, majka Margareta i otac Zorko, službenici. To što im je sin postao i glumac prihvatili su kao dio njegove igre u slobodnom vremenu.

- Kako Goran troši novac koji primi od televizije?

- Nemam nikakav honorar. Za ovo što glumim u seriji dobijam bodove. Na kraju glumačke školske godine ti se bodovi sabiraju. Ko ima najviše - ide na letovanje, na more. Prošle sam godine bio 20 dana, a nadam se da će tako biti i ovog leta.

- Gde su ti, Gorane, igračke, s čime se najradije igraš?

- Nemam nikakve igračke, odgovorio je mršteći se. - Kad ne učim, onda se s društvom igram s loptom. Jedina igračka koju sam sačuvao je taj robot. Pokvaren je i moram ga rastaviti, možda će proraditi.

Goran nam je pokazao knjige koje čita i komplet našega lista Zov. Nema tome dugo, u razgovoru s novinarima revije »92«, Goran je izjavio da mu je ZOV najdraži list! Ali, kad je riječ o Zovu, nešto ga i muči:

- Imam sve brojeve Zova, osim broja 14. Tada sam bio u Sloveniji i nisam ga mogao nigde pronaći. I sestra mi je rekla da ga nije našla. Ne znam šta je s tim brojem, jer nedostaje i mom drugu, koji isto tako ima sve ostale.

- Što najradije čitaš u Zovu?

- Stripovi su najbolji. Rado sam čitao i seriju članaka o čarobnjacima. Sada to više ne izlazi, ne znam zašto, a bilo je baš uzbudljivo.

- Jesi li naučio neki trik?

- Vežbao sam dugo s kuglicama na konopcu, pa onda sečenje... Nisam uspeo. Moj drug to već izvodi, ali on je duže vežbao.

- Čujemo da si »glavni dasa« u svojih drugarica u razredu i ovdje u susjedstvu?

- Ko vam je to rekao? Ne, nema veze. Kad je serija počela, onda su me zadirkivali, a sada ne. Jedino se moja baka Milena, živi u Valjevu, raduje kad me vidi na TV. Zove komšije da gledaju i samo se smeška. 

- Ti, Gorane, i pjevaš?

- Sad uopšte ne pevam. Menja mi se glas i ništa mi više ne uspeva...

Goran raste zajedno sa sve gledanijom televizijskom serijom. Ali, »slava« ga nije zanijela. Stekli smo dojam da je riječ o dječaku koji je možda isuviše skroman. Gluma mu je ugodna igra i ništa više.

Tekst: Đ. Zagorac (Zov, 1973.)





Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)