Ljubodrag Duci Simonović: O svemu i svačemu - samo ne o košarci! (1971)

Još negde sredinom osamdesetih, jedan anonimni poštovalac KK "Crvena zvezda" prisetio se Ducija sledećim rečima: "Ljubodrag Simonović je krajnje ozbiljan, racionalan. Imponovao je mladima na tribinama. Imao je svoje osećanje pravde, filozofiju igre i života. Nije trpeo oponente i zbog svega toga često je dolazio u sukob sa okolinom. Veliki borac, temperamentan, uvek maksimalno fizički pripremljen, koncentrisan na igru, daje svoj maksimum. Proglašen je 1970. za najboljeg košarkaša na svetu, za najboljeg igrača svetskog prvenstva. Igrao je između 1970. i 1973. sedam puta u reprezentaciji Evrope." Upravo u tom periodu, 22-godišnji Duci je dao sledeći intervju... 



Bio je tačan kao sat. U 16:00 sedeo je na ugovorenom mestu i strpljivo čekao. Počeli smo razgovor kao što smo se i dogovorili: pričaćemo, zamislite, to njemu kažemo, Ljubodragu Simonoviću, najboljem jugoslovenskom košarkašu, o svemu i svačemu, samo nijednu jedinu reč o - košarci!

Pod budnim okom Taličnog Toma: Ljubodrag Duci Simonović (22)

Održao je obećanje. Evo, već ćaskamo čitavih pola sata, a on nije prozborio ni reč o sporu koji ga je proslavio, koji je od njega, »malog i nepoznatog Kraljevčanina«, stvorio igrača svetskog formata, koji mu je omogućio da obiđe i vidi svet, da danas, u svojoj 22. godini, lepo i pristojno živi, da dobro zarađuje, da bez ijednog dana (i sata) radnog staža dobije rešenje o useljenju u dvosoban stan, da kupi luksuzan automobil...

- Ne znam da li vi šah smatrate za sport, ali to je igra koju sam prvu naučio, koja je u meni usadila takmičarski duh, žeđ za borbom, pobedom. Naučio sam ga već u petoj godini, od oca, pasioniranog šahiste, da bih već posle kratkog vremena počeo da pobeđujem dve godine starijeg brata Vladimira

A koliko sam već tada bio uporan neka vam najbolje kaže ovaj podatak: dnevno sam ponekad znao da odigram i po stotinu šahovskih partija!

Tom prilikom odao nam je još jednu tajnu:

- Kao i većina mojih vršnjaka, želeo sam, čak možda i sanjao, da jednog dana postanem - fudbaler. Na žalost, nisam bio rođen za taj sport, mada sam se uvek nalazio u fudbalskoj ekipi moje ulice, škole ili razreda. Moj jedini fudbalski kvaliiet, bio je što sam znao da se borim.

Na pitanje: kojim bi se sportom bavio da, recimo, danas nije košarkas, odgovorio je - tenisom.

Nezaboravni crveno-beli košarkaški tandem Duci i Moka: Zoran
Slavnić  i Ljubodrag Simonović na slici koja datira iz 1973. god. 
Pitali smo ga i mi, što i mnogi drugi pre nas: kako je upeo da uskladi školu i sport, da u ovih proteklih četiri godine tako reći nijednom ne izostane iz svog kluba, Crvene zvezde, i državnog tima, pa ipak, u redovnom roku, i to sa odličnim ocenama, diplomira na Pravnom fakultetu? Odgovorio je:

- Uvek sam želeo da što više naučim, da što više znam. Dakle, da se razumemo: ja nisam studirao prava radi titule, nisam se odlučio na postdiplomske studije da bih osvojio neku titulu, već da bih što više znao. Učio sam uvek, i danju i noću, opet kažem, ne da bih dobio »šesticu« ili »desetku«, već da bih nešto naučio. Eto, to je možda i tajna mog uspeha...

Ima malo slobodnog vremena. Ipak, sve što mu preostane posvećuje svojoj devojci, Svetlani, studentu četvrte godine filozofije.

- To je ozbiljna ljubav - kaže.

Na pitanje razmišlja li o ženidbi odgovara:

- Zasad još ne, ali... Uslov za normalan život je žena. I brak, sa puno dece.

O deci priča sa oduševljenjem, uživanjem:

- Mogao bih, recimo, satima da sedim i gledam decu kako se igraju, jure.

Nekad je, ne tako davno, jedva sastavljao kraj s krajem, stanovao u podstanarskoj sobici, hranio se u studentskoj menzi. Danas to više ne mora. I od košarke može lepo da se živi.

- Ne mogu da se požalim, dobro zarađujem; pa ipak sam - švorc - kaže.

Objašnjava:

- Ne, ja ne trošim mnogo, nisam raspikuća, novcem se ne razbacujem, pa, opet ga nemam. Sve što sam zaradio uložio sam u kupovinu automobila. Za BMW 1602 uplatio sam oko osam miliona dinara, a od tih osam tri sam pozajmio, moram da ih otplatim. Zato i sada živim, kao i nekad, skromno, studentski. Ne pijem, ne pušim, ne trošim na noćne izlaske, odevam se sportski...

U sportu nikad nije imao svoje idole, uzore. Voli film, pozorište, dobru knjigu, obožava zabavnu i ozbiljnu muziku, ali ni među tim umetničkim svetom nema ljubimce, nekog posebno koga obožava.

- Mama je oduvek želela da joj sinovi sviraju violinu, a ja se, ipak, odlučih za gitaru. Sviram kad stignem, kad želim malo da predahnem, da se odmorim. Inače, moja najmilija zabava je, ili, ako hoćete, hobi - čitanje stripova!

Jednom je rekao da od pevača najviše voli da sluša Dušana Jakšića a od pevačica slavnu Edit Pjaf, dok danas to demantuje:

- I ja, kao većina, imam svoje ljubimce među pevačima, ali za razliku od drugih kod mene se oni menjaju - prema raspoloženju. Drugim rečima to znači: volim sve i nijednog!

Ne odeva se po poslednjoj modi, ali zato prati modu.

- Moja omiljena garderoba je kao što me i sada vidite, sportska: pantalone, košulja i džemper ili majica, zavisno od godišnjeg doba. Maksi ili midi? Ja sam za onu modu koja čoveku najviše odgovara. Lepo je, recimo, na vitkoj i visokoj devojci videti maksi kaput, na skladno građenoj mini-suknju. Ali, čini mi se, da mnogi ovu današnju modu zloupotrebljavaju.

Razgovor je iznenada morao da bude prekinut, jer je Ljubodrag Simonović, najbolji jugoslovenski košarkaš, morao da stigne na svoj, toga dana peti sastanak u - Radio Beograd.





Poslušajte Ducija u "Sportskom spomenaru"
 Miroslava Nešića - kliknite OVDE 

Yugopapir na Fejsbuku: