Nina Kirsanova: Plesala sa Pavlovom, igrala u filmu "Nešto između" (1984)

Sredina je meseca avgusta 1984: ostalo je još svega nekoliko dana olimpijskih takmičenja, koje jugoslovenski gledaoci prate u direktnim noćnim TV prenosima. Još se čekaju završni nastupi naših vaterpolista, košarkaša, boksera, te gimnastičarki Milene Reljin (17) i Danijele Simić (15). Ko ne prati sport, uživa u hit seriji "Kenedijevi", a ko se interesuje za operu - prati prenos spektakularne Verdijeve "Aide" na splitskom Peristilu. Za ljubitelje baleta, Studio donosi intervju sa čuvenom jugoslovenskom i svetskom balerinom Ninom Kirsanovom, koja se proslavila još dalekih dvadesetih, kada je nastupala u trupi neprevaziđene Ane Pavlove. Ipak, tih je dana dospela u žižu interesovanja javnosti ne kao balerina, već kao glumica u filmu i TV seriji "Nešto između" Srđana Karanovića...

"Nijedna predstava nije se mogla završiti bez 'umirućeg labuda' Ane Pavlove, jer gledaoci su bili spremni satima da čekaju ne bi li videli to njeno čudo od baletske umetnosti. A i ja sam, bogami, sve više postajala zvezda"

Primabalerina svjetskog glasa, koreograf i baletni pedagog također od međunarodnog ugleda, prošle je filmske i TV sezone, sa svojih 85 godina, bila najstariji i najzanimljiviji debitant među glumcima kao simpatična bakica glavnog junaka u Karanovićevu djelu Nešto između. Balerina, glumica - pa još magistar, a za nekoliko mjeseci i doktor arheologije!

Nina Kirsanova kao
Kopelija (1924)
Usprkos svemu, Nina Kirsanova (rođ. 1899. u Moskvi) ne pada u trans kad je netko natjera da se otisne u burnu, lijepu i tako bogatu prošlost. Ne bježi od tih »projekcija uspomena«, samo joj se katkad, kako pjesma kaže, rana pozljeđuje stara...

- A ja bih radije da vam pričam kako su me poterali maleri u poslednje vreme. Eto, vidite, ne mogu nigde bez štapa... bilo je još gore, sad se nekako gura, valjda će biti bolje. Kako se to dogodilo? Prošle godine, 1. jula, na beogradskoj železnickoj stanici, po povratku iz Ljubljane, tačno u ponoć, pokliznem se na poslednjem stepeniku. Padala je kiša, bilo je klizavo, a i taj stepenik nije bio čitav, sigurno nije ni sad...

- Taj beogradski željeznički kolodvor mogao bi u arheološkom smislu prije svega biti zanimljiv za vas i vaše kolege s fakulteta!

- Baš jeste star, đavo da ga nosi! A inače je moja uža specijalnost u arheologiji Bliski ili, kako mi kažemo, Prednji istok, stari Egipat konkretno... Nego da se vratim, ako vas interesuje, na tu užasnu noć. Padnem, slomijem nogu, ležim na betonu k'o klada, a nigde nikog. Ni taksija ni žive duše. Tek posle ko zna koliko vremena, neka starija žena koja je tu slučajno prolazila pomogne mi, zaustavi jedna kola hitne pomoći koja su tu, zamislite, takođe slučajno prolazila... 

Da skratim priču, onda bolnica, i šta ti ja znam, sve one razne muke, pa onda sve u redu. A zimus opet, iz čista mira, taman kad je sve prošlo, padnem ovde kod mene, usred bela dana, niz ove stepenice koje me nisu iznenadile i po ne znam kakvoj pomrčini. Iščašim kuk i onda sve odpočetka: rehabilitacija, banja, trista čuda... 

A sve vam to pričam jer neke lepe stvari kojih sam bila željna, a koje su se tada događale na TV, nisam mogla videti: ni seriju Nešto između, ni pre toga film, pa onda, što mi ie takođe žao, nisam videla ni film o Ani Pavlovoj... Ali možda je i bolje tako. Kad se setim tih dana s njom, u njenoj trupi, strašno se uzbudim i dođe mi da zaplačem.

- Pričajte nam malo o tim danima kad ste bili u trupi Ane Pavlove... Što je tu veliku balerinu i ženu činilo toliko drukčijom od drugih?

- Pre svega, moram da kažem da sam imala izvanrednu sreću jer me je partner Ane Pavlove, Lavrenti Novikov, poznavao kao učenicu baletske škole u Moskvi. Kad su oni, negde sredinom dvadesetih godina, gostovali u Beogradu, ja sam tada već kao primabalerina beogradskog Narodnog pozorišta bila na gostovanju u Buenos Airesu, u glasovitom teatru Colon.

Nina Kirsanova (desno) u društvu Ane Pavlove
i Ernsta Krausa (Roterdam, 1927)
- Znači, vi se s njom niste sreli prije, u Moskvi, a ni poslije, u Beogradu?

- Ne, jer je Ana Pavlova, kad sam ja počela i počinjala, bila prvakinja lenjingradskog baleta, a posle je otišla u svet i nikada se više nije vratila u Rusiju... A mi smo se sastale u Parizu, ja se iz Buenos Airesa nisam vratila u Beograd, nego pravac Pariz. U međuvremenu sam dobila poruku od Novikova da treba da se priključim trupi Ane Pavlove.

Dakle, ja sam zakucala na vrata hotelske sobe, Ana ih je otvorila. Bila je srdačna i nasmejana kao da se sto godina znamo. Izrazita crnka, mislim na kosu, ravno začešljana, bledog tena. Još dok me uvodila u apartman, primetila je burmu na mojoj ruci... »Šta, ti si udata?«, zaprepastila se i odmah upozorila: »Slušaj, Nina! Karijera balerine, uspješna karijera, dabome, ne sme imati prepreke privatnog života. Moraš se potpuno posvetiti umetnosti!«

Nina Kirsanova proguta dva puta uzastopno onu nevidljivu »knedlu«, glas joj zadrhti, u njenom je srpskom jeziku sve više ruskog, i to silno uzbuđenje ne može sakriti nikakav osmijeh. Nastavlja:

- Objasnim joj da je moj muž operski pevač (Boris Popov, bariton, umro 1946. — op. p.), da tu neće biti nikakvih problema, jer među nama postoji dogovor da jedno drugom, u umetničkom radu, ne smetamo. 

A onda smo ubrzo krenuli na turneju. Sve je to bilo užasno naporno, ali i očaravajuće. Ana Pavlova me odmah pripremala da »uskočim« u neke njene najvažnije role. Zato sam, pored dve-tri predstave dnevno, u različitim gradovima, morala uveče, u hotelskim salama, da vežbam uloge za sutrašnji nastup. 

Ne bih ja sada da spominjem sve te gradove - obišli smo Evropu, zatim Bliski pa Daleki istok, Australiju - ali publika nas je svagde dočekivala ovacijama i nekim stvarno neverovatnim oduševljenjem. Naravno, niti jedna predstava nije se mogla završiti bez »umirućeg labuda« Ane Pavlove, jer gledaoci su bili spremni satima da čekaju ne bi li videli to njeno čudo od baletske umetnosti. A i ja sam, bogami, sve više postajala zvezda...

- Koliko je trupa Ane Pavlove imala članova?

- Sada tačno ne bih znala, ali, kao da je juče bilo, sećam se da smo jednog dana, u nekom gradu, uspeli da utvrdimo, onako uzgred, u dokolici, da nas u trupi ima čak sa 18 različitih pasoša! To je više nego što se mnoge tzv. internacionalne trupe raznog profila mogu pohvaliti do današnjeg dana!

Kroz otvorena vrata jednosobnog stančića u staroj dvorišnoj zgradi u ulici Sime Miloševića 52, katkad nervozno prošeta graciozna i za nas potpuno nezainteresirana siva maca Kisa, Kisinjka, kako je ponekad oslovi Nina Kirsanova.

- Kakva je Ana Pavlova bila kao čovjek? Pre svega, divan drug i prijatelj. Moji najsrećniji dani, pune četiri i po godine (od 1927. do 1931. op. p.) mogla sam da se uverim, iz dana u dan, pa i na kraju, kad je umirala u Hagu, u njeno veliko srce i odnos prema starim i siromašnim ljudima.

U Rusiji je osnovala dom za stare glumce, u Francuskoj internat za siromašne devojke, u Belgiji stipendirala darovite studente. Svima njima, sa svih putovanja, slala je poklone i novčanu pomoć. Ana Pavlova bila je umetnica koja se rađa jednom u sto i pedeset godina. Zato me sve nekako i steže oko srca: ne mogu da vam toliko dugo pričam o njoj, a opet, sve i kad bismo imali vremena i hteli, sve bi to bilo tako površno!

- Od čega je zapravo umrla Ana Pavlova? Je li se nakon njene smrti trupa raspala?

Londonski program
(1929)
- Ona je imala emfizem pluća, mislim da se to tako zove. To nije tuberkuloza, ali njeni lekari, koji su odmah kad je bolest ušla u akutnu fazu doputovali u Hag, jedan iz Pariza, drugi iz Londona, jednostavno su bili nemoćni. Razumljivo, tada nije bilo penicilina, i zato se to tako strašno završilo. 

Mi smo, jedan deo njene trupe, kad se ona razbolela, otišli u Utrecht, gde smo davali predstavu. To, u stvari, nije bila celovečernja baletska predstava nego kolaž baletskih numera. Umorna, po povratku u hotel, zaspim onako obučena. I da vas ne gnjavim nekim glupostima, jer u njih ne verujem, u tom kratkom snu se pojavi, u vidu nekog zlokobnog simbola, odlazak... Uto me trgne kucanje na vratima, da dođem na telefon, zovu iz Haga: Da, Ana Pavlova je otišla...

Nema pitanja, pauza se podrazumijeva. I nastavak, dabome:

- To je bilo u januaru 1932, ali sezona traje do juna, zar ne? Prema tome, bili smo obavezni do kraja sezone, tim pre što nam je Ana Pavlova, dok je imala snage, rekla: »Idite bez mene u Bruxelles, dajte tamo koncert za moje studente...« A na tom koncertu, nekoliko dana nakon njene smrti, bili su belgijski kralj i kraljica. Kada je na red došao umirući labud, svi su ustali i ko zna koliko dugo stajali u tišini.

- A onda ste se, pretpostavljam, vratili u Beograd i tu se skrasili?

- Da, vratila se jesam, ali skrasila nisam! Znate, mene je tadašnji upravnik Narodnog pozorišta, Milan Predić, strašno nervirao. On je smatrao da su baletski igrači... nužno zlo. Naravno, forsirao je glumce, a tada su glavni bili Dobrica Milutinović, pa Raša Plaović. Jasno, Nušić je bio najomiljeniji i najizvođeniji pisac, ali ne samo zato što je bio Predićev zet... Nekako, imao je, brate, stila. 

Odmah ću vam to objasniti, ali opet moram da spomenem Anu Pavlovu. Pričali su mi posle,  a o tome su i novine naveliko pisale,  kad je Ana Pavlova prispela na beogradsku železničku stanicu, sjatila se masa sveta da je dočeka, pozdravi i ukaže poštovanje. Ali zvanično je niko nije sačekao, niti su joj iz pozorišta poslali kola. 

A gospodin Predić mirno je sedeo gore u pozorišnom salonu i bez ikakvog uzrujavanja čekao. »Pa neka dođe ovde, nema potrebe da je zvanično sačekujem!« bilo je jedino što je rekao. Međutim, kad sam jednom gostovala u Sarajevu, Nušić, koji je tada bio upravnik sarajevskog Narodnog pozorišta, sačekao me lično na peronu u crnom fraku i sa cilindrom. To je to!

- Čitao sam negdje davno, između vas i Predića bio je nekakav incident oko golemih razlika u plaći između vas balerina, odnosno partnera, i glumaca.

Nina Kirsanova u "Poljskom venčanju" (1930)
- Ah, to vam je bio jedan strašan okršaj. Najavim se i uđem kod njega u kancelariju da, kao šef baleta, protestujem zbog malih plata u odnosu na glumce. Ansambl je bio nezadovoljan, ljudi su tražili makar simboličnu povišicu. On me sasluša, pa će: »Znate šta, gospođo, ako su vaše dame rešile da dobiju neki dinar više, mogu malo da prošetaju pored hotela Moskve ili Kasina...«

A meni jurne krv u lice - dohvatim mastionicu s njegovog stola i tresnem je o pod. »Pa šta vi mislite, Prediću«, izderem se baš dobro, »ja ne vodim javnu kuću nego balet!«, i zalupim vrata. Inače smo neku malu povišicu tada ipak dobili... Možda sam i zbog takvog stava prihvatala gotovo svaki poziv iz inostraristva. Svake godine odlazila sam na mesec-dva u Beč, Pariz, Milano. A tri sezone sam, od 1935. do 1937, bila šef baleta u Monte Carlu.

- A kako ste došli u Beograd?

- Kratko i jasno: iz Poljske, gde sam imala angažman, preko Dubrovnika, gde sam letovala, Zagreba, gde sam u jesen 1923. na poziv profesora Konjovića (znamenitog kompozitora i dirigenta, tadašnjeg upravnika HNK - op. p.) kao Kopelija otvorila sezonu. 

Zahvaljujući Margareti Froman (prije prvoga svjetskog rata primabalerina velike opere u Moskvi, a potom i članica trupe glasovitog S. Djagiljeva na turneji po Evropi - op. p.), zagrebačka je publika uveliko posedovala rafinirani ukus što se baleta tiče...

Nina u filmu "Nešto između" (1983)
A onda su me pozvali iz beogradskog Narodnog pozorišta, i tako je to počelo, mada moram da kažem da je u svemu tome čudna sudbina odigrala svoju ulogu: još u Moskvi, kad smo na kraju školske godine davali završnu predstavu, ja sam zaigrala... srpsko kolo i crnogorski oro!

Nakon što je 1946. demobilizirana kao dobrovoljna medicinska sestra ortopedsko-hirurške klinike u Beogradu, uslijedio je poziv Oskara Danona da ponovo dođe u Narodno pozorište i osnuje školu baleta. Nina Kirsanova prima 22 učenika, među kojima su Dušanka Sifnios, Milorad Mišković, Dušan Trninić, Žarko Prebil. Sve prvaci beogradskog baleta.

- A kako ste se počeli baviti arheologijom?

- Eh, kako... jasno je da sam te brojne turneje i gostovanja koristila da upoznam gradove, kulturu. Nema tog muzeja, iole značajnijeg na ovoj kugli, u kojem nisam provela bar jedno celo popodne. Stari me Egipat ipak najviše okupirao... Budući da sam još bila u aktivnoj službi, studirala sam vanredno, i za pet i po godina diplomirala. Posle, kad sam bila u penziji, magistrirala sam. Sada treba da doktoriram...

- Nešto između, kako je do toga došlo?

- Jednog je dana zazvonio telefon, javio se Srđan Karanović i zamolio me da dođe kod mene, da se dogovorimo. Sutradan je stigao sa svojim asistentom, Ivom Laurenčićem. Obojica fini, uglađeni momci. Kažu da im za film treba jedna bakica, a da takvu među glumicama ne mogu da nađu. 

A ja se malo našalila s njima: Ima, ima bakica, kažem im, samo one kriju godine... Pa i ja nisam bakica, opet se šalim s njima... Ali oni lepo, reč po reč, ubede me da budem partnerica Mikija Manojlovića. Kažu mi posle da je to dobro ispalo, to sa onim kartama i onom igrom. Zašto se ta igra zove Jablan, ne znam, ali mi je žao, kao što sam rekla na početku, što seriju nisam gledala.

Onda teško ustane, dobro se osloni na štap, pa, onako stojeći, nastavi:

- A žao mi je najviše što zbog ovog svog kuka više ne mogu nikome da pomognem. Do prošle sam godine odlazila ili u narodno ili u baletsku školu Luj Davičo, da pokažem nešto, neku piruetu, ili kakvu drugu finesu. A sad ne mogu... 

Razgovarao: Slobodan Šterić (Studio, avgust 1984)



Priča o Kirsanovoj na sajtu Marije Petričević

Podržite Yugopapir na Fejsbuku: