Retro FEST: Nebojša Đukelić (1. deo) - Filmofilija kao plemenita bolest




"Kada sam uveče uključivao radio, direktno sam izazivao svoju čežnju za nekim drugim prostorima. Čuo sam razne stanice iz nekog dalekog sveta i žudeo da vidim te gradove, da zadovoljim svoju glad za nekim paralelno postojećim životima"



Munjevita, pa još uspješna karijera - nema što. Nebojša Đukelić sa svojim vibracijama iz svijeta filma vraća davno izgubljeno povjerenje domaćeg, a to znači iznurenog i mrzovoljnog potrošača televizijskog programa. Filmska čarolija, kao malo gdje, ovdje je našla pravog protagonista. Novinar, kritičar, autor, voditelj. To je sve? Ne, on je diplomirao filmsku režiju i ne misli da tu diplomu objesi mačku o rep.


Nebojša Đukelić (foto: Goranka Matić)
Prodoran i pomalo sjetan pogled, prosijedi zalisci uoči četrdesete godine, rođen 1947, vitak, visok 190 cm, nekadašnji junior Zvezdinih košarkaša, ugodne vanjštine, a ženski će dio čitalaca moći po vlastitoj volji konstruirati svoju piramidu želja i izraza o njemu. Pa onda: melodičan bariton, pravilan izgovor, dobra dikcija. Ukratko, u mnogim elementima surovo kvari tragikomičan prosjek na JRT-u.

* Posljednja emisija Pokretnih slika, emitirana potkraj rujna, bila je posvećena svjetskoj izložbi EXPO '85 u Cukubi. Što je razlog da najnovija dostignuća tehnologije postanu tema emisije koja se u prvom redu bavi filmom?

- Postoje dva razloga što smo načinili mali »otklon« od osnovne orijentacije Pokretnih slika. Najpre, sama svetska izložba u Cukubi nije bila ništa drugo nego masovni spektakl, šou-program visoke tehnologije, u kojem su glavne atrakcije, pored robota, bile Pokretne slike. Naime, u najzanimljivijim paviljonima, obavezni program za brojne posetioce bio je sačinjen od raznovrsnih filmskih i video-projekcija. 

Spektakularne audio-vizuelne prezentacije uključivale su najnovija dostignuća hardwarea filma i televizije: od najvećeg televizora na svetu jumbotrona, visokog 25 i širokog čitavih 40 metara, do trenutno najbriljantnije filmske projekcije u IMAX sistemu. Učinilo mi se, stoga, da je EXPO '85 bio, pre svega masmedijski spektakl, oslonjen na kulturu Pokretnih slika, i da takva tema pre odgovara emisiji koja se bavi filmom, videom i televizijom nego nekom obrazovnom ili naučnom programu.

Japanci su pokazali, mada im to nije bila osnovna namera, da napredak tehnologije sledi i neku nepisanu logiku ispunjenja ljudskih snova. Tako se, kao u nekom cirkusu 21. veka, moglo sasvim jasno shvatiti da je i sama visoka tehnologija u suštini masovni medij budućeg planetarnog svetskog sela. 

Cukuba, Expo '85: Paviljon u kojem su bili Nebojša i Aleksandar,
  u pozadini se vidi  najveći televizor na svetu, Sonijev džambotron 
Drugi je razlog bio sasvim pragmatične naravi. Trebalo je iskoristiti boravak u Tokiju ove naše dvočlane ekipe, pored mene u Japanu je bio i snimatelj Aleksandar Radosavljević, za pravljenje bar dve emisije. Prvu, o filmskom festivalu u Tokiju, emitovali smo još u junu!

* Što je od tog nesumnjivo atraktivnog profesionalnog zadatka ostalo izvan ekrana? Koja su zanimljiva zapažanja o Japanu ostala nezabilježena kamerom?

- Ne bih se usudio da iznosim neke instant zaključke o zemlji koja je odista bitno civilizacijski različita od evropske kulture kojoj i mi pripadamo. Ako bi u jednoj rečenici ipak trebalo objasniti Japan, rekao bih da je to zemlja u kojoj su gotovo sve osnovne stvari suprotne nego u Jugoslaviji: od toga da voze levom stranom ulice, do apsolutnog uvažavanja pretpostavljenog na poslu, čistoće, radnih navika, nepostojanja improvizacije. 

To nikako ne znači da mi nemamo čitav niz prednosti. Kao zanimljiva anegdota može da posluži naša poseta japanskoj televiziji NHK gde smo pre ulaska u magnetoskop bili ljubazno zamoljeni da skinemo cipele i obučemo, specijalno za to namenjene, papuče kako ne bismo unosili prašinu koja može da šteti magnetoskopskim trakama. Na svu sreću, imao sam besprekorno čiste čarape. Verujem da bi se i ljudi sa njihove televizije našli u čudu kada bi ušli u naš magnetoskop.


* Kada već govorimo o razlikama naše televizije i nekih bogatijih ili barem većih svjetskih televizijskih kuća, kako doživljavate susrete sa svojim kolegama koji se bave istim poslom na nekom velikom filmskom festivalu, kao što je, na primjer, onaj u Cannesu?

- Već šest godina redovno odlazim na festival u Cannesu i već sasvim dobro znam kako koja ekipa iz Francuske, SR Nemačke ili Engleske radi, te kako je opremljena i koje uslove za posao ima. A rekao bih da ovi susreti na istoj vrsti posla izazivaju kod mene, a i kod mojih saradnika, neku mešavinu ponosa i svesti o našoj tehničkoj i materijalnoj inferiornosti. 

Njihove su ekipe obično tri do četiri puta brojnije, tehnički savršeno opremljene, pristup do najpoznatijih ličnosti iz sveta filma gotovo zagarantovan. U odnosu na njih, mi smo prava gerilska ekipa, za koju je boravak u Cannesu i obavljanje posla često avantura i izazov. Taj naš gerilski duh vidi se, čini mi se, i u nekim našim emisijama iz Cannesa, koje su bile svežije, dinamičnije, pa čak i poneki put i ekskluzivnije od izveštaja takozvanih velikih kuća.

"Gerilski rad" ekipe TV Beograd u Kanu, viđen očima
karikaturiste Dušana Petričića
 
Prošle smo godine uspeli jedini da u Cannesu načinimo, pored američke mreže CBS, ekskluzivni portret Johna Hustona. Ove godine, jedini smo se usudili da usred festivala proglasimo Kusturicu glavnim favoritom, i to ne iz patriotskih razloga. Naravno, bilo je logično da budemo među onim retkim TV-ekipama koje su napravile duži intervju sa kanskim pobednikom za vreme njegova kratkotrajnog boravka na Azurnoj obali.

* Takva vrst posla omogućava vam da izbliza upoznate neke velikane filma. Tko vas se od njih najviše dojmio i zašto?

Iskren i strpljiv prema novinarima:
Džon Hjuston
- Na prvom je mestu, svakako već spomenuti John Huston. Čovek čija pojava, ponašanje, samoironija i duhovitost apsolutno odgovaraju njegovim filmovima. Zvuči kao patetična fraza, ali Hustonovo izuzetno izražajno lice doista pokazuje kakvu je bogatu i burnu biografiju imao njegov vlasnik. 

Posle nedavne Wellesove smrti, čini mi se da je Huston jedini živi filmski velikan sličnih ljudskih i profesionalnih dimenzija. Kao i svi »pravi« velikani, Huston je u neposrednom kontaktu jednostavan, bez poze i lažne ljubaznosti. Huston dovoljno ceni sebe, pa stoga nijedan kontakt sa novinarima u Cannesu nije shvatio kao prazni ritual. 

To znači da je, na primer, na konferenciji za štampu bio dovoljno zajedljiv i ciničan kada su neki francuski kritičari »prodavali pamet« i postavljali nerazumljiva pitanja, ali da je iskreno i strpljivo odgovarao na jasno artikulisanu radoznalost koja je uključivala i pitanja o njegovoj sklonosti dobrim pićima, lovu, ženama ili omiljenim piscima. 

Dostojanstvo tog čoveka, koji je po bogatstvu životne istorije nadmašio i svog prijatelja Hemingwaya, ogleda se i u onoj dragocenoj osobini da sam sebe ne »uzima previše ozbiljno«.

Po redosledu kako ih pominje: reditelji sa kojima je Nebojša imao izvrsnu komunikaciju

Izuzetno prijatni susreti bili su i oni sa Bernardom Bertoluccijem, Peterom Weirom ili Krzystofom Zanussijem. Svu trojicu krase inteligencija, radoznalost i dobronamerna otvorenost koja prevazilazi uobičajene forme komuniciranja sa predstavnicima štampe ili televizije. Istina, imao sam zadovoljstvo da sa svom trojicom tih izvrsnih redatelja razgovaram i nezavisno od »obavljanja posla«.

* Ima li i suprotnih primjera? Je li vam se netko od poznatih filmskih umjetnika učinio i nesimpatičnim?

Marko Fereri: "Nebojša, nesimpatija je obostrana!" 
- Ubedljivo najnesimpatičniji bio mi je poznati talijanski reditelj Marco Ferreri koga sam dva puta intervjuisao. Njegova bleferska i mistifikatorska poza doista mi je išla na nerve. Ali, dozvoljavam pretpostavku da je nesimpatija bila uzajamna u našim kratkotrajnim susretima, i da je Ferreri u nekim drugim prilikama možda veoma zabavan i prijatan čovek.

* Koliko je točno ono uvriježeno mišljenje da filmske zvijezde svojim izgledom i pojavom prilično odudaraju od predodžbe koju o njima imamo s filmskog ekrana?

- Film laže bar u onoj meri u kojoj nam otkriva i istinu. Doista postoji ona čuvena magija kamere, koja se zove fotogeničnost. S druge strane, privatno, velike filmske zvezde nemaju onaj mitski oreol koji u zamračenoj sali dobijaju kada igraju uloge junaka pogodnih za poistovećivanje. 

Zato nije čudo da su susreti sa nekim poznatim glumcima pravo iznenađenje. Sasvim mi je sveže sećanje na susret sa Melom Gibsonom i Sigourney Weaver, koji su igrali glavne uloge u filmu Godina opasnog življenja. Sigourney Weaver ni izbliza nije tako ženstvena i lepa kao na filmu, dok je Mel Gibson, koga pamtimo kao surovog osvetnika iz Pobesnelog Maksa, zapravo sasvim suprotan takvoj macho predstavi, jer deluje kao veoma senzibilan i gotovo stidljiv momak koji se iznenada našao u centru pažnje.


* Vaše profesionalno opredjeljenje, čini se, podrazumijeva i ljubav prema filmu. Sjećate li se začetka te strasti?

- Ta strast svakako nije nešto neobično za pripadnike moje generacije, klince koji su krajem pedesetih imali deset godina i odista odrastali na beogradskim ulicama, koje su tada bile raj za razne, danas već izumrle, dečje igre. Fudbal i film bili su glavna zadovoljstva i podsticaji dečačkim snovima. 

Posmatranje "života na delu"
- Ipak, viši stepen te strasti prema filmu, koji je vodio prema filmofiliji kao plemenitoj bolesti, podrazumevao je i dublje lične razloge i posebnu osetljivost. Kada danas razmišljam o korenima sopstvene ljubavi prema filmu, nalazim ih u izvesnoj ustaljenosti povezanoj sa onim što ja zovem nostalgijom za prostorom. 

Kada sam uveče uključivao radio, direktno sam izazivao svoju čežnju za nekim drugim prostorima. Čuo sam razne stanice iz nekog dalekog sveta i žudeo da vidim te gradove, da zadovoljim svoju glad za nekim paralelno postojećim životima. Naravno, odlazak u bioskop bio je fiktivno zadovoljenje te žudnje. Uživeti se u sudbine drugih ljudi, doživeti u sat i po avanturu u nekom prostoru u koji nikada neću kročiti.

Drugi važan uzrok svoje ljubavi prema filmu nalazim u svojoj voajerskoj prirodi. I dan-danas uživam kada mogu neopažen da posmatram »život na delu«. To podrazumeva zadovoljstvo u neobaveznim šetnjama po gradskim ulicama, sedenje u letnjim baštama restorana i posmatranje ljudi u prolazu, ili za susednim stolovima.

Čini mi se da svi pravi ljubitelji filma moraju da poseduju jednu gotovo infantilnu potrebu za pokretnim slikama koje blagovremeno utiču ne samo na mrežnjaču oka već i na neke moždane centre. Stoga mislim da američki termin za film - movie - izvrsno ukazuje na samu suštinu medija.

* Koliko je bio krivudav put od te dječačke strasti do sadašnjeg posla na televiziji i bavljenja filmskom kritikom?

Šahista, košarkaš,
matematičar...
- Kroz gimnaziju igrao sam sa uspehom šah, trenirao košarku, bio prilično talentovan matematičar. Studirao sam i apsolvirao elektrotehniku još davne 1969. godine, iste godine upisao, a kasnije i završio, filmsku i televizijsku režiju na tadašnjoj beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. 

Tokom studija počeo sam da pišem o filmu i radio kao spiker na Radio Beogradu. Posle vojske bio sam asistent režije, scenarista i voditelj nekih emisija na Televiziji Beograd, sve dok mi 1978. godine pokojni Borivoje Mirković nije ponudio uredničko mesto i dok konačno, posle nešto više od godinu dana čekanja na konkurs, nisam postao jedan od brojnih urednika u programu iz kulture koji već godinama sa uspehom vodi Zora Korać.

Od tada, već šest godina sa malim varijacijama radim ovaj isti posao kao i danas. Iza ovih suvoparnih činjenica kriju se doista krivudanja i naizgled nespojiva interesovanja.

Ali, kada danas pogledam unazad, ja vidim - ili želim da vidim - i ono što je trajna osnova ovih lutanja. Ta radoznalost koja je uključena i u moj sadašnji posao televizijskog profesionalca podrazumeva zadovoljstvo u igri, ljubav prema kombinatorici i, verovatno, neiživljenu potrebu za avanturom. Tako sam sebi spreman da oprostim silno pogrešno utrošeno vreme, jer verujem da sam, ako ništa drugo, stalno vežbao neke svoje mentalne reflekse.

* Kako biste najjednostavnije definirali posao koji radite na televiziji?

 Olako izbrisane: "Pokretne slike" Nebojše Đukelića 
(foto: Ljubinko Kožul)
- Ovo što radim poslednjih godina liči mi na neprekidno polaganje ispita.

Svakoga meseca jedan velik ispit, a u međuvremenu niz malih kolokvijuma.

Kao večiti student koji se uspešnim polaganjem ispita nikako ne približava nekoj diplomi! 

U indeksu ljudi koji pokušavaju ozbiljno i stalno da se autorski bave televizijom, postoji samo poslednja ocena, jer jedan velik neuspeh može da vas baci na dno »rating liste«. 

To proizilazi i iz izvesne »potrošne« prirode televizije.


U našoj sredini, to još više važi, jer se emisije brišu i prepuštaju samo nepouzdanom sećanju.

Od blizu pedeset emisija Pokretnih slika samo poslednje tri još nisu izbrisane. 

Dakle, svoju karijeru i karijeru kolega koji rade slične poslove shvatam i kao neku vrstu maratona sa preprekama, u kome još ništa ne znači ako vodite posle pola trke. 

Ovo, međutim, nikako ne treba shvatiti kao neku žalopojku, jer ja lično uživam u svim izazovima bavljenja televizijom, koja ima velik uticaj i moć, ali istovremeno i prilično potcenjen status u našoj kulturi.

* Na što konkretno mislite kada kažete da je televizija kao medij potcijenjena?

Najava "Pokretnih slika" 6. februara 1985,
iza kojih je, u 21:40, emitovana Hronika Festa 
- Kao nijedan posao u našem društvu, televizijski je posao javan i podložan trenutnoj oceni. Ako televizijski novinar, urednik ili redatelj napravi grešku ili ispadne glup, on se bruka pred nekoliko miliona ljudi u istom trenutku. To je jedna veoma pravedna stvar ugrađena u televizijski posao, i ona je protivteža brzoj popularnosti i uticaju koji gotovo neprimetno i neopaženo mogu da ostvare ljudi koji se često pojavljuju na ekranu. 

Nasuprot velikoj medijskoj moći televizije, oko čega će se složiti svi iole pametniji stratezi kulturne politike, u nekoj pomalo »građanskoj« piramidi hijerarhije medija i oblasti stvaralaštva, televizija se još nije izborila za uvažavanje u našoj takozvanoj kulturnoj javnosti. 

Zgodan je primer da do prošle godine nije postojala ni teoretska šansa da neko ko se stvaralački bavi televizijom dobije Oktobarsku nagradu grada Beograda. Sada je nagradi u oblasti filma pripojena i alternativna mogućnost da može biti reči i o delu iz oblasti »televizijskog stvaralaštva«. 

S druge strane, naša je televizija stalno, a često i bez valjanih razloga, u defanzivnom položaju u trouglu između uvek kritički raspoložene štampe, političkih foruma i pretplatnika koji veruju da za svoje pare ne dobijaju zadovoljavajući kvalitet programa.

* Početak svoje televizijske popularnosti sigurno dugujete i Hronikama FEST-a. Koliko priprema tih emisija zahtijeva poseban tretman? Ili je riječ o već uhodanoj rutini, budući da te emisije postoje već više od deset godina?

- Te emisije shvatam u odnosu na film u televizijskom programu kao Sportske preglede u odnosu na prenose fudbalskih utakmica. Dakle, reč je o najatraktivnijim delićima filmova, o »filmskim golovima«, o montaži atrakcija. Inserti su glavna sadržina, a mi ispunjavamo pauze. 

Pri tome, veština rada tih emisija ogleda se u pravoj meri informacija u vođenju pažnje, tako da gledaocima nijednog trenutka emisija ne postane dosadna. Da bi se obezbedio taj lak protok emisije, ta neophodna dinamika, pripreme moraju da budu doista veoma opsežne, od pedantnog odabira odlomaka do precizne montaže unapred pripremljenih materijala i potpune koncentracije reditelja, sekretarice režije i mene samog za vreme odvijanja emisije.

* Znači li to da su isključene neočekivane i dramatične situacije?

- Naprotiv! Rekao bih da su mali poremećaji predviđenog toka poželjni, jer daju izvesnu svežinu emisiji. Neki put, međutim, dolazilo je i do pravih malih drama, kao u poslednjoj prošlogodišnjoj emisiji, kada je zbog strujnih udara u studiju nestajalo svetla i slika na ekranima, a mikrofoni su ostajali uključeni, što mi je, bez mog znanja, omogućavalo da »odvalim« neku psovku direktno u program.


Nevaljali gost Hronike Festa: A. Lattuada -
bolje da ne znate gde mu je ruka...
U drugim prilikama, sami su se gosti postarali za neočekivanosti. Tako je Alberto Lattuada iznenada, ispod stola, tokom odvijanja emisije, uhvatio svoju glumicu za butinu. Roman Polanski je, svojevremeno, svu svoju pažnju usmerio na proteze ruku, kojima se vešto služio prevodilac Boško Čolak-Antić, i zamalo nije pao ljuljajući se u rasklimanoj stolici.

* Vaš posao podrazumijeva osim uređivanja emisija, te pisanja scenarija za vlastite emisije, i gotovo obavezno pojavljivanje pred kamerama? Kako se to izlaganje pred gledaocima slaže s vašom sasvim suprotnom strašću promatranja?

- U podeli ljudi na egzibicioniste i voajere, ja sigurno spadam u ovu drugu grupu, pa mi u početku nije bilo nimalo prijatno da se pojavljujem pred hladnim okom kamere, iza koga su skriveni neki nepoznati gledaoci. Kada sam se našao u toj, za mene nezahvalnoj ulozi,  primenio sam jedinstven princip koga se i danas pridržavam: budi pred kamerama onakav kakav si u privatnom životu! Televizijska kamera neverovatno uspešno razotkriva svaki pokušaj da se laže.


* Osim primjene tog jednostavnog pravila, čemu težite prilikom svojih pojavljivanja pred televizijskim kamerama?

- Verujem u mogućnost televizijskog treninga i usavršavanja. Jednostavnost, lakoća, izvesna ležernost, vedrina i, ako je moguće, nepretenciozna duhovitost, bile bi odlike koje bi vredelo usvojiti. Volim da gledam one retke ljude pred kamerama koji su postigli tu lakoću što prija. To vam je kao kad gledate Beckenbauera kako igra fudbal, pa vam se čini da nije ništa lakše nego sići na teren i zaigrati kao on. 

Ta mi elegancija imponuje i kod nekih velikih majstora filma, koji lako vode priču, pa vam se čini da je sve to veoma glatko i bez napora. To su u svojoj zrelosti sigurno uspevali Hawks, Hitchcock, Ford, Don Siegel, Bunuel.

* Ove ste se godine okušali i kao voditelj konferencija za štampu u Puli i razgovora autora s publikom na festivalu scenarija u Vrnjačkoj Banji. Razlikuje li se mnogo vođenje razgovora u ne baš tolerantnim i mirnim uvjetima festivala od televizijskog voditeljstva?

- Moj je posao, u krajnjoj liniji, bavljenje ljudskim komunikacijama, pa sam i posao u Puli i Vrnjačkoj Banji shvatio ne samo kao posao saobraćajca pitanja, nego i kao nekoga ko može da utiče na stvaranje povoljnih uslova za tolerantnu komunikaciju. Da li sam u tome preterao, ili je izvesnost Kusturičine pobede uticala na izostanak »pregrejane atmosfere« - tek ishod je bio izostanak bilo kakvih čarki i uobičajenog folklora žestokih sukobljavanja na pulskim konferencijama za štampu.

Festivalski angažman: Nebojša razgovara sa rediteljem Miroslavom Mikuljanom

* Koliko ste sada daleko, zbog televizijskog posla, pisanja filmskih kritika i takvih honorarnih izleta, od vaše prvobitne ambicije sa studija da se bavite filmskom režijom?

- Čini mi se da nikada nisam bio bliži filmu nego danas, iako uopšte nisam pod nekom prisilom da po svaku cenu pokušam da se bavim filmom kao autor. Imam nameru da se ozbiljnije posvetim pisanju scenarija i razradi nekih ideja koje su se u fragmentima skupile po mojim beležnicama. Ako se odlučim za avanturu bavljenja režijom, sigurno je da ću imati jak i doista pravi razlog.

* Mnogi će se složiti da je na televiziji najvažnije pojaviti se, biti "na ekranu". Znači li to da su mnogi vaši suradnici zaslužni za uspjehe nekih emisija neopravdano potisnuti u drugi plan?

- Izuzetno cenim doprinos svih istinskih profesionalaca koji učestvuju u nastanku emisija, čije pravljenje sve više postaje podvig, jer najčešće radimo uprkos, a ne zahvaljujući uslovima. Uravnilovka koja vlada na Televiziji Beograd, a koliko mi je poznato i u ostalim televizijskim kućama u Jugoslaviji, zatim niski lični dohoci i potcenjivanje važnosti nekih poslova u tehnološkom procesu nastanka emisija čine da je sve manje profesionalizma.

Zato svakom autoru i uredniku kome je stalo do emisije predstoji borba protiv čitavog niza birokratskih propisa kako bi se izborio za najbolje saradnike i minimalne uslove rada. Od svih saradnika koji su zaslužni za uspehe pojedinih Pokretnih slika i Hronika FEST-a, na prvom je mestu svakako reditelj Miljenko Dereta.

Na jednom od domaćih filmskih festivala osamdesetih: Slavko Štimac,
Predrag Perišić, Nebojša Đukelić, Ana Simić, Dragomir Bojanić Gidra 

S druge strane, zahvalnost dugujem i svojim neposrednim rukovodiocima Zori Korać i Muharemu Perviću koji su uvek imali dovoljno poverenja u moje zamisli, i nikada svoj autoritet nisu koristili u bilo kakvom restriktivnom smislu. Konačno, pomenuo bih i mladog reditelja Slobodana Pešića sa kojim sam sarađivao na nekoliko poslednjih emisija i koji poseduje izuzetan smisao za dizajn i montažu.

* Nedavno ste boravili na Festivalu mediteranskog filma u Valenciji. Što se ondje događalo i hoćemo li to uskoro vidjeti u nekoj vašoj emisiji?

- U Valenciji sam boravio kao gost valencijanske Mostre, koja se po značaju, naravno, ne može porediti sa onom venecijanskom. Ljubazni i gostoprimljivi Španci već šestu godinu organizuju taj festival na kome su, do ove godine, jugoslovenski filmovi odnosili nagrade. Po broju i važnosti nagrada, još smo nezvanični filmski šampioni Mediterana, iako smo ove godine, verovatno i zbog dosadašnje dominacije, ostali bez priznanja. 

Mira Furlan bila je predsednica žirija, a u konkurenciji za tri glavne nagrade (prva je donosila autoru čak milion pezeta) učestvovali su i naši filmovi - Jagode u grlu Srđana Karanovića te I to će proći Nenada Dizdarevića. U okviru pratećih programa organizovane su počasne retrospektive filmova Giuliette Masine i grčkog reditelja Thea Angelopoulosa. 

Prva nagrada pripala je tuniskom filmu Pustinjski tragači reditelja Nacera Khemira, bajkolikom filmu koji koristi motive iz 1001 noći da bi ispričao priču o maštanjima jednog tuniskog dečaka iz pustinjskog gradića. 

Pošto sam u Valenciji boravio bez ekipe i snimatelja, uz saradnju jedne španske televizijske ekipe i pomoć italijanskog kritičara Tulija Kesicha, ostvarit ću jednu emisiju, portret Giulette Masine, a emitovat ćemo je kada se ukaže neki zgodan povod, možda kada se kod nas prikaže Fellinijev poslednji film Ginger i Fred.

Razgovor vodio: Slobodan Šterić, portret u boji snimila: Goranka Matić, fotografija "Pokretnih slika": Ljubinko Kožul


U nastavku:




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)