Koreni jugoslovenskog rocka (5) - Zrelo doba: Stilske različitosti

Od njih je sve počelo: davnih šezdesetih, devojke i momci koji su postavili temelje Yugo rocka nisu se čak ni smatrali "rockerima", već "električarima", a drugo ime za muziku koja ih je očarala bilo je - "beat". O tom periodu govori i specijalni prilog koji su sredinom osamdesetih za magazin Rock pripremili Predrag Kovačević i Ljubo Trifunović. Ovom prilikom, "Koreni YU rocka" upotpunjeni su originalnim člancima i fotografijama iz domaće 60's štampe...



Već pomenuti beogradski bend Plamenih 5, započeli su karijeru svirajući u poznatoj „Euridici". Učešće na Prvoj beogradskoj gitarijadi i visoki plasman im otvaraju vrata studija Radio Beograda, odakle ih deli samo jedan korak do angažmana pratećeg sastava za afirmisanije vokalne soliste, od Danijele, do Nine Spirove, Gordane Grisfer i Tomija Sovilja. Godine 1967. prerastaju u Plamenih 6 i pojavljuju se kao stalni plesni bend u Gradskom domu Kragujevca, gde su stekli toliku popularnost da su ih počeli smatrati kragujevačkom grupom.


Plamenih 5: Bane Anđelović (u sredini) rocker u duši, pre i posle Rokera s Moravu

Još jedna beogradska grupa imala je status velike u gradskim razmerarma i veoma perspektivne u jugoslovenskim - Crni biseri. I njihovo polazište je bilo u „Euridici", odakle su prošli kroz praktično sve značajne gradske plesnjake tokom skoro decenije i po svog postojanja. Njihovi stilski pomaci su se kretali pod snažnim uticajem spoljnih faktora, od r & b usmerenja 1963. godine, preko „cover" verzija Stonesa, Manfred Manna, grupe Dave Dee, Dozy Beaky, Mick & Tich, pa do Tomi Jamesa i Shondellsa. 


Flower power: Crni biseri

No, na svoj prvi singl izdat 1967. godine, stavili su sopstveni original, temu „Ne odlazi" basiste Vlade Jankovića Džeta. Džet je inače ostao jedna od markantnih i neumornih figura domaćeg rocka do danas: bio je motorna snaga Crnih bisera i onda kada im je išlo i kada im nije išlo, aktivan je kao muzičar i dalje (osnivač grupe Tunel), profesionalni je radijski disk-džokej, a iza sebe ima ne samo nekoliko sopstvenih albuma i desetke singlova, već i najbogatiju kolekciju rock ploča u Jugoslaviji (procenjuje se na bezmalo 20.000 LP naslova!).

Dragan Jelić je druga nezaobilazna ličnost beogradske rock scene. Počeo je 1962. godine u Albatrosima, dve godine kasnije prelazi u Beduine, krajem 1965. na kratko u Siluete, a potom vrši spektakularni transfer u Džentlmene, koji su mnogo obećavali, ali malo šta stvarno i uradili. U Džentlmenima su bili Branko Marušić Čutura, Boka Bogdanović i Žika Jelić. Konačno, sa bratom Žikom, Dragi Jelić 1971. godine pokreće YU grupu, istinsku muzičku prethodnicu Bijelog dugmeta.

Braća Jelić u grupi Džentlmeni

Zagrebačka scena sredinom šezdesetih godina doživljava pravu eksploziju kvalitetnih grupa različitih stilskih usmerenja. Grešnici (Vlado Bastić - bas-gitara, Kruno Pavić - klavijature, Krešo Pavić -saksofon, Vedran Božić - solo-gitara i vokal, te Darko Jamrek - bubnjevi) sviraju rhytm i blues u Omladinskom domu na Krugama, a glavni konkurenti su im Mladi lavovi koji r & b repertoar proširuju soulom, gospelom i novim bluesom. Mladi lavovi su bili sekstet koji je skretao pažnju svojom neuobičajenom postavom - klasična formacija rock kvarteta, plus dva pevača (Pero Grančić i Miki Hamer).

Daleko najbolja domaća soul grupa, kako u reproduktivnom, tako i u autorskom smislu, bili su momci okupljeni u sastavu Mi. Osim stalnih plesnih večeri u Studentskom centru u Zagrebu, Miovci su koncertirali u dvoranama svih velikih jugoslovenskih gradova, a izdali su i nekoliko singl-ploča koje su bile hitovi.

Soul men: Grupa Mi

Raspukli glas vokalnog soliste i klavijaturiste Nevena Mijata zvučao je dovoljno „crno" da bezroblema, a sa sjajnim nadahnućem interpretira hitove Otisa Redinga, Vilsona Piketa, Džoe Teksa, ali i autorske numere Miovaca napisane u soul maniru.

Uz Mirka Vukšića (solo-gitara i prateći vokal), Aljošu Gojanovića (saksofon) i Sinišu Škaricu (bas-gitara - danas je direktor „Jugotona", nakon višegodišnjeg uređivanja domaće rock produkcije naše najveće diskografske kuće), te uz povremenu ispomoć drugih duvača, Miovci su ostali zapamćeni kao najbolja soul postava jugoslovenskog rocka.

Emir Tvrtković (solo gitara), Mišo Zlatić (bas-gitara), Jurica Ćuk (ritam-gitara), Željko Bartolić (bubnjevi) i Waldemar Doležal (vokal), došli su sa zagrebačke periferije pod imenom Idoli. Afirmisali su se „skidajući" Shadowse, da bi u kasnijoj fazi reproduktivnog rocka svirali repertoar Rolling Stonesa i Troggsa. Bili su veoma popularni na lokalnim plesnjacima tokom 1966. i 1967. godine, a nestali su sa pojavom prvih autentičnih domaćih autora i izvođača.

Josipa Lisac u grupi O'Hara
Tih godina se u Zagrebu pojavljuje i sastav O'Hare, kojima su uzor bili bendovi tipa Mamas & Papas. Izvodili su sopstvene kompozicije, ali na engleskom jeziku i godinama (uzalud!) tragali za sopstvenim identitetom, što je uzrokovalo mnoštvo promena u grupi. U prvoj postavi su bili Frano Parač (klavijature), Edbin Hrmina (bubnjevi), Rajko Boltižar (solo-gitara), Miljenko Ljubić (bas-gitara) i Marcela Munger (vokal), no najviše uspeha je postigla formacija u kojoj je vokalni solista bila Josipa Lisac.

Integracija O'Hara sa Zlatnim akordima nije dala ni približno onakve rezultate kakvi su se očekivali, naprotiv, svi su izgledi da je ubrzala propadanje obe grupe.

Krajem 1966. godine, u Zagrebu se pojavljuje ključna grupa za razvoj domaćeg rock'nrolla - Grupa 220. Njen utemeljitelj, Drago Mlinarec, piše muziku i pesme primerene senzibilitetu ovdašnjeg rock miljea i bend preko noći postiže nezapamćen uspeh, baziran prvenstveno na tekstualnim predlošcima. Štaviše, članovi prve postave Grupe 220 (Drago Mlinarec - ritam-gitara i vokal, Vojko Sabolović -solo-gitara, Mišo Tatalović - bas-gitara i Marinko Balen - bubnjevi), bili| su po svojim instrumentalističkim umećima daleko iza Crvenih koralja ili Elipsa recimo, no sve su nadoknađivali sjajnim kompozicijama iz Mlinarčevog pera.

Grupa 220

„Osmijeh" je uistinu prvi pravi jugoslovenski hit, a za njim sledi i prvi album jedne domaće rock grupe "Naši dani", u izdanju „Jugotona". Nakon Mlinarčevog odlaska u vojsku 1968. godine, ostali članovi ga naprosto „izbacuju" iz grupe i pokušavaju na isti, autorski način bez njega. Dakako, čitava stvar je veoma brzo propala, a članovi prve postave Grupe 220 su zauvek nestali iz sveta domaćcg rocka.

Od tada datira i Mlinarčevo nesrećno potucanje: po povratku iz vojske, najpre startuje, sam, kao kantautor protestnih pesama, zatim osniva novu grupu Džet Scorpion, koja će ubrzo promeniti ime u (nova) Grupa 220 (Husein Hasanefendić - solo-gitara, Piko Stančić - bubnjevi, Nenad Zubak - bas-gitara).

Sa ovom postavom je Mlinarec snimio materijal za novi album, a zatim su se, iz muzičkih razloga, sporazumno rastali: kompletan materijal je ustupljen Mlinarecu i on ga je objavio kao samostalni ,,A, ti se ne daj" LP, dok je sastav zadržao ime i uz još jednog solo-gitaristu, Juricu Pađena, postao prvorazredna scenska atrakcija domaćih pozornica prve polovine sedamdesetih godina.

Dinamiti, kada je frontman bio Krunoslav Kićo Slabinac... 

Osiječki Dinamiti su započeli zajednički rad 1964. godine, ali je trebalo da prođu pune tri godine pa da steknu jugoslovensku afirmaciju učešćem na poznatim gitarijadama. Bend je upamćen po tome što je bio pravi rasadnik talentovanih muzičara, koji su svoj puni doprinos razvoju jugoslovenskog rocka dali tek u drugim grupama: Kićo Slabinac, Josip Boček, Ratko Divjak, Dado Topić... 


... i Dinamiti koje je predvodio Dado Topić

Karakterističan za Dinamite je bio uistinu zajednički rad na oblikovanju i interpretiranju novih, autorskih numera i kvalitativno nov pristup rocku, koji je podrazumevao (u poslednjoj fazi zajedničkog rada) težnju ka kompleksnošću u formi. Da su se ikada više nakon 1968. godine sastali, Dinamiti bi bili supergrupa bez premca.

Mladi levi - mladi Benč, sasvim levo

Najbliži epitetu supergrupe u drugoj polovini šezdesetih godina bili su ljubljanski Mladi levi. Ova mnogočlana ekipa (Tomaž Habe - klavijature, Janez Bončina - solo-gitara, Petar Hudobivnik - bas-gitara, Matjaž Deu - bubnjevi, Jernej Podboj - tenor saksofon, Petar Ugrin - truba, Branko Vajzabaher - bariton saksofon i Dušan Velkaverh - vokal) isprva r & b i soul orijentacije, a potom sve upadljivije okrenuta ka jazz-rock fuziji, sa jednakim uspehom je zabavljala publiku na plesnim podijumima i u koncertnim dvoranama širom zernlje.

Od mnoštva snimaka koje su napravili za produkciju Radio Ljubljane, najviše emitovana je „Oda Ireni". Mladi levi su vizuelno bili vezani za obeležja flower pop mode, dok je za potonji pokret u muzičko-tekstualnom smislu snažno bila opredeljena skupina Bele vrane. Krajem šezdesetih, kada je počelo osipanje Mladih levih, Janez Bončina oformljuje grupu Srce, koja, nažalost, nije postigla značajniju afirmaciju izvan Slovenije i pored nesumnjivih kvaliteta.

Janez Bončina je u grupi Srce pokušao da okupi ponajbolje muzičare iz raznorodnih ljubljanskih grupa, no fluktacija članova je bila isuviše brza i velika da bi bend mogao duže da poživi. Za utehu, jednu od najpopularnijih numera grupe Srce, temu „Maja z biseri", Janez Bončina je stavio na svoj samostalni LP petnaestak godina kasnije.

Slovenačko višeglasje: Bele vrane 
Bele vrane su se slovenačkoj javnosti predstavile na priredbi u hali „Tivoli" 1967. godine i pobrale nepodeljene simpatije raznolike publike različitih godišta. Tadej Hrušovar (ritam-gitara i vokal), Đuro Penzaš (bas-gitara), Boba Bračko (bubnjevi), Vasilij Repinac (klavijature), Bor Gostiša (vokal), Doca Raičković (vokal) i u prvoj postavi Sonja Pahor (vokal), koju je ubrzo zamenila Ditka Haberl (vokal), oslanjali su se muzički na vokalnu polifoniju, a tekstualno i vizuelno na flower pop imidž.

Tendencija je bila istovremeno i moderna i angažovana, nadasve kvalitetna, tako da su Bele vrane veoma brzo uspostavile kontakt sa jugoslovenskom publikom. U najboljoj postavi su 1968. godine snimili EP za PGP RTB, na kome su se, pored dve „cover" verzije hitova Mamas i Papas, našla dva njihova hita: „Preseničenja" i „Eskalacija". Hrušovar će nekoliko godina kasnije svoju opsednutost višeglasnim pevanjem ponovo realizovati kroz grupu Pepel in kri, dok će Bor Gostiša i Ditka Haberl paralelno graditi i solističke karijere u slovenačkim razmerama.

U svakom slučaju, Bele vrane i Mladi levi su kao muzički antipodi značajno uticali na obogaćenje jugoslovenske rock-pop scene i na njeno prihvatanje u krugovima etabilirane zabavne muzike.

Slovenačka scena u ovom periodu daje još dve sjajne rock grupe, Kalemare (Kopar) i Faraone (Izola), koje su ostale u senci medijske premoći ljubljanskih sastava. Kalemari su počeli kao rhythm i blues skupina, koja je, shodno kretanjima u svetu, ubrzo uvela i duvačku liniju i preorijentisala se ka soul repertoaru. Napravili su nekoliko snimaka za Radio Kopar, ali se o sudbini tih snimaka danas ništa ne zna.

Spremni za let: Bele vrane
Faraoni su se pročuli po atraktivnim svirkama na igrankama u Izoli, kada su izvodili repertoar Beatlesa. Ubrzo zatim se orijentišu ka ritam i bluzu i tada njihova popularnost, zajedno sa brojnim koncertima po Jugoslaviji, naglo raste. Svoj najveći uspeh su doživeli 1967. godine na gitarijadi u Zagrebu osvojivši prvo mesto. Odmah potom, nestaju sa jugoslovenske scene iz neutvrđenih razloga.

Ono što je usledilo zatim, počevši sa Korni grupom, YU grupom, Timeom, Rock mašinom, preko Grupe Marina Škrgatiča, sastava More, Ab ovo i Smak, do Bijelog dugmeta i new wavea, uglavnom vam je poznato. Ukoliko i nije, javite nam - istorijat jugoslovenskog rock'n'rolla je priča, nadamo se, bez kraja!



Pojavom Ivice Percla (Percan, kako su ga sredinom šezdesetih zvali) rađa se domaća protestna pesma. Nekadašnji ritam-gitarista Robota prvi lansira protestnu pesmu kod nas i doprinosi njenom širenju. Počeo je intrpretacijom hitova Dilana i Donovana, ali ubrzo prelazi na sopstvene kompozicije.

Manje bučna varijanta: Ivica Percl
Vremenom se izgradio i prevazišao pevanje samo o našim problemima. Počeo je da unosi u tekstove sopstvenu filozofiju i obuhvata opšte probleme čovečanstva. U protestnim pesmama Percl uvek osuđuje rat i one koji stoje iza toga. Njegova muzika je pomalo uspavljivala slušaoce, ali srećom, zbog teksta, pažnja nije popuštala. Sve njegove pesme se nisu pevušile kao „Stari Pjer" Đorđa Novkovića, već su neke od njih terale na razmišljanje, što je i bio cilj autora. Njegove opore šansone su brzo prihvaćene, jer je zahvaljujući tekstovima brzo ostvarivao komunikaciju sa publikom. Percla je teško svrstati u jednu kategoriju, šezdesetih je bio buntovnik i šansonjer.

Druga polovina šezdesetih donosi trojicu značajnih autora protestne pesme: Draga Mlinareca, vođu grupe 220, Ivicu Kiša, takođe iz Zagreba, dok se u Sloveniji pojavljuje Tomaž Domicelj.

Prva afirmisana pesma „Osmeh” Drage Mlinareca svrstava ga u prvu garnituru jugoslovenskih rockera. Pored izrazitih hit-pesama, počinje uporedo sa šansonom da se bavi i protestnom pesmom, tako da stvara novi izraz: protestnu šansonu.

Ivica Kiš, pisac tekstova za Grupu 220, osniva sopstveni sastav Legija strasti i pravi protestne pesme sa satiričnom žaokom. Tomaž Domicelj se pojavljuje 1967. godine kao protestni pevač pod uticajem flower pokreta, a moto mu je „Vodite ljubav a ne rat". To je i osnovna poruka njegovih tekstova iz tog perioda.

Prvi nastup je imao u sali Mladinskog kluba u Ljubljani, na protestnom koncertu povodom smrti crnačkog lidera Martina Lutera Kinga. Vremenom proširuje stil, vešto koristeći bottle-neck tehniku sviranja gitare u temama vezanim za boogie i blues. 1977. izdaje koncertni album „Tomaž uživo" na kome se našao izbor pesama iz njegovog opusa. Poslednjih godina je aktivan kao novinar i prevodilac.



Bonus



Četiri mladića koji zajedno nastupaju pod imenom »Grupa 220« postigli su munjevit uspjeh i za svega nekoliko mjeseci izbili u prvi plan vokalno-instrumentalnih sastava u nas. Kompozicijom »Osmijeh« (autor Drago Mlinarec, vokalni solista ansambla) postigli su veliki uspjeh ...

U velikoj anketi jednog lista čitaoci su glasanjem birali najpopularnije vokalno-instrumentalne sastave. Treće mjesto pripalo je četvorici zagrebačkih mladića koji su odnedavna poznati pod zajedničkim imenom »Grupa 220«. Za mnoge je to bilo svojevrsno iznenađenje, a za ovaj sastav lijep uspjeh.

»Grupa 220« plasirala se iza beogradskog VIS-a »Siluete« i zagrebačkog VIS-a »Zlatni akordi«, ali zato ispred mnogo čuvenijih sastava kao što su »Kameleoni«, »Roboti«, »Crveni koralji«, »Elipse«, »Zlatni dečaci«, »Indeksi«...

Uspjeh »Grupe 220« je to značajniji što je vjerojatno jedan od naših najmlađih sastava koji se plasirao tako visoko i u tako kratkom vremenu. To je jedan od fenomena beat-muzike.

»Grupa 220« djeluje samo nekoliko mjeseci pod tim nazivom, od jeseni 1966. godine...

- Da ne bi došlo do neke zabune, počeli su ovaj razgovor predstavnici »Grupe 220«, moramo odmah na početku kazati: sastav je nov i mlad, ali njegovi članovi imaju već dosta staža s električarskom muzikom. Uostalom, do počnemo od početka... 


Solo karijera na vidiku: Drago Mlinarec
Prva ideja o osnivanju sastava »Grupa 220« rođena je još prošlog ljeta u Opatiji. Naime, prošlog ljeta su se na Kvarnerskoj rivijeri našla dva zagrebačka sastava, »Ehosi« i »Jutarnje zvijezde«. Prvi su tada svirali u »Medusi«, a drugi u Rijeci

Oni koji poznaju situaciju među zagrebačkim Vis-ovima, znaju da su ova dva sastava oduvijek bili suparnici. Međutim, želja da se postigne nešto bolje i kvalitetnije, rodila je zamisao o osnivanju novog sastava. To prije što su i »Ehosi« i »Jutarnje zvijezde« bile pred rasulom.

Mišo i Vojko u augustu odlaze u Zagreb, a Ranko i Drago ostaju u opatijskom hotelu Adriatic sa Žarkom Dančuom. Ideja o osnivanju novog sastava sa četvoricom budućih članova već je rođena, samo mu još treba dati prikladno ime. I to je ubrzo riješeno: po naponu gradske mreže (da li je uvijek baš takav napon, ne garantiramo!), sastav dobiva naziv »Grupa 220«. 

Trebalo je uigrati novi sastav, ali to nije oduzelo mnogo vremena... I tako, 15. X prošle godine, »Grupa 220« ima svoj debi u dvorani »Sutjeska« na Vrbiku u Zagrebu.

(Prije petnaestak dana bili smo gosti ovoga kluba i »Grupe 220« na usmenim novinama i, usput da kažemo, zahvaljujući baš ovom sastavu i omladinskoj organizaciji, klub se pretvorio u prekrasno sastajalište mladih Trnjana.)


- No, no tome se nije smjelo stati, nastavljaju članovi ansambla. - Jedna od glavnih ideja kako bi trebalo da novi sastav radi je i pisanje vlastitih kompozicija, aranžmana, te traženje vlastita stila.

Drago je dobio »zadatak« da se bavi komponiranjem i ubrzo se rodio njegov prvenac »Osmijeh«. U isto vrijeme Mićo Brajević, muzički urednik Radio-televizije Zagreb, pozvao je sastav da snimi kompoziciju u TV-emisiji »Nešto novo, nešto staro«. Snimljen je »Osmijeh«.

U prvoj polovini prosinca »Osmijeh« konkurira za naslov »Melodije tjedna« i napokon osvaja prvu titulu. Mladi su nas prihvatili s tom kompozicijom. »Osmijeh« je poput nekog simbola pratio naše napredovanje. U veljači doživljavamo s »Osmijehom« još jedan uspjeh: ta je kompozicija izabrana za najslušaniju kompoziciju na programu RTZ... Slušaocima se svidjela.

To nam je dalo još više poleta. Drago i dalje komponira i vjerujemo da će i ostale njegove kompozicije proći kao i prva!

U. Šoškić (Plavi vjesnik, mart 1967)

fotografije: Marko Čolić