Katica Želi - od Pipi do mlade robijašice '77: Miljenica somborske publike debituje na filmu

Somborske novine, oktobar 1972: Kada želja iz detinjstva postane stvarnost, kada se prvi put zaigra na »daskama koje život znače«, čini se da su se svi snovi ispunili. Sve je tada jednostavno, sve lako, i moguće je uživati u tom trenutku ne misleći na sutra. Nisu tada važni ni dinar ni karijera. Jedina želja je samo da se igra, igra...

Simpatična Pipi Duga Čarapa iz istoimene predstave Narodnog pozorišta u Somboru osvojila je naprečac sve gledaoce: i one najmlađe, koji svaki susret sa scenom doživljavaju kao da su i sami akteri, i one starije koji umeju već kritičkim okom da procene vrednosti, pa i odrasle kojima nije tuđe da se na sat-dva vrate u detinjstvo. 

Ulogu te vragolanke tumači Katica Želi, mlada glumica kojoj je ovo profesionalni debi. Po ocenama poznavalaca — uspešan.

Doduše, dok je bila student Dramskog studija u Novom Sadu tumačila je Katica Želi nekoliko uloga. Njen prvi susret sa glumom vremenski je još udaljeniji: nastupala je u amaterskom kulturno-umetničkom društvu u Žablju (odakle je rodom), pa je na Majskim igrama u Bečeju odnela i poneku nagradu...

Međutim, iako joj je gluma krajnji cilj (a smatra da glumac može i praksom da se dokaže), nije krenula najlakšim putem. Posle učiteljske škole završila je Dramski studio, a zatim se, vanredno, upisala na Filozofski fakultet u Novom Sadu.

A šta je toliko privlači tom pozivu?

— Uvek novi lik, nov čovek, stalna promena koja u privatnom životu nije moguća. Transformišući se spoznajem drugačiji način življenja, nove prilike i situacije — kaže Katica Želi.

Uloga Pipi ne samo što joj odgovara nego joj se i dopada, ponajviše zbog dece. Ona su najzahvalnija publika.

— Svaki čovek je jedno veliko dete — dodaje.

Želja joj je, uostalom, da bude karakterna komičarka — kao Mira Banjac ili Ružica Sokić.

Kada smo je upitali za planove, odgovorila je da joj je važan ovaj trenutak.

Oduvek je želela baš ovamo da dođe, iako je Sombor posetila svega jednom, i to gotovo u prolazu. 

Nigde se premijera tako ne slavi. Zato - sve što može da da, daće ovde. 

(Autor teksta nije potpisan, Somborske novine, oktobar 1972.)

*****

Zdravo, oktobar 1977: Katica Želi! 

Upamtite obavezno ovo ime.

Jer, ova devojka iz Sombora, pozorišna i filmska glumica, najmlađi je dobitnik nagrade na Sterijinom pozorju, dobitnik prve nagrade na "Danima komedije" u Svetozarevu, Vojvođanske nagrade Tribine mladih, Književne omladine, Kulturnog centra, da ne nabrajamo dalje... 

Potražili smo je u Klubu somborskog Narodnog pozorišta i utvrdili da je Katica jedna izrazito komunikativna osoba, da rado odgovara na svako pitanje, da voli "Boney M.", da je odličan vozač... 

Ali, da krenemo redom.

- Zašto baš glumica, Katice?

 
Mene, znate, muka uhvati kad pročitam u novinama ono "daske koje život znače". To vam je kod mene jednostavnije i manje dramatično. Jednostavno, dok sam išla u osnovnu, bila sam član dramske sekcije, posle pevala u horu, pa nastavila kao amater. 

Dobijala sam neke nagrade - knjige, foto-aparate. Sve mi se to sviđalo, ali sam ipak otišla u Učiteljsku školu u Sremskim Karlovcima. 

Tek kasnije završila sam Dramski studio u Novom Sadu, kako se to kaže, u klasi profesora Dejana Mijača. Svoj poziv stvarno volim i ne znam da li bih nešto drugo radila s toliko žara.

- Uloga, ona prava?

 
Pipi Duga Čarapa u somborskom pozorištu. Da izdvojim i ulogu sobarice iz "Dece Sunca" reditelja Steve Žigona. Zamalo da preskočim ulogu devojke u predstavi "Ženidba i udadba" za koju sam dobila i najveće jugoslovensko priznanje pozorišnom umetniku, Sterijinu nagradu.

Yugopapir: Sterijino pozorje '76: Sjajno "Čudo u Šarganu" Ateljea 212 i trijumf somborske "Ženidbe i udadbe"

  

- A kako se to živi u pozorištu? To sigurno interesuje ne samo nas dvoje već sve čitaoce.

 
Vidite, u našem pozorištu svi su mladi glumci i možda je to razlog što se odlično slažemo. Svi smo, da tako kažemo, zbrinuti, imamo stanove, dobru "platu". Uskoro dobijamo novu zgradu sa svim mogućim salama, najsavremenijim tehničkim uređajima, garderobom, ogromnom pozornicom. 

Verujem da će mladi glumci koji završe akademiju u Beogradu i Novom Sadu rado dolaziti u Sombor ne samo zbog izvanrednih uslova za rad već i zbog naših reditelja: Dejana Mijača, Steve Žigona, Ljubomira Draškića, Željka Oreškovića. 

A naš upravnik Nikola Petrović, bez preterivanja, nema premca u režiranju kabaretskih predstava, bar kod nas.

- S kim volite da igrate i sa kim biste se rado pojavili na sceni?

Kažem vam, svi se slažemo i živimo kao jedna porodica. Volim da igram sa Davidom Tasićem - Dafom i Miodragom Petronjem. Kad smo partneri - ne gine nam nagrada. 

Želela bih da se sa Mirom Banjac pojavim u jednoj predstavi jer verujem da bi nas dve bile dobar ženski glumački par, takođe sa Sekom Sablić i Ružicom Sokić i još nekim glumcima iz "Ateljea 212".

- Često putujete sa svojim ansamblom...

 
Obišli smo celo naše primorje sa predstavom "Ženidba i udadba", a i druge krajeve naše zemlje. Najveći put u inostranstvo bio je ove godine - Meksiko. Primili su nas izvanredno, publika je topla kao naša. 

Pre svake slike u komadu, jedna meksička glumica je prepunom gledalištu objašnjavala radnju tako da su svi znali o čemu se radi. 

"Skoknuli" smo tada i u Njujork, a nedavno smo imali turneju po Rumuniji. Sad se spremamo za gostovanje u Mađarsku i Poljsku.

- Nedavno ste dobili svoju prvu ulogu u filmu. Kako vam to izgleda?

 
U filmu "Pas koji je voleo vozove" beogradskog reditelja Gorana Paskaljevića igram ulogu mlade robijašice... Ekipa na snimanju - nemam reči. Svetlana Bojković, kao i ja debitant na filmu, veliki je drug i prijatelj. 

I njoj i meni mnogo je pomogao iskusni Bata Živojinović koji nas je uspešno "operisao" od straha.

Reditelj Paskaljević je divan čovek. Radio je ovaj film s velikim ambicijama, a i učinio sve da uspe. Za mene ova uloga znači mnogo. 

Prvi put sam videla kako se radi na filmu. 

Drugi put ću se osećati prijatnije i sigurnije. 

Budu li mi ponudili koju novu ulogu - prihvatiću. 

Ali, to zavisi od moje Kuće u kojoj uvek ima posla, upravnika, reditelja...

- Šta igrate u novoj sezoni?

Naš teatar pripremio je kao premijeru "Šumski duh" Čehova u režiji Ljubomira Draškića, gosta iz "Ateljea 212". U toj predstavi igram ulogu Sonje... Videćete uostalom...

- Kad se pozorišne zavese spuste, gledalište isprazni, šta onda radite?

 
Najradije slušam ploče: "Boney M.", grupu "Abba", "Beatlese", a od naših pevača i grupu "Indekse", "Cod", Zlatka Pejakovića i Terezu Kesoviju. 

Na radiju ne propuštam Milovana Ilića - Minimaksa i njegovu emisiju "Tup-tup". Volim da odem u disko-klub i zaplešem uz dobru muziku. To mi je najbolji odmor od napornih predstava, dugih putovanja. 

Ipak, ne bih mogla dugo bez svakodnevnih proba, pozorišta. Jedva sam čekala kraj godišnjeg odmora i povratak među kolege, i gužvu, miris garderobe i mastiksa (pozorišnog lepka - op. Y.)...

Razgovarali: Siniša Stričević i Svetlana Marinković (Zdravo!, oktobar 1977.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate