Snežana Jandrlić (Suncokret): Rockeri prelaze u zabavnjake jer im dosadi da svaki dan jedu viršle

Avgust 1979: Beogradski rok ansambl Suncokret promenio je stil. Ranije interpretatori melodija inspirisanih folklorom, krenuli su početkom godine novim pravcem - ka čistom roku. Četvorica mladića sa vokalnom solistkinjom Snežanom Jandrlić, u okviru programa beogradskog Doma omladine, imali su nedavno premijeru "Dlakavog čuda". 

Pošto je Snežana jedna od retkih ženskih interpretatora rok muzike, upitali smo je kako se oseća sada kada Suncokret svira pravi rok.

- Kao klinac koji prvi put počinje da radi ono što voli. U svaki nastup unosim sve emocije, kompletnu sebe. Volim da pevajući nestajem, da osetim ono čudesno, neopisivo stanje kada nekoliko hiljada ljudi s tobom peva, viče, uživa i pokazuje svetu da postoje. Ako ne mogu muziku da osetim u kičmi, ne mogu ni da je interpretiram.

• Na sceni izgledaš veoma temperamentno. Da li si uvek takva?

- Da, baš takva. Puna sam energije. Ništa od onoga kroz šta sam prošla nije mi bilo teško. Mislim da mi rok pruža pravo zadovoljstvo pražnjenja. Posle svakog koncerta osećam se isceđena, ali opuštena,

• Prvi dodir sa scenom imala si u mjuziklu "Isus Hristos" u Ateljeu 212. Kako si se osećala u to vreme i koliko si se promenila od tada?

- Kako bi se osećala jedna devojčica od šesnaest godina kada uđe u pozorište, pa je zaslepe sve one lepote proba, scenografije, upoznavanje sa poznatim ličnostima, komplimenti i slične stvari, pa pomisli kako je sve divno, lepo i krasno i da ti ljudi znaju kako treba živeti. 

Dobila sam tada mnogo pozorišnih ponuda, ali moja mama Darija, na koju sam se tada mnogo ljutila, a kojoj sam sada zahvalna, nije mi dozvolila da pođem tim putem. 

Kasnije je nastao Suncokret i vremenom, što sam više radila, postala sam svesna i druge strane medalje. Sada umem da razmišljam. Znam šta hoću i imam stabilne momke koji nikud ne žure.

• U javnosti se obično ništa ne zna o toj drugoj strani medalje. Reci nešto o tome.

- Posle pet godina bavljenja rok muzikom ja nemam nikakav status. Nemam socijalno osiguranje, ne priznaje mi se radni staž, a o priznanju društva da ne govorimo. Taj status ne uživa niko ko se bavi muzikom, bilo koje vrste (rok, zabavna ili narodna). 

Rokeri su u najgorem položaju jer najmanje zarađuju. 

Zna se u javnosti koliko je dobrih interpretatora rok muzike otišlo u "zabavnjake", jer im je dosadilo da svaki dan jedu viršle. Takvih slučajeva će biti sve više i više jer ljudi moraju od nečega da žive. 

Ljudi koji se bave rokom su uglavnom entuzijasti, ali kako godine prolaze čovek shvati da je žrtvovao mnoge stvari i da se drugi već nalaze na pijedastalu, dok on gleda kako da preživi.

• Da li je bilo pokušaja da poboljšate ovaj položaj?

- Na BOOM festivalu i Beogradskom proleću izneti su neki predlozi da se osnuje rok udruženje u koje bi ulazile vođe rok grupa. Preko tog udruženja rok muzičari bi dobili status kao i svi radni ljudi Jugoslavije. 

Ali, prethodno moramo da raščistimo s mnogim stvarima. 

Javna je stvar da fudbaleri tokom čitave svoje karijere gledaju gde će da se prodaju, a tinejdžeri ne shvataju da je ista stvar i sa rokerima. Zato sam i ispričala sve ovo. 

Mladima je potrebna istina. Dosta je foliranja i šarenih laža. Neka saznaju sve i vide sve.


Možda ću morati da odem



• Kako ti izlaziš na kraj sa egzistencijalnim problemima?

- Ja sam od onih koji ne bi mogli da se bave rok muzikom da nemaju mamu i tatu koji im daju klopu i krevet. A mama i tata kao i sve mame i tate. Hteli bi da im dete završi nešto jer su svesni da je to što radim gubljenje vremena i da od toga neću imati nikakve koristi.

• Ti si među malobrojnima koji studiraju arapski jezik. Zašto si izabrala baš to?

- Prvo sam studirala prava, ali sam brzo shvatila da pravo nije nauka za mene, niti sam ja za nju. Da ne bih umrla u tridesetoj, opredelila sam se za arapski. Maznuću lovu nekom šeiku da bih mogla da se bavim rok muzikom. 

Šalim se, naravno, ali u svakoj šali ima zbilje. Ukoliko ovakvo stanje u domaćoj rok muzici potraje, možda ću morati da odem.

• Kad ne pevaš šta voliš da radiš?

- Volim da putujem. Kad god mogu, odletim preko granice. Ima u tim putovanjima nečeg divnog. Osećam se slobodna, upoznajem nove interesantne ljude. Na putovanjima uvek bolje doživljavam život. Rađaju mi se nove ideje koje mogu biti korisne i za grupu.

• Znači opet muzika? Ništa ne može da te udalji od nje?

- Ako te muzika uhvati, drži te celog života. Nešto od čega ne možeš pobeći, niti te išta može udaljiti od nje, jer ona je uvek u tebi.

Razgovarala: Ljiljana Petrović (Zdravo!, 1979.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment