Tragičan bilans političke utakmice naših lidera: Slike vapijućih majki čiji su sinovi vojnici uzalud stradali

Jul 1991: Finale velike političke igre naših lidera ima tragičan bilans: tužnu sliku vapijućih majki čiji su sinovi vojnici uzalud stradali. Neki su se iz Slovenije vratili kao zarobljenici, tužni i poniženi. Neki kao ranjenici ili invalidi, a neki su i dalje ostali u kasarnama. Oni, koji su majkama vraćeni u kovčezima, ostaće kao poruka protiv rata, nehumanosti, izdaje i političke elite...

Nije prošlo mnogo vremena od kad su vozovi iz Slovenije, iz bratimljenih gradova, dolazili u Srbiju da vide nekadašnje "ratne" domaćine, svoje prijatelje. I kad se u Sloveniju putovalo karavanima prijateljstva.

Proteklih dana, Slovenijom su prolazili autobusi Crvenog krsta, s očajnim i preplašenim roditeljima koji po kasarnama, bolnicama i logorima traže svoje sinove, 19-godišnje vojnike. Danas se u Sloveniju putuje sa strahom i sa gorčinom. I sa neizbežnim pitanjem: kako je došlo do toga da ubijamo jedni druge?

- Moj sin Đorđe ima samo 18 godina, u kasarni je "Boris Kidrič", šest kilometara od Ljubljane. Znam svoje dete. Taj još ne ume da se brani, a kamoli nekoga da ubije. Dve nedelje ne znam ništa o njemu. Ni da li je živ, ni da li je ranjen, ili zarobljen. Neka crna vremena su došla. Ja sam svog sina učio da voli sve ljude, celu Jugoslaviju. Ko nas je zavadio? Kad je to postalo važno ko je Slovenac, ko je Hrvat, ko je Albanac, ko je Srbin? A trpimo gladni. Šofer sam, ostao sam bez posla, četvoro nas je u kući. Danas sam išao u SIZ zapošljavanja da zamolim da mi daju milijardu da bih mogao da krenem u Sloveniju da tražim sina.

Priča vozača Živana Pačarevića iz Petrovaradina, jedna je od tri stotine drama koje smo čuli na putu od Beograda do Ljubljane, kad smo krenuli sa roditeljima, nakon mitinga i okupljanja pred Skupštinom Srbije.

- Jedina mi je želja da vidim sina živog. Ne smem ni da zamislim da mu se nešto desilo. Imam samo njega, nikog drugog. Lečila sam se 12 godina da bih mogla da zatrudnim, a muž mi je poginuo kad sam bila u trećem mesecu trudnoće - pričala je kroz jecaj Nalji Mirvet.


Put očaja



Šest autobusa sa roditeljima i sa parlamentarnom delegacijom koju su sačinjavali potpredsednici skupštine Srbije Borivoje Petrović i Pavić Obradović, narodni poslanici Jovan Cvetković i Tomislav Cvetanović, i predsednik Crvenog krsta Srbije Manojlo Vukosavljević, bili su tek neznatan deo onih koji su se tiskali oko autobusa sa željom da krenu, da traže svoju decu. 

Bez hrane, bez vode, i bez ikakvih priprema za put neizvesnosti koji je pred njima, mnogi roditelji koji su prethodnu noć proveli na ulici ispred Skupštine, krenuli su kao karavan tuge.

U autobusima se uglavnom ćuti. Očima zamagljenim od suza i nespavanja, roditelji gledaju kroz prozor nekud u prazno.

- Možda ste vi novinari saznali nešto o našoj deci? - obraća nam se u panici jedna majka.

Tabla na putu sa oznakom republike Hrvatske upozorila je šofere da voze sporije, kako bi nas milicioneri hrvatskog MUP preuzeli zbog bezbednosti i sproveli do Zagreba. U grču, roditelji slušaju vesti Radio Zagreba. Psihoza straha se širi. Iako umorni, niko od njih ne spava. Poneka majka vadi fotografiju sina iz tašne i pokazuje je.

- Ovo je moj sin kad je imao dve godine. A ovo je kad je polazio u vojsku. Valjda je živ - glasno se pita.

Ispred Zagreba saćekuje nas hrvatska delegacija na čelu sa zamenikom ministra unutrašnjih poslova Slavkom Degoricijom, i posle kraćeg pozdrava s našom delegacijom autobusi stižu pred tržni centar "Globus", u blizini sajma.

Isti apel majki - "Vratite nam decu", zatičemo i u Zagrebu. 

Pa ipak, susret majki iz dve republike pomalo je uzdržan. Iako je bol isti, iako ih je te večeri sjedinila tuga da se bore za živote svojih sinova. Poneka Zagrepčanka prilazi da se pozdravi.

- Na front su poslata djeca koja su došla prije 10 ili 15 dana u vojsku. To je zločin. Svi smo vidjeli što se događa s tom našom djecom, kakvom su nasilju i patnjama izloženi. Ko će zbog toga da odgovara? Ako ni zbog čega drugog, moramo biti prijatelji zbog naše djece, da ona ne stradaju i da žive u miru - rekla je Slavenka Kušić.

Zagrepčanka pedesetih godina, suznih očiju, koja nas je zaustavila rukom sa željom da govori, ali da ostane anonimna, jer je ovo "teško vrijeme", rekla je:

- Majka sam dvojice vojnika u JNA. Sama sam s njima. Podigla sam ih bez oca. Ne znam što se dešava s našim narodom. Zar ne bi trebalo da se bar mi majke zauzmemo da se zaustavi nasilje, i da se za to nasilje ne koriste naša djeca, vojnici, koji nemaju mržnje u srcu, koji su na pragu života i žele živjeti u ovoj Jugoslaviji.

Sa tržnog centra, autobusi su se uputili u Dom JNA, gde je roditelje primio komandant V vojne oblasti, general pukovnik Života Avramović. Premor, nespavanje i glad, učinili su svoje. Neke od majki padale su u nesvest i lekari hitne pomoći davali su im injekcije. Druge su glasno ridale, zahtevajući da se odmah saopšti šta im je sa sinovima.


Manipulacija roditeljima



Da neki političari žele da iskoriste za svoje igre i majke, uverili smo se kad su roditelji iz Srbije ušli u skupštinske klupe u Beogradu, dan pre puta za Sloveniju, tražeći informacije o svojoj deci. Neke opozicione stranke, ne poštujući tugu roditlja, iznosili su svoje stranačke zahteve ne prezajući da zloupotrebe njihov očaj.

Isto se ponovilo i u Zagrebu, kad su roditelji, daleko iza ponoći iz Doma JNA došli u restoran "Globus". Ne poštujući bol ni srpskih, ni hrvatskih majki, patnju koja ih je bar na trenutak sjedinila, i tugu koja se izdigla iznad ovakve politike, obratio im se gradonačelnik Zagreba, gospodin Boris Buzančić, rečima, da je jugoslovenska vojska okupatorska i da svoju decu što pre treba da vrate kućama. Tom prilikom, Buzančić je roditeljima pokazivao metke kojima se puca na njihove sinove, što je izazvalo protest prisutnih majki.

Tako je, opet zbog politike, uz svu zahvalnost organizatorima što su omogućili bezbedan dolazak u Zagreb, što su majkama iz Srbije obezbedili večeru i hotelski smeštaj, na ovo gostoprimstvo pala senka. 

Neki roditelji su odmah hteli da krenu za Sloveniju, ne čekaju večeru, iako 48 sati ništa nisu jeli. Poneki roditelj je sklupčan, ojađen, sedeo ispred zgrade "Globusa" da dočeka jutro, dok je nekolicina prihvatila da odspava nekoliko sati.

U ranim jutarnjim časovima, autobusi kojima su se pridružila i dva iz Zagreba, krenuli su put Slovenije. A u autobusu, opet jecaji, panika.

- Šta ako moj sin nije živ? Možda su ga ubili. Pre dva meseca napunio je tek 19 godina. Ne zna ništa osim košarke, poznajem svoje dete - priča majka iz Beograda majci iz Prištine koja sedi do nje.

Zastava republike Slovenije, visoko na jarbolu, na granici sa Hrvatskom, opet je znak da malo usporimo da bi nas preuzeli milicioneri slovenačkog MUP. 

Pozdravljajući srdačno kolege iz Hrvatske, milicioneri nas vode zaobilaznim putem ka Ljubljani, pošto su naša dva autobusa krenula ka kasarni u Vrhniki. Na putu, tragovi žestokih borbi i okršaja stoje kao opomena. Uništeni tenkovi, zapaljeni kamioni, barikade... 

U autobusima muk. 

Pripadnici TO, dobro naoružani, srednjih godina, nadgledaju vozila. Put traje beskrajno dugo, vrućina, prošlo je podne, niko se nije setio da iz Zagreba ponese vodu.

A onda, na iznenađenje svih roditelja, posle šest sati putovanja, svi autobusi koji su krenuli iz Zagreba, bez obzira u kom pravcu, našli su se u Ljubljani, kraj Tivolija, gde ih je čekala delegacija slovenačkog Crvenog krsta i velika grupa domaćih i stranih novinara.

Međutim, poučeni iskustvom Zagreba, roditelji su odbili da izađu iz autobusa, iako je i u Ljubljani ponuđen ručak, zahtevajući od delegacije Crvenog krsta da im odmah omogući nastavak puta do kasarni. 

Neznatan broj slovenačkih majki, okupljen u parku Tivoli, nije prilazio majkama iz Hrvatske i Srbije. Na maloj razdaljini, nemo su se gledale. 

Sa nama su odbile da razgovaraju, izuzev Jožice Količ, koja je kroz suze pokušala da nam opiše svoju tugu: jedan sin joj je u vojsci, u Sloveniji, mlađi, od 19 godina. Drugi, stariji od 35, u teritorijalnoj odbrani.


Susret sa sinovima



Put do kasarne u Vrhnici trajao je oko pola sata, a onda su nas pripadnici teritorijalne odbrane zaustavili s rečima da je put miniran i da moramo da nastavimo pešice.

Oklopna vozila i kamioni kao barikade sprečavali su prelazak preko mosta, tako da su se umorni putnici provlačili između barikada. 

Neki od stanovnika Vrhnike mahali su roditeljima, neke majke su aplaudirale majkama iz Srbije i Hrvatske, a onda se ukazala kasarna s vojnicima. 

Većina, još dečaci, golobradi. 

Prepoznajući svoje majke, lete im u zagrljaj. 

Drugi traže svoje, glasno izgovarajući imena roditelja. Poneka majka pada u nesvest od sreće, što ljubi sina. Neka od straha, jer ga još nije pronašla. Plaču i očevi, glasno. Uz jecaj, grleći decu. 

Prozivaju se imena i prezimena. A onda se svako sa svojim odvaja u neki kutak da se ispriča.

- Evo ga moj sin Goran, živ - kaže nam majka Gordana Lazović kroz suze. - Vidite ga, dete je.

- Nisu mi ubili sina, vidite ga koliki je, a tek mu je devetnaest. I neće kući, hoće da ostane u vojsci - pokazuje nam s ponosom Dragan Starčević svog sina Ljubišu.

Vojnici nam nude vodu, stolice za sedenje. Raspituju se kako smo stigli. Jedan vojnik pita da li je stigao i neko iz Kragujevca, njegovi tamo žive, sigurno se poznaju. Negde oko 19 časova počinje prikupljanje roditelja za povratak. Strepnja i tuga za sinovima ostaju na licima, ali i ogromna radost, što su ih zatekli žive. Smenjuju se suze, poljupci i smeh u znak podrava.

Kolona roditelja kreće iz Vrhnike natrag.

Za razliku od kasarne u Vrhnici, u nekim roditelji su doživeli i prave ljudske tragedije. U kasarni "4. juli" u Ljubljani, samo su dve majke pronašle sinove. Za mnoge se nije znalo šta je sa njima, pošto komanda još nije imala prave podatke o svojim vojnicima a grupa od 600 zarobljenih vojnika vraćala se sutradan vozom Crvenog krsta iz Ljubljane za Beograd.

Kad su roditelji iz Srbije i Hrvatske otišli u Sloveniju, dva dana kasnije, uplašeni za živote svoje dece, u Beograd je stiglo osam autobusa da njihove sinove u srpskim kasarnama drže kao taoce. Razgovor s admiralom Brovetom i obilazak kasarni, ubrzo ih je uverio da u Srbiji, ni jedan vojnik nije imao nikakvih problema.

- Sin mi je vojnik u Novom Sadu - priča Jelena Varić iz okoline Zagreba. - Kad je moj sin polagao zakletvu, bila sam kod naših prijatelja u Novom Sadu. Oni su mi pomogli da bih mogla prisustvovati tome činu. Moj sin je tada dao zakletvu da brani Jugoslaviju. Danas, naše sinove šalju na granice. Vjesti nas upozoravaju da budemo spremni za rat. U koga onda naši sinovi vojnici da pucaju? U svoje dojučerašnje prijatelje, u svoju braću, sestre, rođake. Hoće li nam ijedan političar objasniti šta se zbiva?

Otac iz Zadra, Milan Kovačević, nije pronašao svog sina u kasarni "4. juli" u Beogradu. Brine i dalje, ali je malo opušteniji.

- Imam informaciju da je premješten iz Beograda. A koliko sam mogao vidjet po kasarni i po vojnicima, ne mogu se žaliti da im nešto ovde manjka.

U svemu što se događa, sigurno je svakako jedno: zaplašeni roditelji dižu svoj glas protiv ovakvog zapleta politike zemlje. Majke ne žele da njihovi sinovi plaćaju glavama finale političke utakmice naših lidera. 

Tužne slike vapijućih roditelja čiji su sinovi vojnici uzalud stradali, opomena su protiv rata, nehumanosti, izdaje i pogrešne politike naših rukovodećih elita. I jasna poruka, da miru u zemlji treba dati najveću šansu.

Napisala: Radmila Radosavljević, snimio: Dušan Mišić (Nada, 1991.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate







No comments:

Post a Comment