Jul 1991: Finale velike političke igre naših
lidera ima tragičan bilans: tužnu sliku vapijućih majki čiji su
sinovi vojnici uzalud stradali. Neki su se iz Slovenije vratili kao
zarobljenici, tužni i poniženi. Neki kao ranjenici ili invalidi, a
neki su i dalje ostali u kasarnama. Oni, koji su majkama vraćeni u
kovčezima, ostaće kao poruka protiv rata, nehumanosti, izdaje i
političke elite...
Nije prošlo mnogo vremena od kad su
vozovi iz Slovenije, iz bratimljenih gradova,
dolazili u Srbiju da vide nekadašnje "ratne"
domaćine, svoje prijatelje. I kad se u Sloveniju putovalo karavanima
prijateljstva.
Proteklih dana, Slovenijom su prolazili
autobusi Crvenog krsta, s očajnim i preplašenim roditeljima koji po
kasarnama, bolnicama i logorima traže svoje sinove, 19-godišnje
vojnike. Danas se u Sloveniju putuje sa strahom i sa gorčinom. I sa
neizbežnim pitanjem: kako je došlo do toga da ubijamo jedni druge?
- Moj sin Đorđe ima samo 18 godina, u
kasarni je "Boris Kidrič", šest kilometara od Ljubljane.
Znam svoje dete. Taj još ne ume da se brani, a kamoli nekoga da
ubije. Dve nedelje ne znam ništa o njemu. Ni da li je živ, ni da li
je ranjen, ili zarobljen. Neka crna vremena su došla. Ja sam svog
sina učio da voli sve ljude, celu Jugoslaviju. Ko nas je zavadio?
Kad je to postalo važno ko je Slovenac, ko je Hrvat, ko je Albanac,
ko je Srbin? A trpimo gladni. Šofer sam, ostao sam bez posla,
četvoro nas je u kući. Danas sam išao u SIZ zapošljavanja da
zamolim da mi daju milijardu da bih mogao da krenem u Sloveniju da
tražim sina.
Priča vozača Živana Pačarevića iz
Petrovaradina, jedna je od tri stotine drama koje smo čuli na putu
od Beograda do Ljubljane, kad smo krenuli sa roditeljima, nakon
mitinga i okupljanja pred Skupštinom Srbije.
- Jedina mi je želja da vidim sina
živog. Ne smem ni da zamislim da mu se nešto desilo. Imam samo
njega, nikog drugog. Lečila sam se 12 godina da bih mogla da
zatrudnim, a muž mi je poginuo kad sam bila u trećem mesecu
trudnoće - pričala je kroz jecaj Nalji Mirvet.
Put očaja
Šest autobusa sa roditeljima i sa
parlamentarnom delegacijom koju su sačinjavali potpredsednici
skupštine Srbije Borivoje Petrović i Pavić Obradović, narodni
poslanici Jovan Cvetković i Tomislav Cvetanović, i predsednik
Crvenog krsta Srbije Manojlo Vukosavljević, bili su tek neznatan deo
onih koji su se tiskali oko autobusa sa željom da krenu, da traže
svoju decu.
Bez hrane, bez vode, i bez ikakvih priprema za put
neizvesnosti koji je pred njima, mnogi roditelji koji su prethodnu
noć proveli na ulici ispred Skupštine, krenuli su kao karavan tuge.
U autobusima se uglavnom ćuti. Očima
zamagljenim od suza i nespavanja, roditelji gledaju
kroz prozor nekud u prazno.
- Možda ste vi novinari saznali nešto
o našoj deci? - obraća nam se u panici jedna majka.
Tabla na putu sa oznakom republike
Hrvatske upozorila je šofere da voze sporije, kako bi nas
milicioneri hrvatskog MUP preuzeli zbog bezbednosti i sproveli do
Zagreba. U grču, roditelji slušaju vesti Radio Zagreba. Psihoza
straha se širi. Iako umorni, niko od njih ne spava. Poneka majka
vadi fotografiju sina iz tašne i pokazuje je.
- Ovo je moj sin kad je imao dve
godine. A ovo je kad je polazio u vojsku. Valjda je živ - glasno se
pita.
Ispred Zagreba saćekuje nas hrvatska
delegacija na čelu sa zamenikom ministra unutrašnjih poslova
Slavkom Degoricijom, i posle kraćeg pozdrava s našom delegacijom
autobusi stižu pred tržni centar "Globus", u blizini
sajma.
Isti apel majki - "Vratite nam
decu", zatičemo i u Zagrebu.
Pa ipak, susret majki iz dve
republike pomalo je uzdržan. Iako je bol isti, iako ih je te večeri
sjedinila tuga da se bore za živote svojih sinova. Poneka
Zagrepčanka prilazi da se pozdravi.
- Na front su poslata djeca koja su
došla prije 10 ili 15 dana u vojsku. To je zločin. Svi smo vidjeli
što se događa s tom našom djecom, kakvom su nasilju i patnjama
izloženi. Ko će zbog toga da odgovara? Ako ni zbog čega drugog,
moramo biti prijatelji zbog naše djece, da ona ne stradaju i da žive
u miru - rekla je Slavenka Kušić.
Zagrepčanka pedesetih godina, suznih
očiju, koja nas je zaustavila rukom sa željom da govori, ali da
ostane anonimna, jer je ovo "teško vrijeme", rekla je:
- Majka sam dvojice vojnika u JNA. Sama
sam s njima. Podigla sam ih bez oca. Ne znam što se dešava s našim
narodom. Zar ne bi trebalo da se bar mi majke zauzmemo da se zaustavi nasilje, i da se za to
nasilje ne koriste naša djeca, vojnici, koji nemaju mržnje u srcu,
koji su na pragu života i žele živjeti u ovoj Jugoslaviji.
Sa tržnog centra, autobusi su se
uputili u Dom JNA, gde je roditelje primio komandant V vojne oblasti,
general pukovnik Života Avramović. Premor, nespavanje i glad,
učinili su svoje. Neke od majki padale su u nesvest i lekari hitne
pomoći davali su im injekcije. Druge su glasno ridale, zahtevajući
da se odmah saopšti šta im je sa sinovima.
Manipulacija roditeljima
Da neki političari žele da iskoriste
za svoje igre i majke, uverili smo se kad su roditelji iz Srbije ušli
u skupštinske klupe u Beogradu, dan pre puta za Sloveniju, tražeći
informacije o svojoj deci. Neke opozicione stranke, ne poštujući
tugu roditlja, iznosili su svoje stranačke zahteve ne prezajući da
zloupotrebe njihov očaj.
Isto se ponovilo i u Zagrebu, kad su
roditelji, daleko iza ponoći iz Doma JNA došli u restoran "Globus".
Ne poštujući bol ni srpskih, ni hrvatskih majki, patnju koja ih je
bar na trenutak sjedinila, i tugu koja se izdigla iznad ovakve
politike, obratio im se gradonačelnik Zagreba, gospodin Boris
Buzančić, rečima, da je jugoslovenska vojska okupatorska i da svoju
decu što pre treba da vrate kućama. Tom prilikom, Buzančić je
roditeljima pokazivao metke kojima se puca na njihove sinove, što je
izazvalo protest prisutnih majki.
Tako je, opet zbog politike, uz svu
zahvalnost organizatorima što su omogućili bezbedan dolazak u
Zagreb, što su majkama iz Srbije obezbedili večeru i hotelski
smeštaj, na ovo gostoprimstvo pala senka.
Neki roditelji su odmah
hteli da krenu za Sloveniju, ne čekaju večeru, iako 48 sati ništa
nisu jeli. Poneki roditelj je sklupčan, ojađen, sedeo ispred zgrade
"Globusa" da dočeka jutro, dok je nekolicina prihvatila da
odspava nekoliko sati.
U ranim jutarnjim časovima, autobusi
kojima su se pridružila i dva iz Zagreba, krenuli su put Slovenije.
A u autobusu, opet jecaji, panika.
- Šta ako moj sin nije živ? Možda su
ga ubili. Pre dva meseca napunio je tek 19 godina. Ne zna ništa osim
košarke, poznajem svoje dete - priča majka iz Beograda majci iz
Prištine koja sedi do nje.
Zastava republike Slovenije, visoko na
jarbolu, na granici sa Hrvatskom, opet je znak da malo usporimo da bi
nas preuzeli milicioneri slovenačkog MUP.
Pozdravljajući srdačno
kolege iz Hrvatske, milicioneri nas vode zaobilaznim putem ka
Ljubljani, pošto su naša dva autobusa krenula ka kasarni u Vrhniki.
Na putu, tragovi žestokih borbi i okršaja stoje kao opomena.
Uništeni tenkovi, zapaljeni kamioni, barikade...
U autobusima muk.
Pripadnici TO, dobro naoružani, srednjih godina, nadgledaju vozila.
Put traje beskrajno dugo, vrućina, prošlo je podne, niko se nije
setio da iz Zagreba ponese vodu.
A onda, na iznenađenje svih roditelja,
posle šest sati putovanja, svi autobusi koji su krenuli iz Zagreba,
bez obzira u kom pravcu, našli su se u Ljubljani, kraj Tivolija, gde
ih je čekala delegacija slovenačkog Crvenog krsta i velika grupa
domaćih i stranih novinara.
Međutim, poučeni iskustvom Zagreba,
roditelji su odbili da izađu iz autobusa, iako je i u Ljubljani
ponuđen ručak, zahtevajući od delegacije Crvenog krsta da im odmah
omogući nastavak puta do kasarni.
Neznatan broj slovenačkih majki,
okupljen u parku Tivoli, nije prilazio majkama iz Hrvatske i Srbije.
Na maloj razdaljini, nemo su se gledale.
Sa nama su odbile da
razgovaraju, izuzev Jožice Količ, koja je kroz suze pokušala da
nam opiše svoju tugu: jedan sin joj je u vojsci, u Sloveniji, mlađi,
od 19 godina. Drugi, stariji od 35, u teritorijalnoj odbrani.
Susret sa sinovima
Put do kasarne u Vrhnici trajao je oko
pola sata, a onda su nas pripadnici teritorijalne odbrane zaustavili
s rečima da je put miniran i da moramo da nastavimo pešice.
Oklopna vozila i kamioni kao barikade
sprečavali su prelazak preko mosta, tako da su se umorni putnici
provlačili između barikada.
Neki od stanovnika Vrhnike mahali su
roditeljima, neke majke su aplaudirale majkama iz Srbije i Hrvatske,
a onda se ukazala kasarna s vojnicima.
Većina, još dečaci,
golobradi.
Prepoznajući svoje majke, lete im u zagrljaj.
Drugi traže
svoje, glasno izgovarajući imena roditelja. Poneka majka pada u
nesvest od sreće, što ljubi sina. Neka od straha, jer ga još nije
pronašla. Plaču i očevi, glasno. Uz jecaj, grleći decu.
Prozivaju
se imena i prezimena. A onda se svako sa svojim odvaja u neki kutak
da se ispriča.
- Evo ga moj sin Goran, živ - kaže
nam majka Gordana Lazović kroz suze. - Vidite ga, dete je.
- Nisu mi ubili sina, vidite ga koliki
je, a tek mu je devetnaest. I neće kući, hoće da ostane u vojsci -
pokazuje nam s ponosom Dragan Starčević svog sina Ljubišu.
Vojnici nam nude vodu, stolice za
sedenje. Raspituju se kako smo stigli. Jedan vojnik pita da li je
stigao i neko iz Kragujevca, njegovi tamo žive, sigurno se poznaju.
Negde oko 19 časova počinje prikupljanje roditelja za povratak.
Strepnja i tuga za sinovima ostaju na licima, ali i ogromna radost,
što su ih zatekli žive. Smenjuju se suze, poljupci i smeh u znak
podrava.
Kolona roditelja kreće iz Vrhnike
natrag.
Za razliku od kasarne u Vrhnici, u
nekim roditelji su doživeli i prave ljudske tragedije. U kasarni "4.
juli" u Ljubljani, samo su dve majke pronašle sinove. Za mnoge
se nije znalo šta je sa njima, pošto komanda još nije imala prave
podatke o svojim vojnicima a grupa od 600 zarobljenih vojnika vraćala
se sutradan vozom Crvenog krsta iz Ljubljane za Beograd.
Kad su roditelji iz Srbije i Hrvatske
otišli u Sloveniju, dva dana kasnije, uplašeni za živote svoje
dece, u Beograd je stiglo osam autobusa da njihove sinove u srpskim
kasarnama drže kao taoce. Razgovor s admiralom Brovetom i obilazak
kasarni, ubrzo ih je uverio da u Srbiji, ni jedan vojnik nije imao
nikakvih problema.
- Sin mi je vojnik u Novom Sadu - priča
Jelena Varić iz okoline Zagreba. - Kad je moj sin polagao zakletvu,
bila sam kod naših prijatelja u Novom Sadu. Oni su mi pomogli da bih
mogla prisustvovati tome činu. Moj sin je tada dao zakletvu da brani
Jugoslaviju. Danas, naše sinove šalju na granice. Vjesti nas
upozoravaju da budemo spremni za rat. U koga onda naši sinovi
vojnici da pucaju? U svoje dojučerašnje prijatelje, u svoju braću,
sestre, rođake. Hoće li nam ijedan političar objasniti šta se
zbiva?
Otac iz Zadra, Milan Kovačević, nije
pronašao svog sina u kasarni "4. juli" u Beogradu. Brine i
dalje, ali je malo opušteniji.
- Imam informaciju da je premješten iz
Beograda. A koliko sam mogao vidjet po kasarni i po vojnicima, ne
mogu se žaliti da im nešto ovde manjka.
U svemu što se događa, sigurno je
svakako jedno: zaplašeni roditelji dižu svoj glas protiv ovakvog
zapleta politike zemlje. Majke ne žele da njihovi sinovi plaćaju
glavama finale političke utakmice naših lidera.
Tužne slike
vapijućih roditelja čiji su sinovi vojnici uzalud stradali, opomena
su protiv rata, nehumanosti, izdaje i pogrešne politike naših
rukovodećih elita. I jasna poruka, da miru u zemlji treba dati
najveću šansu.
Napisala: Radmila Radosavljević, snimio: Dušan
Mišić (Nada, 1991.)
