Vladimir Veličković '83: Ne možete da zamislite kakvo je i koliko zadovoljstvo zaparati perom po papiru...

Kolovoz 1983: Vladimir Veličković, poznati srpski slikar koji od 1966. živi i radi u Parizu, opet je na sebe svratio veliku pažnju francuske kulturne javnosti i kritike: izlaže istodobno u dvije galerije, u jednoj slike, a u drugoj grafike. Svi veliki francuski listovi i tjednici proglasili su Veličkovićeve izložbe iznimnim događajem.

"Boticellijevi crteži za Danteov 'Pakao', ili Goyini 'Užasi rata', 'sitnica' su u usporedbi s golemim platnima Vladimira Veličkovića, 48-godišnjeg Jugoslavena, koji u Parizu živi od 1966. Na njima pruža viziju čovjeka-mučenika, istrijebljenog, progonjenog...

... uhvaćenog u zamku, čovjeka vječne žrtve..." 

Francuska likovna kritika ne štedi prostor, ne štedi ni priznanja i laskave ocjene za najnoviju izložbu slika i grafika na kojima je, u dvije galerije istodobno ("Galerie de France" na vrlo je visokom glasu), prikazao svoje slikarsko majstorstvo i svoju tjeskobu: 

Kamo idemo? Hoćemo li preživjeti?

Svi vodeći francuski listovi i tjednici (Le Matin, Liberation, Nouvel Observateur, Point, Express i drugi) proglasile su Veličkovićeve izložbe iznimnim događajima.

"Unatoč svemu (ljudi bez glave, štakori koji progone ljude), Veličkovićevo slikarstvo nije morbidno"; 

"Iz svog tunela, Veličković traži humanistički izraz, na njegovim crnim platnima uvijek postoje bijele margine"; 

"Za Veličkovića slikarstvo nije 'ugodna fotelja', kao što je to volio govoriti Matisse". 

Sve su kritike u tome stilu: ponegdje se spori o temi, o sadržaju, a nimalo o visokoj profesionalnosti i zanatu slikara koji je u Parizu općepoznat, a za likovne stručnjake i dalje izazov zbog svog doista osobnog, specifičnog, slikarstva.

- U Parizu ste se istodobno predstavili sa dvije izložbe, što je prilično rijetko za jednog slikara: na jednoj slike, na drugoj crteži. Znači li to da je teško odvojiti Veličkovića slikara od Veličkovića crtača? Ili dokazuje da je takva dioba moguća?

Veličković: Pre deset godina, 1973, imao sam čak tri istovremene izložbe (slike, crteže, grafike), u tri različite galerije, ovde u Parizu. Ove godine priča se ponavlja: dve pariške izložbe, posle treća u Marseilleu. Takav način pojavljivanja pred publikom (i kritikom) samo potvrđuje moj stav da crtež i slika imaju, u mom radu, podjednaku važnost, da su za me nerazdvojivi, sa mogućnošću da budu prikazani posebno kao dve potpuno autonomne aktivnosti.

Ipak, crtež je moja najveća pasija, čak opsesija. 

Kad bi me, nekim čudom, onemogućili da slikam, to bi bilo strašno, ali kad bi me lišili crtanja, poludeo bih i ja i svi oko mene. Vi ne znate, ne možete da zamislite kakvo je i koliko zadovoljstvo zaparati perom po papiru, povući liniju koja na kraju svoga puta rađa jednu formu, nositi u sebi osećaj da se sve što vas okružuje, i što vas ne okružuje, nalazi na vrhu pera u vašoj ruci, vođenoj okom, svešću i podsvešću, veštinom i neveštinom, po beskrajnoj belini papira. 

Jedno golemo carstvo, čitava jedna imperija pod vašom je vlašću; bacite se u susret nepredvidivom, pretvarajući svaki crtež u jedno divno putovanje. Ako je crtež početak, prvi čin jedne drame (jer o drami je reč), onda je slika njen drugi, treći i posljednji čin, kraj.

- Osjeća li se u tome i Veličković kao arhitekt?

Veličković: Ne bih rekao. Arhitekt u svemu tome potpuno je zanemarljiv.

- Studirali ste arhitekturu. U kakvoj su vezi ostali slikarstvo i arhitektura? Neki u vašim djelima nalaze elemente matematike, geometrije...

Veličković: Studiranje arhitekture moj je možda jedini kompromis (do sada), trenutak neodlučnosti, nesigurnosti... Teško mi je da sada o toj odluci sudim, ali, u svakom slučaju, neizvesno je kojim bih putem krenuo da sam se podvrgao "učenju" slikarstva, uputivši se, kao što to dolikuje, na akademiju. Ovako sam... vidite dokle sam dogurao. 

Arhitekturu sam, naravno, odstudirao (i to odlično) i diplomirao (sa desetkom kao vrata), ne ispuštajući celo vreme studija ni četku ni pero iz ruke, uz pritajenu želju da diplomski rad bude i moj poslednji kontakt sa arhitekturom. 

Tako je i bilo. Da je ispalo drukčije, siguran sam da se Vladimir Veličković, arhitekt, ne bi osramotio. Naprotiv. 

Ne bih rekao da su arhitektura, matematika i geometrija prisutni u mom radu. Pažnja koju posvećujem prostoru, dubini, ili manje-više vešto baratanje "sopstvenim" i "bačenim" senkama, ne iziskuje neko posebno arhitektonsko obrazovanje, ponekad je dovoljno znati gledati, a upotreba brojki, repera, koordinata, isto je toliko egzaktna (neegzaktna) koliko i likovna. 

Njihovo je značenje dvojako: i konkretno i plastično, a u službi građenja jedne kompleksne i simbolima nastanjene celine.

- Nakon studija arhitekture, proveli ste neko vrijeme u majstorskoj radionici Krste Hegedušića. Kako ste ušli u nju?

Veličković: Kroz vrata! Ne, šalim se. To je jedna lepa pričica, meni jako važna Nakon diplomirane arhitekture vojska; u vojsci, između ostalog, i razmišljate. Kamo posle? Kako? I pade mi na um Krsto i njegova radionica. Jasno mi je bilo da moram da promenim sredinu, da se zavučem negde i samo, samo slikam i definitivno sa samim sobom raščistim. 

Eventualni odlazak u Zagreb učinio mi se idealnim rešenjem. Kratko pismo, do temena ošišanog vojnika u prevelikim cokulama cenjenom slikaru i njegov još kraći odgovor: 

"Znam vas, cijenim vas, dođite kad hoćete", uz dobro poznat potpis KHeg. 

Jedna godina, rok koji sam sebi dao, bila je preda mnom, trebalo ju je maksimalno iskoristiti. Od ujutro do kasno u noć, Šutej i ja smo "grizli", svako na svom "terenu", sa svojim problemima, on u jednom pravcu, ja u drugom, uz diskretan Krstin prekor da je mnogo manje struje trošeno pre našeg dolaska.

- Kako ste doživjeli Hegedušića? Je li vas pritiskao svojom veličinom?

Veličković: Naprotiv. Omogućavao nam je da radimo šta smo hteli, i koliko smo hteli. Imali smo potpunu slobodu. (Nije li to najbolja moguća pedagogija?) Veza je bila prisna, direktna, dijalog prijateljski. 

Voleo je radnike, prezirao lenjivce. Ostala mi je u sećanju njegova markantna glava, naočare, koje nisu sakrivale pronicljiv pogled kome ništa nije moglo da promakne; pogrbljen, sa cigaretom u ruci, imao je običaj da promrmlja: 

"Dobro vam je to, jebo vas bog."

- Izdvajate Šuteja. Zašto njega? 

Veličković: Zbližila nas je opsednutost radom. Noći smo provodili u tišini koju su remetili jedino škripa pera, podrhtavanje platna pod pritiskom četke; pokušavali smo, i jedan i drugi, da postavimo temelje našoj "piramidi". 

On je "bombardovao očni živac", ja sam razapinjao svoja "strašila"... 

Danas nas, evo, "na pola puta", i dalje privrženih počecima koje smo napravili u radionici. Svaki je otišao na svoju stranu.

- Kako je boravak kod Hegedušića utjecao na vaš slikarski razvoj? To je bilo vaše prvo veliko sučeljavanje sa slikarstvom jer niste išli na Akademiju?

Veličković: Boravak u radionici poslužio mi je, pre svega da učvrstim neke već postavljene "repere", da načnem neke već nagoveštene teme i da savladam, koliko-toliko, masu tehničkih, zanatskih problema, da se uhvatim ukoštac sa formatima, i sve to bez ikakvih pritisaka, korektura. 

Ambijent je bio fantastičan, i ne uraditi ništa u takvim uslovima bio bi pravi podvig. (Na žalost, taj su podvig mnogi ostvarili!)

Iz radionice izašao sam bogatiji, bogatiji za jedno golemo iskustvo, nisam izašao drugačiji. Pruženu šansu dokraja sam iskoristio.

Na temelju čega vas je Hegedušić pozvao? Niste bili akademski slikar?

Veličković: Koliko mi je poznato, bio sam presedan u praksi primanja saradnika i to, pre svega imam da zahvalim neverovatnoj Hegedušićevoj obaveštenosti. Pratio je sve moguće publikacije, pismeno na marginama komentarisao tekstove, čačkao po katalozima izložbi, u kojima mu, po svemu sudeći, nisam promakao. 

Koliko se sećam, vodio je i dnevnik, i siguran sam da bi sav taj materijal, jednom sakupljen, bio vredan publikovanja. Ubeđen sam da se to ne bi svima dopalo, jer je on imao opaku jezičinu. No, bilo bi to, bez sumnje, dragoceno svedočanstvo o vremenu, ljudima i događajima

- Pripadali ste "Medijali", koja je okupljala ne samo slikare i ne samo istomišljenike. Je li ona bila značajna grupa za prodor modernih tendencija u naše slikarstvo i umjetnost uopće?

Veličković: "Medijala" je bila izazov. Zašto? Zato što se pojavila u trenutku važnih komešanja, i kulturnih, i političkih, i ekonomskih, i ideoloških. Socijalistički realizam (koji se nikad nije primio na našemu tlu), i dalje je provlačio preko izložbenih zidova svoju dosadu i neubedljivost (priča se da je u pripremi njegovo vaskrsnuće idućih godina, uz pomoć za to angažovanih kritičara, galerista i neizbežnog prof. Ludwiga, velikog kolekcionara iz Kölna i čokoladnog magnata), apstrakcija i enformel bojažljivo beleže svoje prisustvo sa ekspanzivnim namerama, a grupa mladih (slikara i arhitekata) formira neku vrstu figurativnog uporišta, baziranog na iskustvima prošlosti, pre svega renesanse, sa određenim "pravilima igre".

Utvrđena su i posebna estetska i filozofska stanovišta, ali ja ih nisam delio videvši u "Medijali", pre svega, mogućnost da učestvujem u njenim izložbenim aktivnostima. Pripadanje grupama i programima nikada me nije privlačilo, a tako je i danas. 

Ali "Medijala" je i danas prisutna, istina lokalizovana, bez nekog većeg radijusa dejstava i uticaja, više zanimljiva i atraktivna teorijski nego plastično (slikarski). Ona je jedan originalan i jedinstven fenomen naše poratne umetnosti, što ni naša apstrakcija ni naš enformel nisu, jer su samo direktan nastavak već postojećih pokreta van naših granica. Kao takva, zaslužuju i našu pažnju i naše divljenje, sa jedne, i naše žaljenje, sa druge strane, što nije imala tako snažne ličnosti, kadre da je iznesu van jednog relativno suženog prostora.

"Medijala" nije prešla granice "beogradskog pašaluka". Možda će vreme nešto dodati ili oduzeti "Medijali", ali ona je, nesumnjivo, bila glavni animator beogradske likovne klime i nepogrešivo ukazala na nekoliko autora koji su ubrzo krenuli sopstvenim putem.

Među njih ubrajam i sebe. Nije li to dokaz da originalni stvaraoci, jake ličnosti, nisu pristalice delovanja unutar determinisanih teorija i postulata.

- A nadrealisti?

Veličković: Nadrealizam je donekle izuzetak - ali kakav je to, pre svega skup individualaca bio, koji su se pre ili posle odmetnuli od idejnog vođe Bretona! Max Ernst, Magritte, Matta i ostali nisu postali veliki slikari zato što su pretrpeli Bretonovu terapiju i imali njegovu podršku, nego zato što su u sebi nosili velike talente i nešto kreativno novo. Bretonova literatura i Ernstovo slikarstvo nikako se ne mogu meriti istim aršinom.

- Za vas kažu da ste nepopravljivi individualist. Imaju li pravo? 

Veličković: To što postojim i trajem, u ovakvom i ovolikom metežu, najbolja je potvrda tome i takvome mišljenju. Jedino što sebi želim jeste to da tako bude i dalje, za šta ću se založiti svim svojim snagama.

- Teoriju individualnog djelovanja potvrđuje i sudbina pariškog dijela "Medijale", vas, Ljube Popovića, Dade Đurića. Otišli ste svatko na svoju stranu, a ljudi ipak govore o "trojci". Je li slučajno što ste sva trojica iz "Medijale" došli u Pariz? 

Veličković: Čisti slučaj, ali koji je ipak rezultat nekih već tradicionalnih migracija ka Parizu, karakterističnih, pre svega, za beogradsko podneblje.

- Kako to možete objasniti? 

Veličković: Istorijsko-političkim i kulturološkim razlozima, davnim prijateljevanjima sa Francuskom, dominacijom francuskog jezika među stranim jezicima, i za nas slikare važnim podatkom da je Pariz "centar sveta", da u njemu sve počinje, da kroz njega sve prolazi... primat koji danas tvrdoglavo pokušavaju da mu oduzmu u korist New Yorka.

Ali, to je već duga priča za jedan drugi mogući razgovor!

- Vaše najnovije izložbe pratio je velik publicitet. Tko ga stvara? Galeristi, kritičari?

Veličković: Ako mislite na odziv štampe (kritike su bile neuobičajeno brojne) i na pozitivan sadržaj članaka u povodu ove dve moje pariške izložbe, mogu samo da vam kažem da je to normalna pojava pod uslovom da je ono što ste prikazali nešto novo, da se unutar jednog posla nešto dogodilo, promenilo, privuklo pažnju. 

Nigde nije rečeno da će sledeća izložba doživeti isti uspeh, isti odziv. Galeristi nemaju nekih većih uticaja na kritiku, kritičari su nezavisni u donošenju svojih sudova, nekad usko orijentisani, što može da se rimuje sa određenim tendencijama samim tim i galerijama da vode jednu određenu politiku; drugi su otvoreniji, fleksibilniji, ali uvek obazrivi i praktično nepotkupljivi. 

Karakteriše ih i to da gotovo nikad ne pišu o onome što ne vole, tako da smo relativno malo u vezi s polemičkim i polemičko-kritičarskim napisima. Šteta.

- Neki u vašim slikama uočavaju previše nasilja...

Veličković: Problem morbidnog, pesimističkog, destruktivnog, optimističkog ili protestnog ostavljam da rešavaju oni koji slike gledaju. Pod pretpostavkom da je "dijalog" uspostavljen, tumačenje je individualno, i ne smatram da mora da se poklapa sa mojim.

Svatko, kroz sopstvenu prizmu i uz pomoć sopstvenog senzibiliteta (ako ga ima), doživljava (ili ne doživljava) ono što je pred njim, ali od svega je važnija celovitost i beskompromisnost jednog kompletnog likovnog i idejnog angažmana.

Jedino tako "naoružana", jedna slika (jedno delo uopšte) može da izbegne mediokritetstvo i nametne se svojom snagom i sugestivnošću, da postane medijum pomoću koga slikar komunicira sa posmatračem.

- U vašim se slikama oseća zabrinutost?

Veličković: Kako zaobići realnost, kako ostati slep i neosjetljiv na čitav niz zbivanja koja se smenjuju matematičkom tačnošću, tupeći naš ljudski senzibilitet, kruneći strpljenje i gurajući nas u neku vrstu pasivne neodgovornosti i sebičnosti. 

Ne mislim da jedno slikarstvo može u svemu tome nešto da promeni i poremeti, ali čini mi se logičnim da, ukoliko već baratate perima, četkama i bojom, na sve to zaurlam, koliko mogu i kako mogu, jer i najslabašniji krik ipak je krik. 

Jedno slikarstvo može da postavlja pitanje, može da vas zgrabi i prodrma, i - ono što me pre svega interesuje - da vas ne ostavi ravnodušnim. Po svemu sudeći, to mi je pošlo za rukom. A to je mnogo.

- Jeste li se lako odlučili da ponovo upotrijebite boju i da izađete iz crno-bijelo-sivih standarda? 

Veličković: Bilo mi je potrebno dosta vremena da se odlučim, mnogi pokušaji nisu uspeli, a onda sam sam sebe iznenadio, i to je možda onaj dragoceni i prijatni trenutak, kad sam osetio da su se neka "nova vrata" odškrinula, da je jedan novi, mogući, izlaz preda mnom. To su ona pomeranja koja označavaju te tako potrebne korake napred. Nije li Matisse rekao: "Progres dans l'art n'est qu'un deplacement des valeurs."

- Neki vas kritiziraju, vratimo se još jednom toj temi, da otkrivate samo crne strane života? Da je previše nasilja, agresije.

Veličković: Kad bi višak nasilja na slikama prouzrokovao manjak nasilja u svakodnevnom životu, to bi bilo fantastično. Ovako, ne ostaje mi ništa drugo nego da nastavim, pokušaj mi se čini vredan pažnje. 

A da su čovek i njegove najosnovnije vrednosti ugroženi, da je etika ona najobičnija ljudska otišla do đavola, da smo jedni drugima postali vuci (pacovi) - o tome svemu obaveštava nas bez prestanka banalna svakodnevica i to je razlog više da svaki od ovih poslova shvatimo ozbiljnije nego što bismo to inače učinili.

Andre Masson je rekao: "Il n'est plus important qu'une peinture 'tienne' dans un champs de ble, il faut qu'elle tiene devant les nouvelles du jour". 

Čudno je što vremenska distanca od nekih četrdeset godina nije toj rečenici oduzela nimalo aktualnosti. 

A što se tiče kritika upućenih meni na tu temu, pozvao bih se na onu "o psima i karavanu". Nisam li u pravu? Da sam se, od samog početka obazirao na tu vrstu komentara, danas ne bismo sedeli ovde i razgovarali za novine.

- Zacijelo slikate i lako i mnogo kad ste dvogodišnjim stvaralaštvom napunili cijelu jednu galeriju?

Veličković: Mnogo crtam i slikam, ali proizvodim relativno malo. Desetak slika istina velikih, na godinu. A utisak da slikam lako je varljiv; poneke slike izdrže i "tretman" od nekoliko meseci.

- Da biste slikali, morate li se osjećati raspoloženi, inspirirani? 

Veličković: Mislite na ono stanje koje se popularno naziva inspiracijom? To su čiste izmišljotine, priče za malu decu. Ovaj posao zahteva svakodnevni i celodnevni rad, potpuno angažovanje, koncentraciju, te mnogo energije i spremnosti da se suočite s promašajem, razočaranjem.

Slika nije mrtva površina koju treba popuniti, platno (papir) protivnik je kojega treba savladati. Atelje je ring. I dobro je što je tako.

- Je li Pariz utjecao na vas, jeste li se promijenili?

Veličković: Teško je reći. Ne verujem. Ne znam kako bih se razvijao da sam ostao u Beogradu, ili u nekoj drugoj sredini, ali sigurno znam da sam u Pariz došao kao formiran slikar i da sam ovde samo nastavio već započeto.

- Postoji li neki događaj koga se posebno sjećate?

Veličković: Toliko se toga nagomilalo za ovih šesnaest godina! Kako vratiti film? Možda ipak, osmeh odobravanja i zadovoljstva na licu moga oca prilikom otvaranja moje prve velike izložbe u Muzeju modeme umetnosti, u Parizu 1970. 

Učinilo mi se da ga je uporna sumnja u moju slikarsku avanturu taj trenutak definitivno napustila.

- Često izlažete u zemlji (ostali ne). Zašto?

Veličković: Držim do toga da budem prisutan i tu pokažem ono što "šetam" po svetu, smatram to dužnošću i veliko mi je zadovoljstvo da kad mogu, odgovorim na poziv. A mogu vam reći da je naša publika (i kritika) nemilosrdna - možda je to i razlog više. Volim okršaje.

- Napravili ste plakate za nedavno svjetsko prvenstvo u nogometu i teniski turnir u Parizu, čuveni "Roland Garros". Je li to vaše zanimanje za sport, ili je sve to slikarstvo?

Veličković: To je interes za sport, ali kroz slikarstvo. Pokušao sam da rešim oba plakata ne upuštajući se ni u kakve kompromise, da ih rešim grafički i slikarski. Jedna takva realizacija, plakati gigantskih dimenzija po celom Parizu pravi ne baš tako zanemarljiv publicitet.

- Je li vaše zanimanje za sport navijanje, ili se možda i sami bavite sportom?

Veličković: Pratim, relativno izdaleka šta se događa, ponekad se i nerviram, ljutim. Bavim li se sportom? Ako dva-tri sata tenisa nedeljno možemo da nazovemo bavljenjem sportom - nemam ništa protiv.

- Jesu li vam ta dva plakata naručili, ili ste sudjelovali na natječaju?

Veličković: Oba je plakata naručila poznata pariška galerija Maeght, koja je izdavač i distributer istodobno. U svakom slučaju, inicijativa je veoma lepo prihvaćena, i verovatno će se i poznati umetnici ubuduće pozivati da sudjeluju u toj neuobičajenoj akciji. Olimpijada u Los Angelesu bit će nova prilika za jedan sličan pokušaj, a koliko sam čuo, Sarajevska je već dobila svoju "plakatsku pratnju".

Razgovor vodio: Mirko Galić, snimka: Andre Marain (Start, 1983.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment