Mačori, nova nada YU rocka '82: "Kako da dođem do tebe, draga, kada sam iza rešetaka?"

Decembar 1982: Ako bi se pored raznih lista popularnosti, nepopularnosti, kvaliteta i nekvaliteta, koje su se pojavile kao stalni pratioci rok-muzike, kod nas i u svetu, pojavila top-lista sa grupama koje najčešće nastupaju, verujemo da bi beogradska grupa "Mačori" zauzela prvo mesto.

Iako postoje tek nešto više od godinu dana, ovi momci skoro da nisu propustili nijednu mogućnost da svojom muzikom i simpatičnim programom pokušaju da zabave mlade u svim koncertnim dvoranama glavnog grada, a da pritom ne ostanu dužni ni ostalim slušaocima roka...

... širom Jugoslavije.

- Stvarno je bilo puno svirki. Nastojali smo da se pojavimo na što više koncerata, kako bi nam svirke ušle u noge, da nam legnu. Nije nam cilj da budemo nekakva polovična grupa, već da kada nešto snimimo to stvarno bude nešto. Želimo da ljudi kupe našu ploču.

Kada planirate da uđete u studio?

- Računamo da napravimo još nekih deset svirki, pa da onda napravimo demo-snimke koje ćemo ponuditi nekoj izdavačkoj kući. Mi smo se, pored svirki, do sada uglavnom trudili da o nama pišu po novinama i govore na radiju - da pričamo. Jednom su nam i pustili snimke koje smo napravili za produkciju Radio Beograda, ali smo sami tražili da više ne puštaju te dve pesme, jer bismo voleli da ti snimci budu bolje urađeni, recimo onako kao što radi Tini Varga.

Kao što smo čuli, vi veoma često nastupate, ali kako prolazite na koncertima?

- Bilo je i uspeha i to uvek kada smo bili u bliskom kontaktu sa publikom. Kada smo gostovali u Nišu, gde smo svirali kao predgrupa Točku, publika nas prvo nije prihvatila, počela je da nam zviždi i da nam viče nepristojne reči, ali smo ipak na kraju uspeli da ih animiramo i da privučemo njihovu pažnju. Bili smo raspoloženi tako da su nas oni prihvatili kao ljude koji u tom trenutku nešto rade i koji uživaju u svemu tome. 

Ali, bilo je i neuspeha, kada smo svirali u "Pioniru" kao predgrupa "Ribljoj čorbi". Sada, ne znam da li je to bilo zbog toga što je tu došla hevi-metal publika i oni koji vole "Riblju čorbu", ili zato što nismo dobro zvučali, ili što je publika bila dosta daleko da bi nas videla, ipak, tada smo loše prošli. Priznajem da ni mi nismo bili zadovoljni, ali ćemo kad-tad da popravimo loš utisak koji smo ostavili u "Pioniru".

Rekao si da je važan blizak kontakt sa publikom i da je razlog vašeg uspeha delimično u tome što publika nije mogla da vas vidi, hoćeš li onima koji vas još nisu videli da objasniš zbog čega je to toliko važno?

- Mi pre svega težimo tome da zabavimo publiku. Veliki značaj pridajemo scenskom nastupu i tu koristimo iskustva koja su neki od nas stekli dok su bili u Teatru levo. Tako, recimo, imamo čoveka koji je neka vrsta frontmena, to je onaj debeli koji ima 130 kila. On ne svira ništa, malo peva, najavljuje koncert, đuska i animira publiku. Nekada se to što on radi sviđa publici, a nekada ne. 

Uglavnom, on na bilo koji način nastoji da utiče na raju. Pored ovoga što on radi, mnogo toga zavisi od toga koliko se ja (Žika - primedba autora) otkačim. Ja volim da pričam i da se zezam, i ako mi se desi da se raspričam na svirci, onda zasmejavam publiku i muzičare, koji se onda uključe u zezanje. 

Ali, moram da kažem da to što mi radimo ne liči na ono što rade članovi grupe "Poslednja igra leptira".

Da li to znači da su vam i tekstovi komični?

- Tekstovi nisu ni angažovani, ni komplikovani. Imaju nekakvu povezanost i uglavnom nisu smešni. Samo kada sviramo, idemo na gegove, pritom ni muzika ni tekstovi nisu smešni, iako postoje neki koji možda na neki način i jesu smešni, kao na primer ovaj: "Kako da dođem do tebe, draga, kada sam iza rešetaka?"

Govorili smo o tome kako se publika oseća i kako uspevate da ih šarmirate, ali kako se vi osećate na koncertima?

- Prvo bih hteo da kažem nešto o tome kako je grupa nastala. To se desilo posle filma "Slomljeno staklo". Nakon gledanja filma ja sam sebi rekao: "Tako nešto vredi doživeti!" i napravio sam grupu.




Volim da doživljavam atmosferu koncerata, a za slavu još ima vremena. Ima nečega u tome kada se pojaviš na bini, radiš i kada se to nešto dopadne publici. Ne kažem da mi znamo dobro da sviramo, ali imamo nešto - uspevamo da animiramo publiku.

Kakvu muziku svira grupa "Mačori"?

- Prvo smo bili zapaljeni pankom, međutim to je već prošlo. Onda smo se bavili novim talasom, a sada sviramo bazični rok, mada smo mi art-rok grupa.

Na kaju je još ostalo da doznamo ko su zapravo "Mačori"?

- Mačori, što znači isto što i maheri su ljudi koji znaju caku, znaju da rade. To su četvorica muzičara iz jedne zgrade u bloku 45 na Novom Beogradu. Osnovu grupe čini klasični sastav - gitara, orgulje, bas i bubnjevi i jedan čovek koji je, kao što sam već rekao, zadužen da animira publiku.

Pošto su basista Đorđe Grujić i bubnjar Miroslav Pospišek na odsluženju vojnog roka, grupa sada nastupa u ovom sastavu: Živorad Milenković, gitara, onda Božidar Šećanski, koji se sa ritam gitare prekvalifikovao na bas gitaru, inače njih dvojica pevaju i smišljaju sve pesme, pa onda Dragan Paunesku koji svira orgulje, novi bubnjar Tibor Tot i naš menadžer i animator Zoran Stefanović.

Kontakt adresa: Zoran Stefanović, 11000 Beograd, Vojvode Stepe...

Razgovarao: Vlada Mates, snimio: Stojan Đorđević (Extra, 1982.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate