Odiseja jugoslovenskih rodoljuba '42: Pošli iz Kanade u partizane, brod im potopile nemačke podmornice

U zoru 6. septembra 1942. godine već isluženim teretnjakom "Andreas", nosivosti 11 hiljada tona, iz malog mesta Sent Džon, sa zapadne obale Atlantika, krenula je prva grupa naših iseljenika iz Kanade u partizane...

Grupu su sačinjavali: Nikola Kovačević "Stari" (brat legendarnog Save Kovačevića), Stevo Serdar, Joso Šarić, Božo Prpić, Lazar Jelić, Emil Vrkljan, Miho Klubučar i Luka Biljan. 

Svi komunisti.

Maj 1942. godine: U redakciji naprednog iseljeničkog lista "Novosti" Jugosloveni su saznali za predlog da se u Jugoslaviju pošalje grupa od 40 dobrovoljaca. 

- Iako je prijavljivanje bilo tajno, to se brzo pročulo među našim iseljenicima i bilo je muke da se odbiju mnogi koji su želeli u borbu. Među izabranom četrdesetoricom bio sam i ja - priča o ovom događaju pre 33 godine Božo Prpić, penzioner iz Zagreba, koji je svoje uzbudljivo "putešestvije" preko Atlantika opisao u svojevrsnom dnevniku.


*****



Šest dana sve je bilo u redu. Tada se uveče pojavio nepoznati avion: nekoliko puta je nadleteo brod osvetljavajući ga raketama i - izgubio se. Noć i sedmi dan protekli su u nagađanju: je li avion saveznički ili neprijateljski?

Sumrak je razbio sve sumnje. Zahvaljujući prisebnosti krmanoša brod je naglim zaokretom u poslednjem trenutku izbegao torpedo izbačen sa oko 500 metara daljine. Stari "Andreas" upao je u takozvana "vučja gnezda" - sa tri strane nalazile su se nemačke podmornice kojima je poziciju broda javio avion ... Izbegnut je takođe i drugi torpedo.

Spasa nije bilo. Čim je pao mrak, tri podmornice su isplovile na površinu i sa svih strana otvorile topovsku i mitraljesku vatru na usamljeni brod. More je te noći bilo vrlo nemirno, sa ogromnim talasima. U kiši tanadi poginuo je veći broj posade i svi vojnici. Grupa Jugoslovena se takođe razbila. 

Od jednog rafala na palubi je poginuo Vrkljan, a u toku napada su ranjeni - Kovačević, Prpić, Klubučar i Biljan. Nikola Kovačević je ranjen na devetnaest mesta, Biljan takođe teško, dok su ostala dvojica zadobila lakše povrede.

Odmah posle početka napada, Serdar i Šarić, koji su se sa Kovačevićem nalazili kod komandnog mosta, ukrcali su se sa njim u jedan čamac za spasavanje zajedno sa desetak članova posade. Za ostale nisu ništa znali.

Za to vreme preostala grupa Jugoslovena preživljavala je teške trenutke, jer su na brodu ostali gotovo do potapanja.

U jednom predahu paljbe, Jelić, Klubučar i Prpić sa još dvojicom Engleza uspeli su da spuste jedan čamac za spasavanje. 

Teško ranjenog Biljana stavili su pri spuštanju na dno čamca, ali kako je glavni konopac bio iskidan i čamac svom težinom tresnuo u uzburkano more, ranjenik je ispao i nestao u talasima.

Drugovi su to primetili tek kad su sišli u čamac...

Sav izrešetan "Andreas" je zario pramac u vodu, dok su se propeleri još okretali iznad površine. Nešto kasnije Nemci sa podmornica prešli su na brod i velikom količinom eksploziva prekinuli agoniju teretnjaka...

Međutim, brodolomnike tek sada očekuju pakleni časovi i dani. 

Prvo ih je jedna podmornica primetila i na čamac otvorila mitraljesku vatru. Svi su popadali na dno čamca. Misleći, valjda, da su pobili brodolomnike, podmornica je otplovila.

- Hranu smo počeli racionalno da koristimo, ali i sama pomisao da smo ostali bez vode bila je strašna. Žeđ je počela da nas muči već drugog dana. Takva žeđ da je pedesetogodišnji telegrafista Englez pao u bunilo. U očajanju, gasili smo žeđ - sopstvenom mokraćom! Svaki protekli dan "zapisali" smo jednom "reckom" na ivici čamca - priseća se Lazar Jelić koji kao penzioner živi u Igalu.

Šeste noći stigao je spas: oluja sa obilnom kišom. Iznemogli ljudi mogli su da se napiju, a pored toga i da limenkama sakupe po litar i po dragocene kišnice koju su brzo popili verujući da su došli u kišovitu oblast i da više nema opasnosti od žeđi.

Tek jedanaestog dana izjutru našao ih je jedan američki brod i odvezao na Trinidad. Ispostavilo se da su u čamcu prešli oko 720 milja lutajući po Okeanu.


*****



Kada su se već oporavljeni telegrafski javili drugovima u Toronto, saznali su da se preostala trojica iz grupe nalaze u Pernambuku, u Brazilu. Serdar i Šarić ubrzo su došli na Trinidad. Pitali su svoje drugove hoće li natrag u Kanadu ili za Jugoslaviju. 

Odgovor je bio jednodušan: u Jugoslaviju.

Petog decembra ukrcali su se na egipatski brod "EI Nil" kojim su, preko Keptauna, 7. februara 1943. godine stigli u Suec. Zatim odlaze za Kairo, a odatle u Palestinu na padobranski kurs.

U zemlju je prvi stigao Serdar: 20. aprila 1943. sa još dvojicom iseljenika koji su kasnije krenuli iz Kanade preleteo je noću avionom okupiranu Grčku i došao nad Jugoslaviju. Cilj im je bila Istočna Bosna, predeo oko Šehovića koji je na karti u Derni bio označen kao slobodna teritorija. 

Međutim, tamo su gorele velike vatre. Pilot, Kanađanin, posumnjao je da su to partizani, pošto "oni ne bi smeli da pale tolike vatre" i iseljenicima je rekao da ne sme da ih baci tvrdeći da je dole neprijateljska teritorija.

"Sad kad smo stigli u našu zemlju ne vraćamo se natrag. Pa kud puklo... Naći ćemo partizane!"

- Videći našu odlučnost, pilot je popustio: sa pet hiljada metara spustio se na hiljadu metara visine. Pokazao nam je proplanak pogodan za iskakanje. Bio je jedan sat noću kada smo iskočili iz aviona - priča Stevo Serdar.

Naišao je jedan seljak. 

Kada je pred sobom video trojicu nepoznatih ljudi u kombinezonima i civilnim odelima preko njih, počeo je na pitanja da daje zaobilazne odgovore.

- Kad smo mu objasnili ko smo i direktno ga upitali za partizane - smeje se Serdar - čovek je zgrabio šubaru u šake i kao bez glave potrčao u selo vičući "Drugovi, došli nam saveznici!"

Ostala trojica iz grupe koja je u septembru 1942. pošla iz Kanade - Prpić, Klobučar i Šarić - spustili su se aprila i maja 1943. godine na slobodne terene Like. 

Jedino je Jelić stigao mnogo kasnije, jer je na padobranskom kursu povredio kičmu i zbog toga je nekoliko meseci morao provesti u bolnici.

Zabeležio: Aleksandar Tadić (TV zabavnik, 1975.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment