Reakcije poznatih na NATO bombardovanje 1999: Milena Dravić, Nebojša Glogovac, Miroslav Ilić...

April 1999: Poznati o tragičnim danima koji su nas zadesili... "Svedoci smo užasnog zločina"...

"Radio TV revija" je, dragi čitaoci, list koji se bavi onim lepšim i zabavnijim delom našeg života. Mi razgovaramo sa glumcima, rediteljima, pevačima, umetnicima čiji je posao da nam ulepšaju stvarnost. Nažalost, ovi dani su dani kada se na zabavu najmanje misli. Ali mnogi, koji i inače gostuju na stranicama našeg lista, imaju i u ovoj situaciji šta da kažu. Jer i oni, poput svih nas, dele sudbinu i nesreću koja se nadnela nad našu zemlju.


Nebojša Glogovac:

Ne znam šta da vam kažem, prvi put mi je. Sve mi se čini da je nad Srbima neko veliko prokletstvo. Nadam se, međutim, da ćemo preživeti, verujem da hoćemo, a što se agresora tiče - e, pa, moraće da pojedu ovo što su skuvali. Moja porodica i ja smo kod kuće i nismo podlegli panici.

Mirjana Karanović:

Mislim da je sada najvažnije da ostanemo čiste i čitave glave, mentalno i fizički. Svako od nas sa svojom porodicom i prijateljima. Niko od nas u ovom času ne zna kako će nam budućnost izgledati, ali verujem da će biti bolje nego sada. Mislim da je suština onoga što svako od nas mora da uradi da ne treba gubiti glavu, i da ne treba zlu dozvoliti da savlada razum. Ljudski je, i u redu je plašiti se, ali razumno.

Kornelije Kovač:

Iznenađen sam, moram priznati da nisam očekivao da će Zapad da uradi to što je uradio, jer oni vrlo dobro znaju ko smo mi, šta smo mi, i trebalo bi da poznaju našu istoriju. Naravno i da sam ogorčen. Ali, takođe i svestan da protiv nas nisu narodi čiji su političari doneli odluke o napadima na Jugoslaviju. Poznajem Engleze, Špance, pa i Italijane, i ubeđen sam da ti narodi ne stoje iza odluke svojih vlada. Uostalom, stalno mi se javljaju prijatelji iz Engleske i Španije žele da kažu da misle na mene i moju porodicu, na moj narod i, naravno, zgranuti su i zgađeni nad ovim što nam se dešava.

Milena Dravić:

Mogu samo da kažem da je ovo što nam se dešava jedan užasan zločin.

Tanja Bošković:

Nisam iznenađena, nimalo. Mogli smo to i očekivati. Nemam straha, mene neko moje lično ludilo štiti od toga. Pri tom ja, koja odavno vrlo asketski živim, imam ono što je najvažnije - umem da se snađem, umem da umesim hleb, znam kako da preživim u prirodi. Jedino se plašim tuđe panike, jer znam da je uplašenim teško pomoći. Rastužuje me taj blazirani svet koji se našim životima, nemoćan da se iskaže na neki kreativniji način, igra udobno zavaljen u fotelji. Prezirem ih. Duboko prezirem te strašne manipulacije ljudskim emocijama.

Miroslav Ilić:

Može li neko ovih dana da se oseća drugačije od mene, vas, svih nas koji mogu samo da se pitaju čemu to i zašto?! Nikad, nikad me niko neće ubediti da je moralo ovako. Gledam svog sina, njegove drugove, momke lepe, pametne, duhovite, gledam ih i vidim da se ni po čemu ne razlikuju od vršnjaka iz, na primer, Holandije i svih ostalih zemalja koje nas siluju ovih dana. Jer, ovo se nikako drugačije sem silovanjem ne može nazvati. Jedino ostaje duboki prezir prema svima, Englezima naročito.

Merima Njegomir:

Pretpostavljam da se u ovakvim situacijama svako ponaša u skladu sa svojom prirodom. Kod mene u kući nema panike, u stanu smo, radim sve što bih inače radila. Jedino su, razumljivo, do daljnjeg otkazani svi moji nastupi. Pokušavam da se koliko je to moguće normalno ponašam. Na prvom mestu zbog dece. Jer, biće šta će biti, od toga se pobeći ne može. Zbog toga mislim da je najvažnije ostati miran i priseban, i svojim primerom pomoći drugima.

Mina Lazarević:

Mene je uhvatila panika tek kada je proglašeno stanje neposredne ratne opasnosti, jer se tada moj trinaestomesečni sin nalazio kod mame na Novom Beogradu i ja sam se uplašila da će srušiti mostove i da iz centra grada neću moći stići do njih. Pošto se nadam da neće gađati naseljene delove grada, jedina misao koja mi je sada na pameti jeste da nam se može dogoditi kriza koju smo već jednom doživeli. Razmišljam o tome, ali ne znam kako bih sve to ponovo podnela.

Darko Bajić:

Ceo ovaj vek, a boga mi i prethodnih nekoliko, Srbi ratuju srcem i zbog toga Srbija gubi ljude i trpi teška razaranja. Ovo što se, međutim, sada dešava, dešava se prvi put u istoriji i ona, istorija, više nikad neće biti ista. I zbog toga u ovaj rat treba da uđemo i sa srcem, ali i sa idejom da opstanemo.

Branislav Lečić:

Jedino znam da kad su primenili ovako radikalna sredstva mi smo izgubili nevinost. Pale su bombe i više ništa ne može biti isto. Ako je to ulazak u novi svetski poredak, on je ovde sebe legitimisao. Meni lično, možda zato što sam pozorišni čovek, sve deluje kao velika pozornica u kojoj se sve dešava mimo učešća nas. Niti je šta u našim rukama, niti možemo išta da izmenimo, niti možemo da utičemo, a očigledno je da se taj novi svetski poredak sprema da nas regrutuje u veliku mašinu za uništavanje. Sa podjednako velikom pažnjom posmatram šta se sve dešava u svetu u trenutku agresije na našu zemlju, ali i šta se dešava unutar naše zemlje u političkom smislu. Ovo je dobra prilika da u nesreći najzad budemo narod koji je zaboravio na ideološke i klupske podele. Ovo je velika provera i za one na vlasti i za one koji to pretenduju da budu.

(RTV revija, 1999.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment