Vera Nikolić '90: Smatram se Jugoslovenkom i ponosna sam što mi je svirana jugoslovenska himna

Septembar 1990: Vera, naša zlatna Vera. Već pri pomenu njenog imena čovek se preda sentimentima i vremeplovskim sećanjima. Bila je "kraljica sportova", idol nacije koja se zajedno s njom pela na sportske Olimpe. Sada je službenik u Zagrebu, srećna supruga i majka troje dece...

Nećemo početi Meksikom, odustajanjem od trke, svađom s trenerom Acom Petrovićem, nego lepom pričom o Veri Nikolić danas, petnaestak godina posle njene decenije poklonjene atletici. 

Uostalom, Vera sama kaže da pamti samo lepe dane, a ružno treba što pre da se zaboravi. 

Kad smo poslednji put s njom razgovarali, biće tome desetak godina, sa suprugom Pajom i troje, tada male, dece stanovala je u malom dvosobnom stanu u zagrebačkom naselju Klaka. Sada, za koji mesec, biće dve godine otkako se preselila u prostrani trosoban stan u Ulici prosinačkih žrtava, jednoj od najprometnijih zagrebačkih ulica što iz grada vodi put Varaždina. 

Svakako, nije to centar, još manje elitni deo Zagreba, niti je stan dobila Vera, nego njen suprug Pajo zaposlen u Republičkom sekretarijatu unutrašnjih poslova Hrvatske.

- Mnogo me pitate na kom poslu radi. Znam da je nešto visoko. Niti on meni priča o svom poslu, niti me mnogo zapitkuje o mom - kaže Vera koja će petnaest godina svoj radni vek provoditi kao "poreznik" u upravi prihoda u Skupštini zagrebačke opštine Dubrava.

O svom poslu kaže da to sigurno nije posao njenog života.

- Sem tih opštinskih godina imam i sedam godina sportskog staža. Ostao mi je još ispit iz sportske medicine kod prof. Radovana Medveda, pa ću i studij na Fakultetu za fizičku kulturu privesti kraju. Da li ću posle da radim u sportu, ne znam. Ukoliko sam sportu potrebna, znaju gde sam. Samo sam se jednom ponudila, pa mi je bilo rečeno da nemam diplomu. Više nikad u životu ne bih sebi dozvolila da se dovedem u takvu situaciju.

Vera Nikolić u razgovoru sa Josipom Brozom Titom 1968. godine
(foto: Stevan Kragujević / Wikipedija)


Ponosna majka


Svojim novim stanom nije preterano zadovoljna. Pati, kaže, za Klakom. Za "najlepšim naseljem na svetu, punim zelenila, bez saobraćaja, sa sportskim centrom, prijateljima".

- Ovde u kući smo svi rezervisani. Ne znam zašto. Svi se ljubazno pozdravljamo na stepeništu, ali niko nikome ne zalazi u kuću. Samo, tamo su deca putovala u školu, a ovde im je tako reći preko puta.

Kad je reč o deci, Vera ima razloga da bude ponosna majka. Jeleni je petnaest godina i ide u osmi, a blizanci Dejan i Milan učenici su sedmog razreda. S pravom Vera biranim rečima govori o svom podmlatku.

- Jelena je odlikaš. Uči engleski, u školi je u svim sekcijama. Jedino mi je žao što do kraja nije bila uporna u sportu. Trenirala je odbojku, ali je prestala. Prenaporno joj je da odlazi na treninge u drugi deo Zagreba, na Savi. Dejan takođe ima smisla za loptu, samo kad bi hteo. Sve ga zanima. Na krosu je ove godine bio bolji od onih što treniraju u "Dinamu". On je dragulj i bio bi vrhunski atletičar, kad mu knjiga ne bi bila na prvom mestu. Dakako da je odlikaš. Čita knjige preozbiljne za svoje godine, a ja bih htela da još bude dete. Nagovaram ga da se bavi košarkom, nogometom, skokom u dalj, ali ne forsiram. On sam mora da odluči. Milan je osrednji učenik. Ni za šta nije zainteresiran, sem za životinje i zato me veseli. Inače, svi su prvorazredni plivači. Otac bi takođe hteo da se deca bave sportom, ali ništa ne ide na silu.

Veri je danas tek koji kilogram više nego ranije, ali oči su ostale iste, tamne, krupne, kao i nekad u "gazele iz Ćuprije". 

A taj svoj grad veoma voli i redovno svaki godišnji odmor tamo provodi. 

Kaže da u Zagrebu živi duže nego što je živela u Srbiji. Dvadeset u zavičaju i dvadeset dve u gradu pod Sljemenom.

- Smatram se Jugoslovenkom i ponosna sam što mi je svirana jugoslovenska himna. Sad se u Hrvatskoj promenila vlast, ali ne osećam da se nešto bitno, barem kad sam ja u pitanju, promenilo. Nemam zaista nikakvih problema. Imam osećaj da me na poslu vole. Tačna sam, ne kasnim, komunikativna, vedre naravi, samo ponekad oštra jezika pa kažem što baš i ne bi uvek trebalo. A moja leta u Ćupriji, to je priča za sebe. Tamo mi žive roditelji i sestra. Imamo veliku garažu koja leti posluži kao kuhinja gde se svi najradije okupljamo i zabavljamo. Iz nje ne izlazim celoga odmora.


Trka u snu


Osam avgustovskih dana Vera je provela u Splitu, na Evropskom atletskom prvenstvu, kao gost Organizacijskog odbora na poziv Antuna Vrdoljaka.

- Bila sam u svečanoj povorci, zajedno s Lučanom Sušnjem i Milošem Srejovićem. Pratili smo evropsku zastavu. Susrela sam i Acu Petrovića. Zajedno smo plakali od sreće kad je Snežana Pajkić osvojila prvenstvo. Čestitala sam joj, jer to je bilo fantastično. Isto tako, niko tužniji od mene zbog Slobodanke Čolović. Znam šta znači kad daš sve od sebe i onda se nekoliko dana pre prvenstva povrediš. A tako sam htela da se nastavi tradicija osvajanja medalji u trkama na 800 metara. Prvo ja, pa Sušanj, i sada Čolovićka.

Na pitanje, živi li ponekad od uspomena, Vera nam reče:

- U Splitu sam uoči finala sanjala da trčim na 800 metara i da sam dobila mnogo cveća. Nisam istrčala trku, jer sam se probudila. Često sanjam trke s protivnicima.

Razumljivo je da je pitamo i za njenu trku života, na šta odgovara da su trke kao i deca - teško je reći koje je najbolje. Smatram da je to bilo u Berlinu kad je taktikom, ne nogama, u revanš utrci pobedila Nemicu Falk, iako mnogi smatraju da je briljirala 1971. godine na Balkanskim igrama u Zagrebu. Trčala je štafetu četiri puta četiri.

Kad se ovih dana avionom vraćala iz Splita, doživela je još jedan prijatan trenutak. Na sedištu do nje sedela je jedna starica.

- Oprostite, vi ste Vera Nikolić? - pitala je. Na potvrdan odgovor nije štedela reči i komplimente, ali i čuđenje zašto Vera nije profesionalno u sportu.

Ako nekad nije nogama dodirivala stazu, sada je čvrsto s obe strane na zemlji, mada je ponekad zabole, posebno kolena.

- Kad sam se vratila, odlučila sam da operem sve prozore u stanu. Suprug mi reče neka uzmem ženu i platim, ali odmah doda da bih ženu pratila u stopu i čistila za njom. Dosta sam pedantna ili pak ništa ne diram i to mi tada ne smeta. Ako odlučim da nešto uradim, onda to činim temeljno.

Sport je Veru naučio da lakše savlada sadašnje povremene teškoće na koje niko nije imun. 

Stekla je navike i dobru kondiciju. Dva puta mesečno s porodicom odlazi muževljevim roditeljima u selo Bučje kraj Pakraca. Oboleli su i mlađi su im potrebniji. 

Sve ostale trenutke provodi u svojoj brvnari u Čučerju, pet kilometara udaljenoj od stana. 

Iako ima vozački ispit, ne seda za volan "golfa". Šta je njoj do Čučerja? Može tu relaciju i da pretrči! A tamo je, sem cvrkuta ptica, očekuju poslovi u mladom voćnjaku i maloj bašti iz koje donosi povrće. Ne krije da voli da kuva, ali i da pojede.

Napisao: Željko Slunjski (Nada, 1990.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment