Tomislav Kaloperović '75: Tihi partizanovac iz stare garde uspeo je da zaustavi strmoglavi pad ekipe

Avgust 1975: Došao je u "Partizan" za učitelja u najcrnjim danima nekad moćnog a još popularnog beogradskog fudbalskog kluba. 

Sva zvona objavljivala su uzbunu, jer je iz kola u kolo postojalo jasno da se nad timom koji od postanka spada među najbolje u zemlji, nadvija zlokobna slutnja dotad nezamislive opasnosti: eliminisanja iz lige dobrih i prosečnih profesionalaca u ligu manje-više amatera. 

Na takvu mogućnost, prošle jeseni, navijači...

... ti večiti nepokolebljivi dijagnostičari fudbalskih stanja, ukazivali su sa strahom ili zluradošću, već prema pripadnosti. 

Organizam institucije branio se od kliničke smrti u grču, svaki udarac koji bi primao pri pokušaju da preokrene situaciju umanjivao je veru u sebe i javili su se prvi simptomi agonije. 

Bio je potreban samo još jedan poraz pa da nekadašnji prednjak preuzme fenjer na začelju karavana prvoligaša.

A onda se desila promena, ko zna koja u nizu neslavno karakterističnom za "Partizan": opet je svrgnut vođa. 

Umesto mekog Damjanovića, u koga je uprava kluba više verovala nego igrači, za šefa stručnog štaba postavljen je čovek koji se, dok je igrao, proslavio u "crno-belom" dresu, o kome su, kao treneru inostranih klubova, do nas dolazili samo lepi glasovi - Tomislav Kaloperović.

Toma se vratio!

Hoće li moći taj staloženi, nenametljivi, tihi "partizanovac" iz stare garde da zaustavi strmoglavi pad ekipe - pitao se tada, svaki navijač, da i ne govorimo o sportskoj štampi koja je maltene licitirala: hoće - neće, hoće - neće. 

Kaloperović nije umirivao znatiželjne bombastičnim izjavama, učinio je to skromnošću i odmerenošću. 

Rekao je: "Verujem u tim".

I tim je kao da mu je samo to trebalo, počeo da ređa uspehe. Proletos, na kraju sezone, u konačnom poretku - našao se na časnom mestu.


Od Umke do reprezentacije


Vođa ekipe tvrdi: nije on bog zna koliko zaslužan za srećan preokret, zaslužni su svi iz dosta brojnog rukovodstva, a posebno igrači. 

Nije to lažna skromnost. Kaloperović se plaši da njegova uloga ne bude precenjena, a za to ima puno razloga. Ipak, činjenica je da je njegov dolazak fudbalerima vratio samopouzdanje, mobilisao ih, uspostavio disciplinu, pojačao osećanje odgovornosti. 

Činjenica je, takođe, da je novi šef stručnog štaba u ponečem izmenio način igre. Ne može se, dakle, reći da je njegov učinak mali. Naprotiv.

Dok smo pre neki dan, razgovarali u restoranu Stadiona JNA, Tomislav Kaloperović je svaku reč o sebi propraćao rečju o "Partizanu". 

Ljubav prema timu kojem je poklonio najbolje godine mladosti, sad, po povratku iz dugog stranstvovanja, kao da se obnovila i ojačala. Iako zna da je mesto koje zauzima po tradiciji nesigurno, iako bi negde drugde mogao dobiti više slobode u radu i deblji koverat sa platom, on želi da uspe kao trener baš tu. Nije teško razumeti njegovu želju.

A dok je, sa vršnjacima, u Umci, odmah po oslobođenju, šutirao krpenjaču ili ko zna kako nabavljenu gumenu loptu, nije ni slutio da će život posvetiti fudbalu. 

Doduše, nedugo zatim, zapazili su ga oni stariji koji su već igrali u mesnom timu "Jedinstvo", i golobradi mladić se ubrzo našao među njima. Fudbal je tada bio opsesija gotovo svih dečaka, a izveštaji sa utakmica prvog posleratnog prvenstva i priče onih koji su prisustvovali ponekoj, gutali su se u jednom dahu. 

Umka se, ko zna zbog čega, priklonila "Crvenoj zvezdi", pa se i Toma svrstao u njene navijače.

To prvobitno opredeljenje, svedoči Kaloperović, nekako samo po sebi se "istopilo", i to brzo. Ali, istovremeno, sve jasnije se naslućivalo da će fudbal imati veliku ulogu u njegovom životu.

Najveći uspeh u istoriji "Jedinstva" iz Umke bio je, istovremeno, trenutak odlučujući za njegovog golgetera: godine 1949. mali palanački tim probio se u šesnaestinu finala Kupa maršala Tita. 

Pokleknuo je tek u dvoboju sa tada jakim pančevačkim "Dinamom", ali je treneru protivnika, slavnom Moši Marjanoviću, zapao za oko mladić u kojem je prepoznao veliki talenat. Preporučio ga je Mihajloviću i Broćiću, trenerima beogradskog "Metalca" (kasnije BSK-a pa OFK Beograda) i oni su ga doveli na Karaburmu.

Da je onda bilo kao danas, Kaloperović bi za taj prvi angažman dobio makar nekoliko miliona. U ono vreme jedina nagrada, od koje je srce kliktalo, bila je čast igranja u velikom timu. 

Pridošlica je zapeo iz sve snage da je opravda, i brzo se svrstao među najbolju jedanaestoricu. Nije mu bilo teško da iz Umke dolazi na svaki trening i utakmicu: počeo je da živi za fudbal.

Odlazak na odsluženje vojnog roka doneo je novu promenu u Kaloperovićevoj karijeri.

Ljudi iz "Partizana", koji je tada imao znatnog uticaja u Armiji, ubedili su ga da će mu biti bolje u jačem klubu, i on je krajem 1955, došao u novu sredinu. Tu je, doista, doživeo puni sportski rascvat. U sećanju ondašnjih navijača ostale su mnoge izvrsne igre "Partizanove" polutke i halfa. 

Bio je, rečju, nezamenljiv. 

Na klupi za rezervne igrače sedeo je jedino ponekad kao reprezentativac. Ne može se reći da "Partizan" tada nije bio jak, ali ipak su to bile njegove "gladne godine". Titula prvaka države redovno mu je izmicala, katkad za dlaku, i tim se morao zadovoljiti trijumfom u Kupu ili na turnejama u inostranstvu. 

Najbolja Kaloperovićeva godina, kako sam kaže, bila je ona poslednja provedena u "crno-belom" dresu. Te 1961. najzad je, kao kapiten, doveo "Partizan" do prvog mesta u zemlji, i onda se, usred slavlja, oprostio od drugova.


Stranstvovanja i povratak


Bilo je to doba kada smo počeli da snabdevamo inostrane klubove najboljim fudbalerima. Kasnije će to postati "normalna stvar", i svakog leta gubićemo bar po jedan tim najboljih igrača, na vrhuncu slave i u punoj sportskoj snazi. 

Zajedno sa Kaloperovićem, u Italiju su otišli Veselinović, Boškov i Kostić, Zebec se zaputio u Nemačku, Mujić u Francusku. Svi ti fudbalski majstori shvatili su da je igranju za puku slavu odzvonilo i, prirodno, požurili su da unovče svoje umeće pre nego što ih istisnu mlađi.

U Padovi - gle čuda - Kaloperović je, sa 28 godina, bio jedan on najmlađih igrača. 

Ostarela ekipa nije ni pretendovala na visoko mesto na tabeli, ali je u Jugoslovenu dobila pouzdanog halfa na koga se odbrana mogla osloniti. 

Sve odlike koje su krasile njegove igre u "Partizanu" i reprezentaciji on je štedro ispoljavao i u njegovoj sredini: britak start, racionalan manevar, suptilan dribling, odličan pregled situacije na terenu, iznenadno, nikad nesmotreno, ubacivanje u navalni red koje katkad biva krunisano pogotkom. 

Ko zna koliko bi ostao u tom timu veterana (ugovor je važio tri godine), da se nisu nameračili bečki menadžeri i, odmah po završetku prve sezone, odveli ga u Vinersport klub. 

Ni tu, među devetoricom austrijskih reprezentativaca, Kaloperović nije ostao koliko je trebalo, sad iz privatnih razloga. Stanovao je sa porodicom u hotelu, što mu nije odgovaralo, a kad mu se, krivicom lekara, razboleo sinčić, preselio se u Beograd. 

Jedno vreme putovao je avionom na utakmice, ali to je bio prevelik napor pa je pošteno vratio novac, koliko je trebalo, i oprostio se.

- Hteo sam da ostanem ovde, kao vojni službenik, što sam i bio do odlaska u inostranstvo. Međutim, došla je primamljiva ponuda od belgijskog "Uniona", i nisam joj odoleo. Ostao sam dve godine, do 1965. a onda prešao u Holandiju, u NAK Breda. Dogodilo se da sam postao golgeter ekipe, ali nije mi se više ostajalo, pa sam opet došao u Beograd.

Nedugo zatim, naša publika je imala priliku da poslednji put vidi Tomislava Kaloperovića kao igrača. 

Bilo je to ovako: ljubljanska "Olimpija" grčevito se borila da ne ispadne iz lige pa je pozvala i bivšeg asa da joj pomogne koliko može. On je odigrao poslednjih sedam utakmica i - pogađajte - tim je uspeo! 

Ni svoj doprinos Ljubljančanima ne precenjuje:

- Pomogao sam koliko sam mogao, ali svi su zaigrali dobro.

Naravno, iskusnom igraču je ponuđeno da ostane i u narednoj sezoni, ali on je ponudu odbio.

- Bilo je vreme da se povučem. Plašila me pomisao da ću u svojoj 36. godini doživeti da me trener postavi na klupu za rezerve. Bolje je da čovek sam kaže "zbogom" nego da čeka da mu život to naloži.

"Olimpija" je, međutim, cenila doprinos Kaloperovićevog iskustva, pa mu je ponudila mesto tehničkog direktora i to će biti početak njegove trenerske karijere, ništa manje uspešne nego što je bila igračka. 

Istovremeno, to će biti prvi korak u novom stranstvovanju, dugom šest godina.


Zov starog jata


Sve vreme Kaloperović je proveo u Turskoj. Najpre je, gotovo preko noći, povratio ugled nekadašnjem šampionu - "Galati saraj" tim je osvojio gotovo sve trofeje koje je zaželeo, priuštivši mu
i međunarodnu afirmaciju. 

Potom je od prosečnog tima iz Burse stvorio jedan od najboljih u zemlji. I, na vrhuncu slave u tuđini, nije mogao odoleti pozivu za povratak u staro jato.

Turci su učinili sve da zadrže stručnjaka koji je dao neviđen doprinos njihovom fudbalu: "stvorio" je 34 mlada igrača, od kojih su čak dvadesettrojica uzeta u državni tim! Ipak, Kaloperović se nije dvoumio.

Ostatak priče je poznat.

Posle prvog uspeha sa posrnulim timom, on, zadobivši poverenje i uprave i igrača, pa i navijača, uvek sklonih neverici, sad priprema tim koji valja da kroči na puteve stare slave. Hoće li opet biti srećne ruke?

- Ponovo moram napomenuti da nije samo meni poverena briga o tome - veli Kaloperović. - Ne zaboravite Atanackovića, Miladinovića, Mihajlovića, Jovanovića, Kovačevića, Vukelića, Radovića, savetnika Simonovskog... Svako ima zaduženje, i svačiji je doprinos dragocen. Mi odlično  sarađujemo, to je najvažnije. A što se igrača tiče, u njih zaista imam poverenje. Tim je ojačan, fizički dobro pripremljen, moralo bi da nam krene...

Može li Kaloperović da govori o sebi a da ne pominje svoj klub?

- Pa nekako sam preokupiran "Partizanom", vezao sam se sasvim...

A šta ako ta ljubav bude nagrađena ćuškom, kao što se desilo mnogima?

- Učitelj mora biti spreman i na takvu mogućnost. Ne brinem za posao, jer nigde nisam zatvorio vrata za sobom.

Tih nenametljiv čovek, odveć inteligentan da bi se poveo za hvalom, ostao je veliki radnik, prilježan kao što je bio i dok je nosio kopačke. 

Znojav je posle treninga. Ne kaže to, ali, čini se, zadovoljan je sobom i onim što čini. Nikad oko sebe nije stvarao buku. Kad nije sa igračima, vreme provodi u kući, sa suprugom i osamnaestogodišnjim sinom.

Taj stan u kojem živi dobio je od vojske, kao službenik, davno. Šta mu je još fudbal doneo? Uštedeo je nešto od plata za igranje u inostranim klubovima, to je posle uvećao kao trener.

A iz vremena kad je briljirao kao jedan od najboljih igrača dva poznata beogradska prvoligaša, ostale su samo lepe uspomene. 

Najlepše koje ima.

Napisao: Vidan Arsenijević (TV novosti, 1975.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment