Avgust 1975: Došao je u "Partizan" za
učitelja u najcrnjim danima nekad moćnog a još popularnog
beogradskog fudbalskog kluba.
Sva zvona objavljivala su uzbunu, jer
je iz kola u kolo postojalo jasno da se nad timom koji od postanka
spada među najbolje u zemlji, nadvija zlokobna slutnja dotad
nezamislive opasnosti: eliminisanja iz lige dobrih i prosečnih
profesionalaca u ligu manje-više amatera.
Na takvu mogućnost, prošle jeseni, navijači...
... ti večiti nepokolebljivi dijagnostičari fudbalskih stanja, ukazivali su sa strahom ili zluradošću, već prema pripadnosti.
Organizam institucije branio se od kliničke
smrti u grču, svaki udarac koji bi primao pri pokušaju da
preokrene situaciju umanjivao je veru u sebe i javili su se prvi
simptomi agonije.
Bio je potreban samo još jedan poraz pa da
nekadašnji prednjak preuzme fenjer na začelju karavana prvoligaša.
A onda se desila promena, ko zna koja
u nizu neslavno karakterističnom za "Partizan": opet je
svrgnut vođa.
Umesto mekog Damjanovića, u koga je uprava kluba više
verovala nego igrači, za šefa stručnog štaba postavljen je čovek
koji se, dok je igrao, proslavio u "crno-belom" dresu, o kome
su, kao treneru inostranih klubova, do nas dolazili samo lepi glasovi
- Tomislav Kaloperović.
Toma se vratio!
Hoće li moći taj staloženi,
nenametljivi, tihi "partizanovac" iz stare garde da zaustavi
strmoglavi pad ekipe - pitao se tada, svaki navijač, da i ne
govorimo o sportskoj štampi koja je maltene licitirala: hoće - neće, hoće - neće.
Kaloperović nije
umirivao znatiželjne bombastičnim izjavama, učinio je to
skromnošću i odmerenošću.
Rekao je: "Verujem u tim".
I
tim je kao da mu je samo to trebalo, počeo da ređa uspehe.
Proletos, na kraju sezone, u konačnom poretku - našao se na časnom
mestu.
Od Umke do reprezentacije
Vođa ekipe tvrdi: nije on bog zna
koliko zaslužan za srećan preokret, zaslužni su svi iz dosta
brojnog rukovodstva, a posebno igrači.
Nije to lažna skromnost.
Kaloperović se plaši da njegova uloga ne bude precenjena, a za to
ima puno razloga. Ipak, činjenica je da je njegov dolazak
fudbalerima vratio samopouzdanje, mobilisao ih, uspostavio disciplinu, pojačao osećanje odgovornosti.
Činjenica je, takođe, da je novi šef stručnog štaba u
ponečem izmenio način igre. Ne može se, dakle, reći da je njegov
učinak mali. Naprotiv.
Dok smo pre neki dan, razgovarali u
restoranu Stadiona JNA, Tomislav Kaloperović je svaku reč o sebi
propraćao rečju o "Partizanu".
Ljubav prema timu kojem je
poklonio najbolje godine mladosti, sad, po povratku iz dugog stranstvovanja, kao da se obnovila i ojačala. Iako zna da je mesto
koje zauzima po tradiciji nesigurno, iako bi negde drugde mogao
dobiti više slobode u radu i deblji koverat sa platom, on želi da
uspe kao trener baš tu. Nije teško razumeti njegovu želju.
A dok je, sa vršnjacima, u Umci, odmah
po oslobođenju, šutirao krpenjaču ili ko zna kako nabavljenu
gumenu loptu, nije ni slutio da će život posvetiti fudbalu.
Doduše, nedugo zatim, zapazili su ga oni stariji koji su već igrali
u mesnom timu "Jedinstvo", i golobradi mladić se ubrzo
našao među njima. Fudbal je tada bio opsesija gotovo svih dečaka, a
izveštaji sa utakmica prvog posleratnog prvenstva i priče onih koji
su prisustvovali ponekoj, gutali su se u jednom dahu.
Umka se, ko
zna zbog čega, priklonila "Crvenoj zvezdi", pa se i Toma svrstao u njene navijače.
To prvobitno opredeljenje, svedoči
Kaloperović, nekako samo po sebi se "istopilo", i to brzo.
Ali, istovremeno, sve jasnije se naslućivalo da će fudbal imati
veliku ulogu u njegovom životu.
Najveći uspeh u istoriji "Jedinstva"
iz Umke bio je, istovremeno, trenutak odlučujući za njegovog
golgetera: godine 1949. mali palanački tim probio se u šesnaestinu
finala Kupa maršala Tita.
Pokleknuo je tek u dvoboju sa tada jakim
pančevačkim "Dinamom", ali je treneru protivnika, slavnom
Moši Marjanoviću, zapao za oko mladić u kojem je prepoznao veliki
talenat. Preporučio ga je Mihajloviću i Broćiću, trenerima beogradskog "Metalca" (kasnije BSK-a pa OFK Beograda) i oni su ga doveli na Karaburmu.
Da je onda bilo kao danas, Kaloperović
bi za taj prvi angažman dobio makar nekoliko miliona. U ono vreme
jedina nagrada, od koje je srce kliktalo, bila je čast igranja u
velikom timu.
Pridošlica je zapeo iz sve snage da je opravda, i
brzo se svrstao među najbolju jedanaestoricu. Nije mu bilo teško da
iz Umke dolazi na svaki trening i utakmicu: počeo je da živi za
fudbal.
Odlazak na odsluženje vojnog roka
doneo je novu promenu u Kaloperovićevoj karijeri.
Ljudi iz
"Partizana", koji je tada imao znatnog uticaja u Armiji,
ubedili su ga da će mu biti bolje u jačem klubu, i on je krajem
1955, došao u novu sredinu. Tu je, doista, doživeo puni sportski
rascvat. U sećanju ondašnjih navijača ostale su mnoge izvrsne
igre "Partizanove" polutke i halfa.
Bio je, rečju,
nezamenljiv.
Na klupi za rezervne igrače sedeo je jedino ponekad kao
reprezentativac. Ne može se reći da "Partizan" tada nije
bio jak, ali ipak su to bile njegove "gladne godine".
Titula prvaka države redovno mu je izmicala, katkad za dlaku, i tim
se morao zadovoljiti trijumfom u Kupu ili na turnejama u
inostranstvu.
Najbolja Kaloperovićeva godina, kako sam kaže, bila
je ona poslednja provedena u "crno-belom" dresu. Te 1961.
najzad je, kao kapiten, doveo "Partizan" do prvog mesta
u zemlji, i onda se, usred slavlja, oprostio od drugova.
Stranstvovanja i povratak
Bilo je to doba kada smo počeli da
snabdevamo inostrane klubove najboljim fudbalerima. Kasnije će to
postati "normalna stvar", i svakog leta gubićemo bar po
jedan tim najboljih igrača, na vrhuncu slave i u punoj sportskoj
snazi.
Zajedno sa Kaloperovićem, u Italiju su otišli Veselinović,
Boškov i Kostić, Zebec se zaputio u Nemačku, Mujić u Francusku.
Svi ti fudbalski majstori shvatili su da je igranju za puku slavu
odzvonilo i, prirodno, požurili su da unovče svoje umeće pre nego
što ih istisnu mlađi.
U Padovi - gle čuda - Kaloperović je,
sa 28 godina, bio jedan on najmlađih igrača.
Ostarela ekipa nije ni
pretendovala na visoko mesto na tabeli, ali je u Jugoslovenu dobila
pouzdanog halfa na koga se odbrana mogla osloniti.
Sve odlike koje
su krasile njegove igre u "Partizanu" i reprezentaciji on
je štedro ispoljavao i u njegovoj sredini: britak start, racionalan
manevar, suptilan dribling, odličan pregled situacije na terenu,
iznenadno, nikad nesmotreno, ubacivanje u navalni red koje katkad
biva krunisano pogotkom.
Ko zna koliko bi ostao u tom timu veterana (ugovor je važio tri godine), da se
nisu nameračili bečki menadžeri i, odmah po završetku prve
sezone, odveli ga u Vinersport klub.
Ni tu, među devetoricom
austrijskih reprezentativaca, Kaloperović nije ostao koliko je
trebalo, sad iz privatnih razloga. Stanovao je sa porodicom u hotelu,
što mu nije odgovaralo, a kad mu se, krivicom lekara, razboleo
sinčić, preselio se u Beograd.
Jedno vreme putovao je avionom na
utakmice, ali to je bio prevelik napor pa je pošteno vratio novac,
koliko je trebalo, i oprostio se.
- Hteo sam da ostanem ovde, kao vojni
službenik, što sam i bio do odlaska u inostranstvo. Međutim, došla
je primamljiva ponuda od belgijskog "Uniona", i nisam joj
odoleo. Ostao sam dve godine, do 1965. a onda prešao u Holandiju, u
NAK Breda. Dogodilo se da sam postao golgeter ekipe, ali nije mi se
više ostajalo, pa sam opet došao u Beograd.
Nedugo zatim, naša publika je imala
priliku da poslednji put vidi Tomislava Kaloperovića kao igrača.
Bilo je to ovako: ljubljanska "Olimpija" grčevito se
borila da ne ispadne iz lige pa je pozvala i bivšeg asa da joj
pomogne koliko može. On je odigrao poslednjih sedam utakmica i -
pogađajte - tim je uspeo!
Ni svoj doprinos Ljubljančanima ne
precenjuje:
- Pomogao sam koliko sam mogao, ali svi
su zaigrali dobro.
Naravno, iskusnom igraču je ponuđeno
da ostane i u narednoj sezoni, ali on je ponudu odbio.
- Bilo je vreme da se povučem. Plašila
me pomisao da ću u svojoj 36. godini doživeti da me trener postavi
na klupu za rezerve. Bolje je da čovek sam kaže "zbogom" nego
da čeka da mu život to naloži.
"Olimpija" je, međutim,
cenila doprinos Kaloperovićevog iskustva, pa mu je ponudila mesto
tehničkog direktora i to će biti početak njegove trenerske
karijere, ništa manje uspešne nego što je bila igračka.
Istovremeno, to će biti prvi korak u novom stranstvovanju, dugom šest godina.
Zov starog jata
Sve vreme Kaloperović je proveo u
Turskoj. Najpre je, gotovo preko noći, povratio ugled nekadašnjem
šampionu - "Galati saraj" tim je osvojio gotovo sve trofeje
koje je zaželeo, priuštivši mu
i međunarodnu afirmaciju.
Potom je od
prosečnog tima iz Burse stvorio jedan od najboljih u zemlji. I, na
vrhuncu slave u tuđini, nije mogao odoleti pozivu za povratak u
staro jato.
Turci su učinili sve da zadrže
stručnjaka koji je dao neviđen doprinos njihovom fudbalu: "stvorio"
je 34 mlada igrača, od kojih su čak dvadesettrojica uzeta u
državni tim! Ipak, Kaloperović se nije dvoumio.
Ostatak priče je
poznat.
Posle prvog uspeha sa posrnulim timom,
on, zadobivši poverenje i uprave i igrača, pa i navijača, uvek
sklonih neverici, sad priprema tim koji valja da kroči na puteve
stare slave. Hoće li opet biti srećne ruke?
- Ponovo moram napomenuti da nije samo
meni poverena briga o tome - veli Kaloperović. - Ne zaboravite
Atanackovića, Miladinovića, Mihajlovića, Jovanovića, Kovačevića,
Vukelića, Radovića, savetnika Simonovskog... Svako ima zaduženje,
i svačiji je doprinos dragocen. Mi odlično sarađujemo, to je
najvažnije. A što se igrača tiče, u njih zaista imam poverenje.
Tim je ojačan, fizički dobro pripremljen, moralo bi da nam krene...
Može li Kaloperović da govori o sebi
a da ne pominje svoj klub?
- Pa nekako sam preokupiran
"Partizanom", vezao sam se sasvim...
A šta ako ta ljubav bude nagrađena
ćuškom, kao što se desilo mnogima?
- Učitelj mora biti spreman i na takvu
mogućnost. Ne brinem za posao, jer nigde nisam zatvorio vrata za
sobom.
Tih nenametljiv čovek, odveć
inteligentan da bi se poveo za hvalom, ostao je veliki radnik,
prilježan kao što je bio i dok je nosio kopačke.
Znojav je posle
treninga. Ne kaže to, ali, čini se, zadovoljan je sobom i onim što
čini. Nikad oko sebe nije stvarao buku. Kad nije sa igračima,
vreme provodi u kući, sa suprugom i osamnaestogodišnjim sinom.
Taj stan u kojem živi dobio je od
vojske, kao službenik, davno. Šta mu je još fudbal doneo? Uštedeo je nešto od plata za igranje u inostranim klubovima, to je
posle uvećao kao trener.
A iz vremena kad je briljirao kao jedan
od najboljih igrača dva poznata beogradska prvoligaša, ostale su
samo lepe uspomene.
Najlepše koje ima.
Napisao: Vidan Arsenijević (TV novosti, 1975.)
