Jelena Ćetković, životna priča neustrašive skojevke: Njene akcije inspirisale su autore "Otpisanih"

Mart 1975: Ulice okupiranog Beograda su odavno već bez živosti i života. A to jutro 6. marta 1942. godine bilo je tmurnije no obično. Jutro bez ljudi. Bilo je tačno 10 do 8 kad su se iz kuće u Ulici cara Uroša broj 17 pojavila dva čoveka. Za razliku od drugih, retkih prolaznika, koračali su žustro, razgovarali glasno, smejali se...

I dok su zalazili iza ugla Ulice Zmaja od Noćaja, usred tog veselog ćaskanja, iz jednog hodnika iznenada iskočiše pred njih dvojica mladića s uperenim revolverima.

Ljudi u sivim mantilima pokušaše da izvuku svoje oružje, ali su mladići bili brži. 

Razlegoše se pucnji pustom ulicom. Jedan od veselih sagovornika odmah pade, a drugi, ranjen, dobaulja nekako do ugla ulice, ali ga tu sačeka treći mladić s revolverom. Dorćolom još jednom odjeknuše pucnji.

Ulice oživeše. Čulo se zavijanje sirena policijskih kola, bat vojničkih čizama, uspaničeni povici... Umesto mladića koje su tražili, agenti i vojnici nađoše na pločniku svoje starešine i saborce - Đorđa Kosmajca i Obrada Zalada, poznate policijske agente.


Ubila ih iz zatvora



Ovaj dramatični događaj iz perioda ilegalne borbe u Beogradu, videli smo u IV epizodi uzbudljive TV-serije "Otpisani". Pošto su se autori ove TV-priče samo inspirisali stvarnim događajima, pravi akteri su ostali nepoznati ...

Mnogim gledaocima, verovatno nije poznato da iza ove, izuzetno značajne akcije beogradskih skojevaca, stoji jedna hrabra žena. Ona je isplanirala ovu akciju. 

Na žalost, nije doživela da se u slobodi raduje, jer je u međuvremenu pala u policijske ruke gde je bila podvrgnuta najstrašnijim mučenjima. 

Njeno ime je Jelena Ćetković.

Toga jutra su, upravo, ubijena dvojica najsvirepijih mučitelja beogradskih komunista. Iako bespomoćna, neustrašiva Jelena Ćetković je uspela da dobije bitku s njima. Ali to nije bila jedina bitka ove izuzetne žene. Njena hrabrost je još u trentku događanja prerastala u legendu. 

Jelena Ćetković je, uostalom, među prvim borcima naše revolucije proglašena za narodnog heroja. Ali ko je, zapravo, ta odvažna žena? Od koga je učila istinoljubivost, poštenje, smionost?

Kad je Jelena rođena, u staroj cetinjskoj porodici možda se najviše radovala majka Gorda. Jer, imala je već dva sina. Otac nije mogao ni da se raduje. Ležao je teško bolestan od rana zadobijenih u prvom svetskom ratu. One su, na žalost, bile odveć opasne da bi ih preboleo: umro je kad je Jelena imala samo godinu dana.

Devojčica je rasla bez oca koga nije ni zapamtila ...

Možda su zato malu Jelenu i ukućani i komšije nekako drukčije gledali od ostale dece. Uvek je bila okružena izuzetnom pažnjom i nežnošću. A ona im nije ostajala dužna. Uzvraćala im je dečjom spontanošću i ljupkošću.


Najmilije dete



Jelena je, kažu, bila najomiljenije dete u tom kraju starog Cetinja. Ništa čudno u tome: umela je da se veseli i raduje više od druge dece. Bila je, uz to, izuzetno radoznala, srdačna i maštovita. Dečjim nestrpljenjem uzimala je život punim dahom. 

U školi je bilo isto: Jelena je opet bila centar svega. Uz šarm i ljupkost, krasila je još jedna vrlina: izuzetna inteligencija. To joj je garantovalo odlične ocene u školi, osim iz jednog predmeta - veronauke. Harmoničan niz petica redovno je kvarila jedna dvojka.

- Šta će mi to? - pravdala se majci. - Mene zanimaju pametnije stvari ...

Majka joj nije ništa odgovorili. Činila se neveštom, mada je znala koje su to - pametnije stvari. Znala je to i mnogo ranije, po knjigama koje su krišom čitali njeni sinovi...

Ali Jelena nije dugo krila tajnu od svoje majke:

- Mama, uspeli smo, pogledaj! - uzviknula je jednog dana, ushićeno pokazujući na crveni barjak koji se vijorio na brdu iznad Podgorice, gde su se Ćetkovići u međuvremenu doselili.

Majka se ni ovog puta nije iznenadila. Videla je kad je Jelena krišom na mašini porubljivala crveni barjak. Gorda Ćetković je ubrzo i sama bila upletena u ono što su njena deca činila. Bila je čak i uhapšena zajedno s njima.

- Trpela sam - pričala je kasnije ponosna Gorda. - Ostajali smo u zatvoru i po nekoliko dana bez hrane i prostirke. Bojala sam se za Jelu, bila je tako mlada i nežna.


"Karakteristika" porodice Ćetković



A nije imala potrebe da strahuje za Jelenu. Ova mlada devojka držala se pred policijom bolje od mnogih muškaraca!

Buntovni Ćetkovići su bili velika nesanica ondašnje podgoričke policije. Zato je jednom načelnik lično predložio Gordani Ćetković - da se javno odrekne svoje dece!

- Što da se odreknem? - usprotivila se majka Gordana. - Moja deca nisu ni kockari, ni pijanice, ni propalice, a neće nikad biti ni policijski doušnici ...

- Ali su komunisti! - dreknuo je razljućeni šef policije.

Progonjena i maltretirana porodica Ćetković preselila se u Beograd. Ali, za njih ni tamo nije bilo spokoja. Policijska karakteristika koja je u beogradsku policiju stigla istovremeno kad i Ćetkovići u Beograd, bila je veoma jasna i kratka: "Izuzetno opasni po javni red i poredak". 

Ćetkovići su dobili nove čuvare. I s razlogom. Jer su u novom prebivalištu nastavili još intenzivnije da šire komunističke ideje. Naročito Jelena, koja uskoro postaje jedan od najboljih omladinskih rukovodilaca.

Čim je izbio rat, Jelena se među prvima priključila partizanskim borcima. Ali nije ostala dugo na frontu. Ubrzo je vraćena u porobljeni Beograd. Tamo je bila potrebnija. I ubrzo je postala najistaknutiji ilegalac okupiranog grada.

Neprijatelj je ubrzo osetio njeno prisustvo u gradu. Jedna od prvih spektakularnih akcija izvedena je kod Pančevačkog mosta. Tada su ubijeni inspektor Krišman i poručnik Vajdman. 

A koliko je tek bilo odvažnosti i suptilne veštine u akciji oslobađanja Ivanke Muačević - Nikoliš: ona i tek rođeno dete izvučeni su usred dana iz bolnice koju su obezbeđivali gestapovci i Specijalna policija!

Policija je uzalud tragala za ženom koja je bila organizator i inspirator mnogih ilegalnih akcija u gradu, a u međuvremenu postala čak i sekretar Mesnog komiteta Partije. Hrabra i vešta Jelena je uspevala da im izmakne u mnogim prilikama, sve dok je nije izdao policijski doušnik Dožić, zvani Sotir, koji je bio ubačen u redove ilegalaca.


Nadživela je mnoge svoje protivnike i progonitelje



- Bio je 1. mart 1942. godine - seća se Jelenina majka. - Jelena je krenula rano od kuće. Napolju je sipila ledena kiša. Rekla mi je s vrata da joj pripremim malo kišnice da opere kosu kad se vrati ...

Na žalost, Jelena se nije nikada vratila. 

Beogradska policija je bila tačno obaveštena o sastanku komunista u Ulici Žorža Klemansoa (danas Lole Ribara). Sve je bilo isplanirano, tako da je spasavanje bekstvom bilo nemoguće. Jedino je to "uspelo" doušniku Dožiću.

Tako je zloglasni Bećarević mogao najzad da odahne: u ruke mu je pala neuhvatljiva Jelena.

Ruke su trljali i Kosmajac i Zalad, a nisu znali da će pet dana kasnije poginuti od Jelenine produžene ruke...

Jelena Ćetković je streljana u 27. godini života, u Jajincima kraj Beograda, posle 405 dana provedenih u sobi smrti banjičkog logora. 

Petnaestog maja 1943. godine zauvek se ugasio sjaj njenih tamnih veselih očiju. 

Ipak, nadživela je mnoge svoje protivnike i progonitelje, a ideali za koje se borila odavno su već stvarnost. 

Dovoljna satisfakcija za jedan izuzetno hrabar i istinoljubiv život.

Napisao: Mihailo Blečić (RTV revija, 1975.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment