Maj 1998: Od reprezentacije Jugoslavije sam se
oprostio na bedan način, ovde u Beogradu, 1956. godine, u utakmici
koju smo izgubili od Mađara sa 1:3. Tada me je trener ubacio u igru
u poslednjih petnaestak minuta, kada je utakmica već bila
izgubljena.
To je bio moj poslednji nastup u dresu
reprezentacije za koju sam igrao već na njenoj prvoj utakmici, u
Pragu, 9. maja 1946, kada smo pobedili Čehoslovačku sa 2:0.
I ne
samo to.
Bio sam prvi igrač koji je odigrao 25 utakmica u dresu te
reprezentacije, pa prvi koji je odigrao 50 utakmica, pa 60 utakmica,
a sa 38 golova i do danas sam najbolji strelac reprezentacije.
A onda, dve godine kasnije, na isto
tako bedan način sam se oprostio od Partizanovog dresa. Moj klub se
poneo jako nekorektno i organizovao mi oproštaj na jednoj ligaškoj
utakmici protiv nekog beznačajnog tima za koji se više i ne sećam
kako se zvao, na polupraznom stadionu...
A ja sam bio jedan od osnivača Partizana, legenda tog kluba, 468 zvaničnih utakmica, rekorder sa 403 postignuta gola... Te ljude koji su tada bili na odgovornim mestima u klubu treba da je stid.
A ja sam bio jedan od osnivača Partizana, legenda tog kluba, 468 zvaničnih utakmica, rekorder sa 403 postignuta gola... Te ljude koji su tada bili na odgovornim mestima u klubu treba da je stid.
Eto, tako sam na jedan bedan način
završio karijeru koja je, kažu, bila među najblistavijim u
jugoslovenskom fudbalu.
A počelo je sa daleko više žara,
nade...
Počeo sam da igram sa još nepunih 13 godina...
Rođen sam u Zagrebu, 3. decembra 1923,
baš kad i Marija Kalas. Imao sam tri brata i sestru. Teško se
živelo. Svuda su bili jad i beda posle onog rata 1914-1918. Ali, ta
moja želja, taj nagon za fudbalom, terao me je da po ceo dan jurim
za loptom na poljani. I to me je spasilo. Jer, kada je počeo onaj
drugi rat imao sam 18 godina. Moju generaciju su odvlačili u vojsku,
jedne u domobrane, druge u ustaše. A mene je spasao fudbal.
Počeo sam da igram sa još nepunih 13
godina, a poslednje tri godine pre rata igrao sam za Zagreb. Tu su me
zapazili kao talentovanog i to mi je omogućilo da pređem u Ličanin.
Kada je rat počeo, tu sam u klubu nailazio na ljude koji su bili na
važnim mestima... U svakoj upravi nekog kluba sedeo je ili domobran,
ili ustaša, ili civil, nije važno, ali su mi omogućili da dođem u
Ličanin i da ne idem u vojsku.
Učio sam kao i neku školu, ali više
onako, kao što je to bilo posle u Partizanu i ostalim većim
klubovima: vodio sam se da dolazim na predavanja, ali sam u stvari
igrao fudbal.
A onda, 1944. su mi rekli da mogu da
ostanem u klubu ako hoću da obučem ustašku uniformu. Rekao sam da
moram da razmislim.
Tada je trener Građanskog, najvećeg
hrvatskog tima, bio Martin Bukovi, veliko ime mađarskog i
jugoslovenskog fudbala. Mi iz Ličanina smo trenirali na njihovom
terenu i poznavali smo jedni druge. Tako sam ja ispričao Bukovi da
moram u vojsku, da je takva kritična situacija za Hrvatsku, da
pozivaju sve ljude...
A on je tada predložio da me prebaci u
Građanski. Razgovarao je sa predsednikom kluba i tako sam dospeo
1944. u Građanski. Tu su me regrutovali u domobrane, išao sam
svakih 15 dana po propusnicu... I ja, i Brozović, i Glazer, i
Grubač... Sve velika imena ondašnjeg fudbala, svi smo mi obukli te
domobranske uniforme, ali smo bili samo ovako... Samo smo se vodili
kao domobrani i odlazili svakih 15 dana da uzmemo propusnice, a
igrali smo za Građanski.
Ali bio je, bogami, čak jedan trenutak
pred kraj rata, da li mesec ili dva, kada su nas pozvali na front...
Jer, bio je poslednji trenutak da se spašava hrvatska vojska.
Pavelić je radio sve da se mobiliše što više ljudi. A ja sa onim
Firmom (Vladimir Firm, prim. red.), isto reprezentativcem, igrao je
sa mnom, on i ja smo se dogovorili da dezertiramo, odnosno da nas ne
pronađu. Tako smo jednog dana spavali na jednom mestu, a drugog na
drugom... Nisu nikako uspeli da nam uđu u trag. I tako sam se
izvuko.
Kad se rat završio, dođe meni kapetan
Marijan Matančić, poznati internacionalni sudija. On je posle rata,
kada je Tito došao na vlast, bio komesar u vojsci. Pošto je znao da
sam bio jako korektan za vreme rata i da sam bio poznato fudbalsko
ime, rekao mi je: "Ja ću da te mobilišem da budeš Titov
vojnik i da formiraš jedan armijski fudbalski klub".
I tako smo napravili jedan jako dobar
vojni tim u kojem je bilo mnogo bivših domobrana, mobilisanih posle
rata u vojsku, u taj KNOJ... Putovali smo po zemlji i igrali
utakmice. Tako sam prvi put došao i u Beograd.
Spavali smo pod otvorenim nebom
Odveli su nas odmah u hotel Beograd,
pored železničke stanice. Ali, u sobama je bilo toliko stenica da
smo se ubrzo svi pokupili i otišli prema Domu armije. Međutim, tamo
nije bilo mesta, pa smo na kraju završili u parku ispred Doma.
Spavali smo pod otvorenim nebom, dok su ljudi prolazili oko nas.
Prvo prvenstvo Jugoslavije u fudbalu
održano je 1945. Učestvovale su reprezentacije Hrvatske, Srbije,
Vojvodine, Makedonije, Kosova i JNA. Tada su sve nas vojnike koji smo
igrali fudbal, a među njima su bili Čajkovski, Glazer, Matekalo,
pozvali u Beograd, u Dom garde. Formiran je armijski tim, koji je
dospeo u finale, gde smo izgubili od Srbije 0:1.
Posle te utakmice došao mi je major
Mađarić, Varaždinac, i rekao da je namera Generalštaba i armije
da se formira jedan armijski klub poput onih u Sovjetskom Savezu i
pitao me da li bih ja želeo da dođem u Beograd i igram za taj klub
koji bi se zvao Partizan.
A ja kažem: "Znate šta, ja sam
vojnik, služim vojsku u Zagrebu, i ako me Generalštab pozove i
dobijem prekomandu, dolazim".
Tri puta je Generalštab slao
telegrame, ali Marijan Matančić nije bio raspoložen da me pusti.
Nadao se da će da sastave tim i bez mene, da su već izabrali mnogo
igrača pa da me neće uzeti... Ali, kada je treći put stigao
zahtev, nije imao kud. A ni ja.
Nije mi bilo lako. Plakao sam, jer ja
sam rođeni Zagrepčanin i pre toga nikada nisam bio u svetu, nisam
znao kakav je život izvan svoje kuće...
Ali, uzeo sam kofer i, onako u
vojničkoj uniformi, stigao u Beograd. Tu sam se javio nekom kapetanu
Žikici Jovanoviću, koji me je zatim uputo u Dom armije. Od tog dana
sam postao građanin Beograda. Uklopio sam se ovde, upoznao buduću
ženu, Olgu Janković, ćerku bivšeg generala Radivoja Jankovića,
koji je potpisao kapitulaciju Jugoslavije... I eto, do današnjeg
dana sam s njom, imam dve ćerke, obe su u Americi.
U Domu sam živeo prvih godinu dana, a
zatim sam dobio garsonjeru u Dositejevoj ulici. Nas nekoliko
najboljih postavljeni smo za vojne službenike, da bi imali neki
dinar. Fudbaleri treba da imaju bezbrižniji život, da ne misle da
li će imati za mleko i hleb. Ali, iako niko od nas nije imao ugovor,
kao vojno lice nisam mogao da odem u drugi klub.
Niko se nije ni usuđivao da nam ponudi da pređemo u neki drugi klub. Tada su u Generalštabu sedeli Tempo, Krajačić i mnogi drugi koji su mogli svakoga, ako nešto pokuša, bez problema da sklone.
Niko se nije ni usuđivao da nam ponudi da pređemo u neki drugi klub. Tada su u Generalštabu sedeli Tempo, Krajačić i mnogi drugi koji su mogli svakoga, ako nešto pokuša, bez problema da sklone.
Bez obzira što smo u inostranstvu
proneli slavu jugoslovenskog fudbala, jer našu generaciju su u svetu
prozvali "evropski Brazilci", niko od nas nije dobijao
nikakve pare za to. Mi smo igrali za Tita i Jugoslaviju. To je bilo
tako. Bili smo finalisti dve Olimpijade i ja se ne sećam da smo išta
dobili. E sad, ko je u svemu tome imao najviše koristi?
Zvali su nas i vrbovali sa svih strana
U stvari, jedino čega se sećam bilo
je posle pobede nad Francuzima, u Firenci 1950, kada nam je bilo
dozvoljeno da za nagradu odemo u diplomatski magazin i kupimo neki
štof, posteljinu, stvari za kuću...
Uprkos svemu, niko iz moje generacije
nije emigrirao. A svi smo imali jako ozbiljnih ponuda, i Čajkovski,
i Vukas, i Mitić, i ja... Zvali su nas i vrbovali sa svih strana.
Bili su spremni da me dovuku na bilo koji način, čak kidnapuju ako
treba!
Mene su zvali u Francusku, Italiju,
imao sam konkretnu ponudu preko menadžera za Lacio, ali nama je to
bilo nezamislivo. Tada je shvatanje bilo drugo. Tako sam vaspitan,
znate.
Zamisli da emigriram, pa ne mogu da se
vratim u svoju zemlju! Naravno, da sam znao da će se ovde stvari
drugačije razvijati, otišao bih i posle dve, tri, četiri godine se
vratio. Ali, pod pretpostavkom da se ne vratim više u zemlju, da ne
vidim roditelje, braću, da to napustim zbog para... To nikada.
Tada sam dao izjavu: "Da mi date
ceo Rim, ja ne napuštam Jugoslaviju!" Ponosim se tim da nisam
napravio ni jedan kiks kao sportista.
Odnosno, jesam jednom.
I to mi je, valjda, bio najgori
trenutak u životu.
Zbog 200 maraka
Zebec, Boba Mihajlović, Herceg, ja i
još poneko, kupili smo pre odlaska na jednu utakmicu u inostranstvo
po 100-200 maraka od nekog čoveka, ovde u hotelu. Da imamo da si
kupimo nešto tamo kada stignemo, za žene, devojke...
A onda je taj čovek uhapšen i on je
rekao kako je prodao devize Zebecu, Bobeku, Čajkovskom... I
zamislite, organizuju nama javno suđenje, u Masarikovoj. Puna
sudnica... Ma, jedna neviđena sramota.
Želeo sam tada da ostavim i fudbal i
Jugoslaviju, da više ne čujem za sve one koji su provocirali celu
ovu stvar. "Politika" je tada opširno o tome pisala, jer
je glavni urednik bio čovek iz Zvezde, pa je želeo da nas
iskompromituje i tako pomogne svom klubu.
Razmišljao sam, koji su to bednici,
jadnici, ti koji su dozvolili, čak i odgovorni ljudi iz Partizana,
da nas javno blate, da onaj sudija kaže: "Bobek je osuđen na
sedam meseci zatvora zbog toga i toga". Zbog 200 maraka!
Ja već mislio u sebi: sedam meseci u
zatvoru zbog 200 maraka, a milione maraka sam odbio da bih ostao
patriota u ovoj zemlji. Jebem ti Boga!
Pa ipak, kada bih mogao, proživeo bih
život ponovo ovako.
Napisao: Stjepan Bobek (TV
novosti, 1998.)
