Boney M. u Jugoslaviji: Kako su se vlasnici superhita "Rivers Of Babylon" pokazali u "Pioniru" (1978)

Nedelja, 11. jun 1978: "There's no business like show business!" Sa tom, u muzičkom biznisu omiljenom (i otrcanom) frazom, Bobby Farrell (Bobi Farel) je otvorio drugi deo koncerta Boney M, jedne od trenutno "vrućih" disko atrakcija štampanih na pokretnoj traci u minhenskoj fabrici ritma.

Za najveći broj prisutnih na dva koncerta u "Pioniru" (11. i 12. juna) verujem da nije bilo dileme oko toga kakvu će muziku slušati - kada je disko u pitanju muzika i nije u prvom planu pa je paradoks tim pre bio još veći:

Boney M. su svesni činjenice da van diskoteka njihov zvuk nema naročitog opravdanja i pokušali su da, u zamenu za pravi ambijent, na sceni organizuju nešto što bi koliko-toliko moglo da dočara i izazove uzbuđenje kod posmatrača.

Avaj, oduševljenje u diskoteci je plod isključivo individualne namere, a u hali kakva je "Pionir" moguće je uspešno organizovati košarkaški susret ali ne i disko klub.

Onih nekoliko usamljenih parova među prisutnom (uglavnom mladom) publikom u parteru koji su instinktivno bili na tragu jedino moguće zabave te večeri vrlo brzo su uvideli da im ne preostaje ništa drugo već da se skrušeno vrate na svoja mesta i u kamernom stilu odgledaju predstavu do kraja.

Istini za volju, na tribinama je kontrolu mnogo teže sprovoditi i tu je bilo igranja među stolicama i redovima, mada bez naročitog komfora. 

U suštini, bila je to glupa situacija u kojoj su, kao i obično, deblji kraj izvukli posetioci - ulaznice po 100 i 120 dinara zaista daju neko pravo na odgovarajuću zabavu (Džuboks je koštao 10 dinara - op. Y.). 

Da li su se organizatori i uprava "Pionira" zaista plašili uništavanja i zato nisu dozvolili da se parter pretvori u prostor za igru? 

Već smo mnogo puta da sada slušali slične prigovore na račun ljudi zaduženih za "red" na koncertima, ali pre no što počnemo da dobijamo šamare i za preglasan aplauz vreme je da im neko objasni šta treba da očekuju od 600 mladih ljudi okupljenih na jednom mestu radi zabave. 

Niko ne tvrdi da se sa ulaznicom kupuje i pravo na rušenje, ali se ne sećam izgreda zbog kojih bi trebalo da budemo zabrinuti.


Ritam i imitacije



Prvih 45 minuta namenjenih "zagrevanju" popunio je prateći sastav Boney M. - tri duvača, dvojica klavijaturista, gitara, ritam sekcija (gitara, bas, bubnjevi) i dve pevačice: gomila zvuka koja nije uvek delovala prijatno za uši. 

Neujednačeno podešeno ozvučenje (na prste jedne ruke mogu da izbrojim koncerte u "Pioniru" koji su akustički bili pristojni) i monotoni, "tezgaroški" sklepani aranžmani naterali su me i na jednu "cigaret-pauzu". 

Čekanja je bilo dosta. Sam početak kasnio je dobrih pola časa, pauza između prvog i drugog dela takođe nije bila beznačajna. Konačno... Boney M!

Tri tamnopute mlade dame u kostimima koji su, začudo, mnogo uzdržaniji no što bi se moglo naslutiti po omotima njihovih ploča. Odbljesci i sjaj na sve strane, pojačani ogledalima tako da akciju možete da posmatrate iz svih uglova. 

Bobby drži uvodni govor u kome obećava "noć koju ćete pamtiti do kraja života", posle dve pesme odbacuje ogrtač u šljokicama i pokazuje svoju najbolju stranu - igračku. Neprestano u pokretu, od "robot-gestova" do pirueta i balansiranja sa mikrofonskim postoljem on je, na radost ženskog dela publike, u centru pažnje. 

Svi njihovi hitovi su, naravno, na broju - od "Do You Wanna Bump" i "Daddy Cool" do najnovijeg, "Rivers Of Babylon" koji je ostavljen za (unapred sračunati) bis. 

Imitacije su takođe tu: reggae Bob Marleyja "No Woman, No Cry" koji naša publika izgleda bolje poznaje u njihovoj verziji nego u originalu, "Sunny" Bobbyja Hebba i "Still I'm Sad" Yardbirdsa, koja je živi primer kako se trominutna dobra pesma pretvara u šestominutnu dosadu (i neka mi niko ne tvrdi kako je to divna melodija, jer sam to znao još 1965.).

Priznajem da ne znam kako se oseća neko ko je zadovoljan programom za pare koje je dao, jer uglavnom dobijam besplatne ulaznice, ali ono što znam je da bih Boney M. mnogo radije progutao u nekoj dobro opremljenoj diskoteci, bez mnogo razmišljanja o tome šta sam video i čuo. 

Samo mi dajte RITAM. A nisam baš neki igrački fanatik.

Napisao: Slobodan Konjović (Džuboks, 1978.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment