Punk rock scena '78 / The Clash: Rock ne menja ništa, ali mi još uvek želimo da menjamo stvari

April 1978: Samo je osamnaest meseci prošlo otkako je prva ploča jedne pank rok grupe ušla u prodavnice. Oktobra 1976. Nick Lowe je u osmokanalnom londonskom studiju producirao singl grupe Damned sa pesmama "New Rose" i "Help".

Mog tadašnjeg boravka u ostrvskoj prestonici maglovito se sećam. Na naslovnoj strani New Musical Expressa - Jimmy Page.

U napisima reč "pank" još uvek se pominje stidljivo i ispitivački.

Lee Brilleaux iz grupe Dr Feelgood iznosi svoj stav:

- Ja baš nisam pank entuzijasta, ali sam otišao da vidim Damned i uživao sam. Izašli su i šibali pola sata da je bilo ... hm, dobro. Pank grupe imaju više energije no veštine - ako tako može da se kaže,  ali su mlade i mnogo je bolje to što se događa sada no ranije. Ono ranije je bilo - ništa.

To Brilleauxovo "ništa" bilo je toliko moćno i toliko je dugo trajalo da smo prestali da ga primećujemo.

Izgledalo je da rok ide svojom utabanom stazom, potvrđujući već dobro poznatu teoriju "kružnih perioda" koja ne samo da je nelogična već i pomalo reakcionarna. Prva polovina osme decenije zaista može da se obeleži kao dekadentna - taj izraz obično primenjujemo govoreći o umetnosti, u šta je rok želeo da se pretvori - i muzika nikada nije bila udaljenija od života i stvarnosti.

Privlačila nas je forma mnogo više od suštine, tehnika nas je očaravala dok smo mislili da samo preko nje treba saopštiti ideju, uljuljkivali su nas tako što su ispunjavali naša nepromenljiva očekivanja, gladili naše čvrste stavove, prijali našim praznim "intelektualnim" raspravama.

Dosadni stari prdeži!

Drugim rečima, rok je počeo sebe da ceni više no ikada ranije i Nick Lowe to lepo ilustruje:

- Ljudi su sebe shvatali tako ozbiljno. Kada su rok muzičari izlazili na scenu izgledalo je kao da se Bogovi spremaju da progovore. Počeli su da veruju kako prerastaju u veličanstvene, važne umetnike. To je bilo fatalno. Proizvod - ta smešna poluispečena poezija a la Moody Blues i Yes. Naravno, mnogi ljudi su tome verovali, uključujući i mene, ali sada vidim da je to bio samo boravak u muzičkoj školi.

Dok sam svirao u Brinsley Schwarz osećao sam se kao na nekoj izložbi. Publika je ispitivala svaku notu. Pomislio sam, dođavola sa ovim, to nije rok end rol, to je učionica. Osećao sam se kao starac, morao sam da izađem iz toga.

Ako su Damned ušli u istoriju kao prva grupa novog talasa otisnuta u vinilu, Sex Pistolsi će biti zabeleženi kao "prvi pokretači" - njihovo neobično trajanje sadrži dva obeležja: intenzivnost i kratkoću, inteligentno spojene u ličnosti Johnny Rottena.

Pistolsi su bili prvi sastav sposoban da roku vrati suštinsku energiju smeštenu u tri minuta urnebesnog provoda i to je verovatno mnogo dragocenija tekovina od bilo kakvih atributa koji se mogu uputiti njihovoj angažovanosti sa tekstualne strane.

Rotten, naravno, ni u jednom trenutku nije bio kratkovid da pomisli kako će njegove reči izmeniti svet preko noći ali nije pripadao onoj vrsti ljudi koje bi to saznanje odvelo u vode metafizike: ako je verovao u bilo šta, onda je to ideja "idi i uradi".

Bio je isuviše naivan i čist da bi svoje rasuđivanje umrljao razmišljanjem o mogućim lošim posledicama, a one su počele da niču već od prvog dana.

Iz trenutne perspektive potpuno je jasno da novi talas govori nešto novo samo onima koji zaista žele da to čuju, a takvih je, nažalost, još uvek malo.

Stoga su sve pretpostavke o komercijalnoj dominaciji pank roka neosnovane sa stanovišta publike koja kupuje. To je ipak manje zanimljiva konstatacija; daleko je važnije primetiti da je novi talas mnogo uradio na uklanjanju prepreka između izvođača i publike ne samo u konkretnim koncertnim situacijama već i "naoružavanjem" mladih gitarama i pojačalima.

Rok je u svojoj biti uvek težio da izbriše osećaj koji posmatrača deli od onoga što se događa na pozornici i 1977. godina je ostala poznata po tome što je tokom nje veliki broj novih imena prvi put zakoračio u novu perspektivu, bez mnogo ustezanja i poštovanja tradicije.

"Džuboks" će u sledećim brojevima (ovo je broj 45 - op. Y.) govoriti o najzanimljivijim grupama novog talasa. Čini se da je ovo pravi trenutak za pokretanje jedne takve serije, jer je očigledno da su se uzbuđenja stišala a senzacija ustupa mesto smirenom razmišljanju.

Obe grupe koje smo pomenuli (Damned, Sex Pistols) više ne postoje - jednostavno su sagorele u prevelikoj želji da sačuvaju sopstveni integritet u okolnostima koje se menjaju prebrzo, van domašaja
kontrole.

Clash i Jam su jedini sastavi iz "prve generacije" novog talasa koji se polako pretvaraju u opšteprihvaćene, dakle komercijalno "isplative" veličine a da pritom nisu primorani da bitnije menjaju svoje stavove o svetu u kome su, računajući tu svakako i muzički biznis.

Pistolsi, preciznije Johnny Rotten, podlegao je atmosferi izazvanoj "imageom" grupe i tako je želja za istinom popustila pod pritiskom pogrešnog tumačenja okoline. Ako je u Engleskoj još i bilo ljudi koji su shvatali značaj novog talasa pre no što je on postao stil za sebe, Amerika takav kolač nije mogla da proguta.

Naravno da ne verujem kako je Rotten želeo da ga drugi shvataju neozbiljno jer je sam bio čvrsto iza većine stvari koje je izgovorio, ali Amerikanci su to mogli da prime samo sa svojevrsnom dozom senzacionalističkog podsmeha.

Taj udarac, zajedno sa nagomilanim kletvama domaćih tradicionalista koje se nisu mogle tek tako odbaciti i zaboraviti, izbacio je Rottena iz koloseka. Nisam sasvim siguran da li je bio dovoljno hrabar da sam, svojevoljno stavi tačku na sve, iako sam povremeno bio blizu tog zaključka.

U ovom broju govorimo o grupi Clash, ne samo zbog toga što je njihov prvi album dostupan i našoj publici, već i zato što se njihov put nastavlja van prvobitne teritorije pank roka i karakterističan je u dovoljnoj meri da se njime mogu bolje objasniti i shvatiti neke centralne tačke najznačajnije pojave u popularnoj muzici sedamdesetih godina.

Napisao: Slobodan Konjović (Džuboks, 1978.)


*****



"U svom najboljem izdanju, novi talas predstavlja osnovni, stari utopijski san: ako ljudima dopustite da ispoljavaju svoju žestinu koliko to žele na način koji im sputava samo sopstvena mašta, oni će, pored loših osobina ISKAZATI I KREATIVNOST, dakle shvatiti svoje mogućnosti i početi da rade zaista ono što žele. Pretpostavka ovog mišljenja je da ljudi ne žele da im neko drugi govori šta treba da rade, i da je većina sposobna za spontano reagovanje ukoliko im se pruži prilika. Dakle, kao što Richard Hell kaže, svako može sebe "ponovo da stvori".

Lester Bangs, napis o grupi Clash, NME


The Clash su stvoreni marta 1976. godine. Tada su grupu činili Mick Jones - gitara, Keith Levine - gitara, Paul Simonon - bas, i Terry Chimes - bubnjevi. Ono što im je bilo najpotrebnije u tom trenutku bio je solo pevač. Poznavali su Joe Strummera (koji je tada bio u grupi 101) i predložili su mu da im se priključi.

Joe je o tome odluku doneo pre no što je 101 izdao prvi singl. Odmah potom grupu napušta, iz ne sasvim jasnih razloga, Keith Levine, a Terry Chimes se nije najlagodnije osećao pored Strummera jer su se njihovi pogledi o angažovanosti sastava razilazili.

Problem novog bubnjara ostao je otvoren sve do aprila 1977. a u međuvremenu Chimes je više služio kao "ispomoć". Rešenje je bio Nicky Headon koji je svojevremeno svirao sa Jonesom u jednom lokalnom sastavu.

Joe Strummer (pravo ime John Mellor) je najstariji u grupi a njegovo poreklo je različito u odnosu na ostale: otac mu je bio diplomata a Joe je detinjstvo proveo u školama koje mu se nisu dopale.

Napustio je školovanje i London, otišao u Vels i tamo se priključio jednoj grupi kao pevač. Posle samo nekoliko svirki odlučuje da se vrati u London i tu osniva grupu 101 (ime je uzeto, kako se priča, po broju "sobe za mučenje" iz Orwellove knjige "1984.").

I pored ugovora za snimanje koji je grupa potpisala, Joe odlučuje da ih napusti podstaknut utiskom koji su na njega ostavili Sex Pistolsi kada ih je video na jednom koncertu. Shvatio je da je "novi talas" mnogo pogodniji za izražavanje njegovih ideja od ritam i bluza koji je svirao do tada.

Clash su već prvim javnim istupima počeli da na sebe skreću pažnju mladih. U časopisu NME objavljen je prikaz koncerta u Londonu novembra '76. a odmah potom pozvani su da učestvuju na turneji "Anarhija u Ujedinjenom Kraljevstvu" zajedno sa Pistolsima i Damned.

Iako je turneja bila upropašćena otkazivanjem većine zakazanih svirki (najviše zahvaljujući "reputaciji" koju su Pistolsi stekli posle svog TV dijaloga sa Bill Grundyjem, o čemu je cela nacija danima pričala), Clash su postali zanimljiva i privlačna meta velikih diskografskih kuća.

U martu '77. potpisuju ugovor sa kućom CBS za sumu od šest cifara (u funtama), isprobavaju nekoliko producenata da bi se na kraju odlučili za svog tonskog majstora Mickey Footea i kompletiraju svoj debi album, "The Clash" za samo dve nedelje.

Ploča je izdata 15. aprila 77. a već nedelju dana kasnije bila je na 12. mestu liste bestselera uz laskave ocene u muzičkim novinama.

Prva engleska turneja usledila je istog proleća uz grupe Jam, Buzzcocks i Subway Sect pored ostalih. Sreća im je još jednom okrenula leđa - rđava reputacija sa prethodne turneje, povreda prsta Mick Jonesa i nesporazum sa Jam oko korišćenja ozvučenja doveli su do novih otkazivanja koncerata.

Međutim, i pored tih nedaća za Clash se može reći da imaju publiku koja im je potpuno odana iako se događalo da se ta odanost manifeštuje na način koji samoj grupi nije prijao - bacanjem pivskih konzervi i stolica na pozornicu, gužvama u gledalištu.

Clash nikada nisu ohrabrivali takvo ponašanje, naprotiv. Njihov stav je jasan:

- Na bini, mi ne pozivamo publiku na nasilničko ponašanje mada naša muzika tako zvuči. Muzika je onakva kakvom je mi osećamo i ljudi su slobodni da na nju reaguju kako žele. Najtvrđa je stvar suočiti se sa samim sobom. Biti iskren prema sebi, to je mnogo teže nego biti agresivan prema drugome.

Njihove pesme su, u to ne treba sumnjati, politički motivisane ali kada se razgovor povede o tome, Strummer kaže:

- Nesrećna je reč "politika". Pre bih rekao "svesnost". Nove, mlade grupe koje niču svakoga dana već o nama govore "Clash? Suviše politike, ko još želi da sluša takve stvari..." Izgleda da je sada u modi tako misliti o nama. Mene interesuje razmišljanje o tome ko šta radi meni i kako je reagujem na sve to. To ja zovem politikom.

Joe želi da njegovi tekstovi dopru do mladih i podstaknu ih na akciju, ali kada se pomene mogućnost da rok grupa stvarno utiče na menjanje postojeće situacije, on je više nego skeptik:

- Niko od nas neće izmeniti ništa! Svi viču "živeo pank" ali za tri godine ko zna šta ću da radim. Šta će da rade oni koji danas kupuju naše ploče? Verovatno ću i tada šetati unaokolo i mrmljati sebi u bradu, a drugi će i dalje kopati po svom poslu i od svoje zarade kupovati naš četvrti album.

Rok ne menja ništa, iako to govorim - a govorim zato što hoću da se zna da nemam nikakvih iluzija - ja još uvek želim da menjam stvari.

Jedino me interesuje lična sloboda. Hoću pravo izbora. Naravno, za mene to nema nikakve koristi sve dok i oni oko mene takođe ne steknu to pravo.


30. april 1978:




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment