Boki Milošević: O važnosti muzičkog obrazovanja, zlobnicima na estradi, Titu - i omiljenoj rok grupi

Oktobar 1988: "Mnogi naši pevači steknu karijeru s nešto malo glasa, a neki i bez glasa. Kad se tako lako stekne slava, što donosi i imetak, prosperitet, lep život i tapšanje po ramenu, a onda padne u svakodnevicu koja je čekanje u redu za narodni hleb - to se doživljava tragično. Ali, slava bez pokrića kratko traje".

Klarinetista svetskog glasa, kog su američki kritičari proglasili jugoslovenskim Benijem Gudmanom, Božidar Boki Milošević za 40 godina rada objavio je šest velikih (LP) ploča i mnoštvo malih. 

Nekoliko godina nerazdvojni je saradnik i pratilac Miroslava Ilića i orkestra "Singidunum". 

Nedavno se u prodavnicama pojavila njegova ploča "Balkanska rapsodija". Za razliku od prethodnih, koje su bile žanrovski raznovrsne (od narodne i novokomponovane, do džeza i klasične muzike), na ovoj su isključivo narodne teme, obrađene tako da kvalitetom i sadržajem pređu granice naše zemlje. Jer, PGP RTB priprema Bokijevu ploču za kompakt-disk i prodaju u inostranstvu...

Prethodnu ploču snimili ste pre četiri godine. Zašto tolika pauza? Da li stoga što uživate u penziji?

Nisam u situaciji u kojoj su pevači, da mi karijera zavisi od nove ploče i broja hitova, odnosno pesama koje su tekstualno i muzički prnhvaćene, jer ima i onih koje su nametnute stalnim emitovanjem iz radio-stanica, pa vremenom uđu u uho, i onda se kaže "to narod voli". 

Pripremajući materijal za ploču, želeo sam da moj pristup narodnoj muzici po kvalitetu i sadržaju predstavlja neku formu fantazije ili rapsodije. Dakle, narodne teme, narodni motivi moderno tretirani, tako da stranci mogu da je prihvate kao svetsku muziku.


Oseća se sintetika



Ipak, iz narodnog stvaralaštva izostavili ste kola, iako su kod nas veoma popularna. Zašto?

Klasičnu formu kola, i pre svega šumadijskih, odavno sam već prevazišao. Trudio sam se, stoga, da svaka kompozicija bude u drugom ritmu, da po karakteru bude različita, svojevrstan "domaći zadatak" za muzičare, smernica za put kojim treba ići. 

Da se više muzičari ne zadovoljavaju samo jednostavnim izvođenjem, i to jedino u okviru tih šumadijskih kola.

Već ste se oglasili kao borac protiv takozvane "sintetičke muzike", koje je u poslednje vreme sve više.

U novokomponovanoj muzici je pre svega iz ekonomskih razloga, nastupilo vreme maksimalne upotrebe sintisajzera, čime se gubi prirodan zvuk. Može sintisajzer da odsvira frazu, koja podseća na klarinet ili frulu, ali to nije isto kao kad u studio dođe klarinetista i ili frulaš. 

Može mašina da odsvira i violine, ali to nije to! Oseća se sintetika. Krivci za takvo stanje su najpre harmonikaši, kao nosioci poslova, da ne bi delili pare sa drugim članovima orkestra. Zato se sa ploča čuje samo harmonika i ritam-mašina, što u stvari muzički osiromašuje.

Ali, ja više o tome neću da govorim, a kao čovek koji ono što misli, to govori i radi, snimio sam ploču sa orkestracijom u kojoj je zastupljeno dvanaest gudača, oboa, flauta, tenor-saksofon, truba, gitara i ritam sekcija.

A o čemu biste radije govorili?

O tome kako se bori za "trajnost na estradi". Jer, danas nije dovoljno da se bude dobar. Mora da bude izuzetan, da bi se izdvojio. Ljudi koji u stvaranje ulažu malo ili nimalo, ne mogu da očekuju trajnost. To su većinom nezrele i neformirane ličnosti, koje zbog njihove nesigurnosti, prati strah od sutrašnjice. 

Ako se ne poseduje pravi kvalitet, koji jedino obezbeđuje trajnost, prave se greške. Tako je i u drugim profesijama, uključujući i politiku, koja je takođe vrsta estrade, ali ne u ružnom, pogrdnom smislu, nego zato što su i političari pred očima javnosti. I tu postoji šund. Onaj ko ne radi dobro, ne može da traje. Uvek se na kraju pokaže da je to šund. Ali, neću sad ni o politici...

Nekada ste bili bliski sa političarima, svirali ste i učesnicima Prvog kongresa nesvrstanih?

Predsednik Tito je na Brionima uoči Samita primio svakog političara posebno, a ja sam učestvovao u umetničkom programu i svirao pred svima.

Tito je uživao u vašoj muzici?

Jeste. Tokom trideset godina, nije prošla manifestacija, bez obzira gde se održavala, a da ja nisam učestvovao. Često smo i razgovarali. Toliko novih godina smo dočekali zajedno! Veoma sam ponosan na to.


Površna publika



Vratimo se, ipak, novokomponovanoj muzici. Za stanje, koje ste ocenili kao loše, kriva je, verovatno i publika, koja prihvata "sintetiku"?

Publika površno sluša muziku, upravo zbog najezde onih pevača i muzičara, koji su spremni da u svoju afirmaciju ulože 300-400 miliona. A pošto smo postali potrošačko društvo, sve ima svoju cenu. Mnogi naši pevači prave karijeru s nešto malo glasa, a neki i bez glasa. 

Muškarci imaju svoje načine na koje prodiru, a što se tiče žena, one, na žalost, karijeru često prave "preko kreveta". Kad se tako lako dođe do slave, što donosi imetak, prosperitet, lep život i tapšanje po ramenu, a onda padne u svakodnevicu, koja je čekanje u redu za narodni hleb, to se doživljava tragično. Ali, slava bez pokrića kratko traje... 

Da bi se sačuvala "specifična težina", ne može se imati status vrhunskog umetnika, a istovremeno na lak način ubirati novac na svadbama, ispraćajima u vojsku, po vašarima.

To je i pitanje morala, odnosno posledica krize morala, koja je prisutna i na estradi?

Primera radi ispričaću šta mi se nedavno dogodilo. Jedna naša velika radna organizacija pripremala se za neku proslavu - drugarsko veče. U toj firmi sekretar je moj prijatelj; pitao me da li bih pristao da radim. Pet dana kasnije, javio mi se i raspitao kako živim sa jednim estradnim umetnikom. Rekao sam "dobro", a on mi kaže: 

"Sad je bio kod mene, i ponudio da svira za upola manju sumu od one koju si ti tražio, ma kolika ona bila". 

Moj drugar je odbio kolegu, ali šta bi se zbilo da mi nije prijatelj? Gde je tu kolegijalnost, moral? 

Ljudi stvarno nemaju obraza. Da i ne govorim o onima kojima sam pomogao onoliko koliko im ni mila majka, ni rođeni otac ne bi pomogli?! A baš od njih sam doživeo vrlo, vrlo neprijatne stvari.

Čime to objašnjavate?

Razgovarao sam sa psihijatrom, i on mi je objasnio da kada nekome mnogo učinite, on ima utisak da ste ga zadužili toliko da to nikada neće moći da sam vrati. U nemogućnosti da bude ravnopravan, okreće se baš protiv onoga ko mu je pomogao. To je stvar psihijatrije, nisam ja izmislio!

Novokomponovana muzika sve više se približava roku i zabavnoj muzici. Mislite li da je to dobro?

Po meni, to je van pameti! To je danak komercijalizaciji. Tako se stvara muzika koja ne navodi na razmišljanje, nego ritmom pokreće ramena sleva nadesno. To je muzička razbibriga. Kada se tome doda da mnogi mladi muzičari ne znaju ni gde je nota Ce, a već su se probili, slika je još gora. 

Nemam ništa protiv, recimo, festivala harmonikaša u Sokobanji, ali to je fabrika idiota, fabrika neurotičnih osoba, koje dođu, odsviraju jedno kolo i dobiju sertifikat bez stvarnog pokrića. 

Molim vas, Pogorelić, Kolundžija, pa i ja, nemamo pisane dokumente o našoj vrednosti, a harmonikaš ga dobije mada ne zna gde mu je glava, a gde uši. To su strašne deformacije, jer, taj mladi čovek kada mu se napiše da je najbolji u zemlji, pljuje na sve oko sebe. Zašto, onda, da se muči i da ide u školu?!


A mnogi su muzički nepismeni



Ne mogu se, ipak, osporiti talentovani ljudi, koji popularnost stiču i bez škole.

To su retki pojedinci, izuzetni talenti za koje je šteta što se ne obrazuju. I na Zapadu i na Istoku postoje institicije koje se bave otkrivanjem talenata, ali i njihovim školovanjem. U Bugarskoj, recimo, u okviru Radio Sofije postoji neki komitet ili kako se već zove, koji širom zemlje skuplja talentovane ljude, koji u sebi poseduju vulkan, dovede ih u Sofiju, stambeno i socijalno obezbede i njihove porodice, ali ih uključe u posebne škole u kojima ih opismene. 

Oni kasnije sviraju u narodnim orkestrima pisane aranžmane. Čak i mečka u cirkusu nauči da tera trotinet, a ne čovek da čita note, pogotovo ako se time bavi.

Da li je bolje stanje u rok i zabavnoj muzici?

Sa žaljenjem konstatujem da mnogi rok sastavi, čim uđu na estradnu scenu batale školu. Jer, ne može se redovno pohađati nastava i ići na turneje. Kod tih mladih ljudi važi pravilo: "Pre dva meseca sam kupio gitaru, ima li neka svirka?" 

Nauče dva-tri akorda, pošto ta rok muzika i nema neko veliko harmonsko bogatstvo. Sve su to pesmice na ivici tra-la-la osim časnih izuzetaka, kao što je muzika grupe "Leb i sol". 

Ali, masa drugih koji defiluju na televiziji, dečaci su koji tako reći ne znaju da naštimuju! To je katastrofa! 

Mnogi nisu pročitali ni osnovnu teoriju muzike Marka Tajčevića, ne znaju šta je zvuk, takt... A sve ovo prisutno je i među narodnjacima.

S obzirom da je kod nas toliko loše, mnogo ste putovali po svetu - jeste li razmišljali da odete u "civilizovaniju sredinu"?

Nikada! Ni za kakve pare! Ne bih mogao da odem iz Beograda i Jugoslavije. Najduža turneja bila mi je šest meseci po zemljama Južne Amerike. Iz Sidneja sam, recimo, dobio ponudu da budem profesor na Konzervatoriju, ali nisam pristao. 

Pre petnaest godina odbio sam i ponudu iz Kuvajta - 10 hiljada dolara mesečno, pošto je uslov bio da tamo ostanem pet godina. Jer, nije mi svejedno gde živim. Sretao sam po svetu naše ljude koji imaju ogromno bogatstvo, ali su nesrećni, jer ne žive ovde, u svojoj zemlji, među svojima.

Razgovarala: Mirjana Gaj (Sabor, 1988.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment