Miki Stamenković '88: Narodi na ovoj balkanskoj vetrometini oduvek su želeli da žive u jednoj državi

Mart 1988: "Ima još istina o ratu i revoluciji koje moramo da saopštavamo mladim generacijama."

To kaže reditelj filma "Lager Niš", koji gledamo u bioskopima i "Jugoslavija po volji naroda" koji upravo snima...

Miomir Miki Stamenković jedan je od retkih jugoslovenskih reditelja koji je gotovo ceo svoj filmski opus posvetio temama vezanim za rad OZN-e, Službe bezbednosti i pripadnika SUP-a.

Jugoslovenska kinematografija dobila je, zahvaljujući tome, i nekoliko gotovo trilera, što je inače žanr koga se većina Stamenkovićevih kolega kloni. 

Setimo se "Klopke za generala", "SB zatvara krug", "Neka druga žena", "Opasni trag"... 

U godini kada u radnu knjižicu upisuje četrdesetu godinu rada na filmu on se, upravo ovih dana, bioskopskoj publici predstavlja i kao reditelj filma "Lager Niš", koji, za razliku od ostalih koje je potpisivao, nema u prvom planu akciju već je to priča o prvom koncentracionom logoru koji je Gestapo formirao u Jugoslaviji 1941. godine, i pokušaju 145 logoraša da iz njega pobegnu, probojem kroz gusti pojas bodljikavih žica.

Sa Mikijem Stamenkovićem razgovarali smo u njegovom rodnom Kruševcu, gde na sceni sve popularnijeg Doma omladine postavlja pozorišnu predstavu "Konak", zajedno sa grupom mladih kruševačkih pozorišnih entuzijasta. 

Paralelno sa tim privodi kraju i rad na dugometražnom dokumentarnom filmu "Jugoslavija po volji naroda", zajedno sa autorom scenarija Blagojem Ilićem


Obični ljudi




• Tokom poslednjih nekoliko decenija na filmskoj traci zabeležene su sve značajne i manje značajne epizode iz naše narodnooslobodilačke borbe i revolucije. Nije bila retka pojava da su pojedini regioni i opštine rado finansirali filmove o (velikom, naravno) doprinosu njihovog kraja toj istorijskoj pobedi. Kad se sve to ima u vidu, koje je mesto filma "Lager Niš" u vašoj filmografiji, i kojim se gledaocima obraća?


Za mene lično to je povratak ratnom filmu, ali ne na način da se u prvi plan istaknu akcije već ljudske sudbine. Znao sam da nije moguće napraviti ništa novo što već nije zabeleženo u našoj kinematografiji, ali sam, isto tako, želeo da napravim ratni film koji će baš zahvaljujući ljudskim dramama biti zanimljiv, gledljiv, a na prvom mestu značajan po tome što će novim generacijama reći neke istine koje, mislim, još uvek moramo da govorimo kad su u pitanju rat i revolucija.


• Nismo li te mlade generacije već, bar na filmu, dovoljno izbombardovali ratom i revolucijom? Šta novo možete da im ponudite?


Prvo, da svi ti borci, partizani, skojvci, nisu bili SAMO i UVEK heroji. Da su i te kako bili ljudi od krvi i mesa, da su se plašili, da su ih mučile dileme, da su bili rastrgnuti između odanosti Partiji, SKOJ-u, ali i roditeljima, ljubavima... što je, dozvolićete, nešto sasvim normalno i ljudski. 

Time ne mislim da govorim nešto naročito novo - odlika naših mladih revolucionara upravo je i bila taj njihov ljudski i human odnos prema svemu. Mi smo ti koji su ih, posle, i u filmovima i u literaturi, klišetirali i možda na taj način udaljili od generacija koje rat nisu pamtile. 

I nema nam ratnog filma ubuduće ako se na taj način ne bavimo njihovim učesnicima. Jer, ne zaboravite - među onima koji su izneli rat i revoluciju 80 odsto je bilo ispod 25 godina.


• Mislite da bi takve teme i dalje zanimale današnju mladež? Da će filmove u slavu revolucije rado gledati i ona reka mladih ljudi koja gubi vreme pred biroima za nezaloslene?


Da. Da bi shvatili da smo i mi, ratujući isto tako mladi, verovali u jednu srećniju i sigurniju budućnost. I da ni jednog trenutka nismo mislili da će današnja mladež biti svedok moralne i materijalne krize, u kojoj se svi zajedno nalazimo.


• Pa šta bi takvi filmovi trebalo da budu? Opravdanje?


Ne, samo filmovi istine. Ona je jedino merilo i kriterijum i pravi odnos prema tom vremenu. Neka svako to tumači kako hoće A mislim da bi mlade to trebalo da interesuje i zbog toga što danas postoji evidentan sukob na relaciji mladi-stari na temu rata i revolucije.

Stariji i dalje idealizovano predstavljaju tu našu revoluciju i zapljuskuju mladež memoarima koje samo u časnim izuzecima govore ono što bi današnje generacije moglo da zanima. Smatram da je upravo film kao jedan moćan medij, taj koji bi svojom istinom mladima vratio poverenje u revoluciju.

To, naravno, ne znači da treba praviti devijantne filmove i po svaku cenu tražiti samo "slučajeve".


• Da nema Vas, bioskopska publika nikad ne bi na platnu, maltene uživo, videla kako dejstvuju snage koje su od rata naovamo zadužene da se brinu o zaštiti građana, zemlje i poretka. Otkud vaše interesovanje za akcije OZN-e, Službe bezbednosti, milicije?


Nema tu nikakve tajne. Zahvaljujući nekim svojim kontaktima iz ratnih dana sa OZN-om, imajući prijatelje koji su u njoj radili, ratne drugove koji su, kasnije, dejstvovali u Službi državne bezbednosti i milicije, došao sam do saznanja, a ono se mnogo puta tokom svih ovih godina samo potvrdilo, da su pripadnici tih službi među najsposobnijima u Evropi, možda i u svetu.

Brojni primeri njihovih akcija, to najbolje potvrđuju. To me je, još kao mladog čoveka, oduševljavalo. Kasnije, kao filmski autor, smatrao sam da smo isuviše malo prostora - za razliku od ratnih tema - dali temama vezanim za njihov rad. Pa sam pokušao da to ispravim.

I kad sam počinjao, a tako je i danas, stoji činjenica da mi uvozimo razne serije i filmove koji veličaju neku tuđu policiju, a o našoj još nemamo ni čestitog filma ni serije.


• Možda ljudi iz tih službi imaju nešto protiv filmske reklame?


Naprotiv, uvek smo nailazili na potpuno razumevanje i dobijali sve što je neophodno. Ukoliko bude moguće, i dalje će mi biti preokupacija filmovi ovog žanra, jer smo deficitarni u njemu.



"Vrhunska dela"




• Vaš film "Opasni trag" snimljen 1984. godine za sada je jedini koji se dotiče nemirnih kosovskih godina, a on to čini baveći se akcijama SB uoči kontrarevolucije, dakle 1980. godine. Da li nam je baš takav film potreban o kosovskoj drami?


U vreme kad sam snimao "Opasni trag" nije bilo moguće napraviti drugačiji. I on se "porađao" dve godine, iako govori o događajima pre kontrarevolucije. Nisam hteo da eksperimentišem sa nekim drugim temama jer sam, na prvom mestu, poštovao svoj filmski afinitet i držao se žanra.

Ali sam živeo tada u nadi da će vrlo brzo posle mene da dođu autori koji će u saradnji sa "Kosovo filmom", ili bilo kojom drugom filmskom kućom u Jugoslaviji, napraviti film o kosovskim događajima sa jednim sasvim drugačijim i značajnijim pristupom, koji bi zalazio u sve pore i sfere onoga što se tamo događalo.

Na prvom mestu o dramatičnim zbivanjima koja su vezana za iseljavanje, za netrpeljivost, međusobne obračune, ali sa objektivnom slikom da je takve odnose stvorio samo jedan sloj ljudi koji su imali drugačije interese od naroda i narodnosti koji vekovima zajednički žive na tom tlu.

To su, zna se, jedan broj političara i kvaziintelektualaca koji svojim "stvarnim i vrednim" delima nisu mogli da obezbede mesto u društvu, pa su posegli za nečim što nas je dovelo dokle nas je dovelo.

Ono nad čime danas treba posebno da se zamislimo, posle sedam godina od poznatih događaja, jeste kako je ipak moguće da osim "Opasnog traga" i filma "Majka" Nikše Jovičevića (koji se, uzgred, nalazi u bunkeru "Dunav filma") nije snimljen ni jedan metar filmske trake o Kosovu.


• Poslednje tri godine na Festivalu dokumentarnog filma, scenarista Blagoje Ilić i vi izazvali ste prilično interesovanje filmovima "Marš smrti", "Marš pobede" i "Stvaranje Jugoslavije", ponudivši publici filmske matrijale koji su o prvom svetskom ratu nudili do tada neviđenu sliku. Sada pripremate dugometražni dokumentarni film "Jugoslavija, po volji naroda". Šta nam tandem Ilić-Stamenković želi da pokaže?


Tandem hoće da pokaže da su ovi narodi i narodnosti, koji su živeli na ovoj balkanskoj vetrometini, oduvek želeli da žive u jednoj jedinstvenoj državi.

Tako je jedan slovenački inženjer, Kavčnik mu je bilo ime, Majsnerov pristalica inače, rekao, uoči ujedinjenja:

"Bolja je i najlošija Jugoslavija, nego nikakva!"

Ovu maksimu kao da su prihvatili i svi ostali i pokazali da je stvaranje Jugoslavije, to jest ujedinjenje 1. decembra 1918. godine, bila želja naroda i progresivan čin, a ne "Versajska tvorevina", što je inače bio i poznati stav Kominterne.

To je prva teza koju hoćemo da prikažemo u našem filmu. Druga je istorijska činjenica da je jedan broj državnika, naših saveznika, imao prema nama odnos maćehe, a ne prijatelja, i jednom zauvek demistifikujemo tu tako "veliku i nesebičnu" ljubav koju su neki od saveznika gajili prema našim narodima, a naročito prema ujedinjenju svih južnoslovenskih naroda.

Njihovi interesi su bili drugačiji, i češće su pružali ruku dojučerašnjim neprijateljima u ratu nego svojim vernim saveznicima.



Jasno i odgovorno




• Šta će u filmu "Jugoslavija po volji naroda" posebno zainteresovati gledalište?


Pa, za razliku od prethodne trilogije, koja je obuhvatila kratak period pred stvaranje Jugoslavije, ovaj film obuhvata period 1914-1918. godine, a ono što će biti najzanimljivije to je, mislim, period pred atentat na Ferdinanda i početak rata, gde iznosimo ideju jugoslovenstva s kojom su atentatori i krenuli u svoj istorijski čin.

Osim toga, mislimo da je ovaj film vrlo važan za nas danas i ovde. Hoćemo da budemo iskreni, pre svega.

Da ne osećamo toliko veliki značaj ovog filma u ovom jugoslovenskom trenutku možda ga ne bi ni pravili.

Jer, ovakav film iziskuje mnogo rada, velikog angažovanja i veliku odgovornost. Zato ga smatramo značajnim za trenutak koji živimo.

Ilustracije radi, spominjem da se "Dunav film" priprema za prebacivanje filma na kasete koje će se koristiti kao pomoćno učilo u školama.


• Mestu i ulozi Srbije u prvom ratu valja posvetiti odgovarajuću pažnju. Neće li to izazvati nove priče o srpskom unitarizmu?


Svakom objektivnom i poštenom ocenjivaču i gledaocu neće zasmetati nijednog trenutka istorijska činjenica da je srpska vojska u datom vremenu bila glavni činilac i pokretačka snaga stvaranja jugoslovenske zajednice.

Jer, mi se kao autori ne bavimo patetičnim ni patriotskim parolama u ime srpstva i srpske vojske, već istorijskim činjenicama i istinama vodimo film ka završnom činu.

Ogroman prostor u filmu "Jugoslavija, po volji naroda" zauzimaju akcije drugih naroda u njihovoj želji i borbi da dođu do ujedinjenja.

I zbog toga je snimljen ovaj film kojim će se obeležiti 70. godišnjica stvaranja Jugoslavije.

Razgovarala: Nevenka Opačić (RTV revija, 1988.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment