Sećanje na Severina Bijelića: Čak i žene koje je napuštao, nikad o Sevi nijednu ružnu reč nisu rekle...

Avgust 1972: Jedan "moskvič-karavan" jurio je s Korčule ka Beogradu. U kolima su bila dva putnika i - mrtvački kovčeg. Negde pred zoru, u bosanskim planinama, auto je zaustavila patrola milicionera. Jedan od njih je pogledao u kola, upitao i odmah zatim sam odgovorio: "Ovo je sigurno Severin Bijelić. Produžite..."

Došao je jednom nov statist u Narodno pozorište i dobio novu ulogu u komadu "Dorćolska posla". Shvatio je svoj debi sasvim ozbiljno, pa pre generalne probe prišao Severinu Bijeliću i upitao ga: "Maestro, gde da stavim ovaj tanjir? Na sto, ili da vam predam u ruke?"

Seva ga pogleda i reče: "Ma je li se ti šališ ili me zavitlavaš? Kakav sam ja maestro! Igraj prirodno - kao da si u svojoj sobi. Stavi tanjir na sto i ništa više ne brini!"

Takav je bio Severin Bijelić kao već iskusan, cenjen glumac. A kako je počeo?


Dečak sa poljančeta



Bio je poglavica družine klinaca sa Senjaka. Kapiten tima ako se igrao fudbal. Predvodnik u pohodu na tuđe voćnjake. Prvi koji će, još u martu, skočiti u Savu da bi se poslednji kupao u reci negde pre decembarskih mrazeva. Tom Sojer u beogradskom izdanju.

Evo čega se njegovi drugovi sećaju iz tih dana:

Dobije Seva za Božić nove pantalone, dugačke. Jedino je on u celom kraju imao takve. Svi su mu zavideli. A on jedne večeri dohvati makaze i od dugih pantalona napravi kratke, da se ne bi razlikovao od svojih drugova.

Severin Bijelić je na beogradskim poljančićima i na obali Save proveo mladost. Od oca Krajišnika je nasledio snažnu građu, od majke Poljakinje ljubav ka sportu. Još kao dečak istakao se kao odličan plivač, a kad se zamomčio bio je državnn reprezentativac.

Ništa manje uspeha nije imao u fudbalu: branio je gol omladinske reprezentacije Beograda u Bukureštu, bio je pre rata golman prvoligaškog BASK-a i Crvene zvezde (posle oslobođenja). I u smučanju i klizanju bio je majstor. Bacao je dobro kuglu, bio vešt teniser, jurio na motociklu.

Sportu je poklonio svoju mladost, ali mu je sport i mnogostruko uzvratio. Priča ovih dana jedan njegov kolega:

- Nikad Severin nije postavljao pitanja o svojoj plati ili koliki će mu biti honorar. Nikad nije raspravljao da li će dobiti ovu ili onu ulogu, a sve to ovako je objašnjavao:

"Sport me je naučio mnogo čemu. Eto, treniram danima i verujem da ću pobediti. Start, pucanj, plivamo skoro u istoj ravni, kad onaj stiže pre na cilj. Znači, bolji je od mene. U redu! Nema šta da se buniš, kažem sebi. Štoperica je nepristrasna. Nego, Sevo, treniraj, pa, drugi put ti pobedi!"

Iako se već više od dve decenije nije takmičio, Severin je pre dve godine, na fudbalskoj utakmici između izabranih timova beogradskih novinara i glumaca - branio gol u velikom stilu. Bacao se čas u jedan, čas u drugi ugao, boksovao lopte, a onda se umorio i pozvao rezervnog golmana, poručivši mu:

"Burazeru, ako nešto zapne, potraži me u bifeu!"


Zlatni prsti



Otac Severinov, Jovan Bijelić, jedan je od najvećih jugoslovenskih slikara između dva rata. Sin nije nasledio očev slikarski talenat, ali svega čega se doticao išlo mu je od ruke. Kako se to kaže: imao je "zlatne prste": sam je sebi krojio odela, šio košulje, gaćice za kupanje, pleo espadrile.

Opravljao je bicikle i automobile kao pravi mehaničar, a ni satovi za njega nisu imali tajne. Minule zime je u bazenu "Vračar" napravio veliki zidni sat, sa ogromnom sekundarom - da plivači i na treningu, kad se rezultati obično ne štopuju, znaju u kakvoj su formi.

Priroda se ipak malo s njim poigrala. Bio je daltonist. Seva je o tome voleo da pravi viceve.

"Sedim ja, još kao dečko, u očevom ateljeu i gledam ga kako slika - pričao je on. - Otac sav u stvaralačkom zanosu, kaže mi: "Dodaj mi, sine, tubu sa altrotom, onu iz koje teče crvena boja ... "

Ja uzeh jednu tubu, otac je pritisnu na paletu i dreknu: "Pa ovo je ultramarin!" Ja se prestrašio. Video je to otac pa dohvati ultramarin, povuče nekoliko debljih poteza po platnu i reče: "Ništa, sine, možda ovde i bolje ide plava nego crvena... "


Glumački debi



Jednom još kao gimnazijalac na nekom dočeku Nove godine, Seva se našao u društvu koje je pokazivalo izvesnu naklonost prema glumi. Improvizovali su nekakav skeč i Seva je dobio ulogu.

Bio je to njegov glumački debi, mada je pozorišnu scenu upoznao veoma rano: otac mu je, izvesno vreme, bio scenograf Narodnog pozorišta i svog dečaka je često vodio na predstave i probe.

Profesionalni glumac Severin Bijelić je postao kad u sportu "više nije bio za prvi tim". Prvi angažman dobio je u Pančevačkom pozorištu, a 1949. je prešao u beogradsko Narodno pozorište.

Ostaće nezaboravan njegov Inkiostro u "Sablji dimiskiji", zatim Đole u "Dorćolskim poslovima" i uloga u "Komandantu Sajleru" za koju je 1967. godine dobio nagradu na novosadskom "Pozorju".

Ne manje uspeha je imao kao Šerif u "Priči sa naslovne strane", mladi kauboj u "Autobuskoj stanici" i "Dubokom plavom moru" itd, itd.

Posebno su mu ležale uloge takozvanih malih ljudi. Gospodu nikako nije voleo da igra, kao što nije podnosio kravatu ili bilo šta što ga steže.

Čudno je učio uloge: ne iz umnoženog teksta, već iz sveske u koju je ispisivao ulogu krupnim rukopisom. Uz to, dodavao je svoje primedbe posle svake značajnije rečenice.

Bio je samouk i u glumi, ali to nije predstavljalo prepreku da Jozo Laurenčić, 1955. godine, primajući novu klasu u Pozorišnu akademiju, uputi studentima ove reči:

"Otidite u Narodno pozorište da vidite jednog pravog, rođenog glumca. Zove se Severin Bijelić, a nikakvu glumačku školu nije završio".

U svemu je bio jednostavan. Nije voleo duge fraze, nije trpeo "pričam ti priču". Jednom u Zagrebu, posle predstave beogradskih glumaca u "Sumnjivom licu", Severinu Bijeliću su prišli pozorišni kritičari. Želeli su da im on objasni kako to da je "Sumnjivo lice" ovog puta postiglo takav uspeh kod zagrebačke publike.

- Brate moj, to je sasvim jasno: mi dobro igramo Nušićeve tipove, jer su to ljudi iz naše sredine pa ih u prste znamo. A zagrebački glumci uspešno tumače Krležine komade, jer su im sasvim bliski - sažeo je Bijelić svoj odgovor.


Ispraćaj iz Vela Luke



U filmu i televiziji Severin Bijelić je dosta dao. Njegove uloge u "Ekvinociju", "Crnim biserima", "Divljim senkama", "Kumbari", "Zasedi", "Buđenju pacova" ... pamtiće se dugo, kao i toliki njegovi likovi sa malog ekrana.

Ali bio je pre svega dobar čovek, širokog srca, bez neprijatelja.

- Čak i žene koje je napuštao, nikad o Sevi nijednu ružnu reč nisu rekle ... - seća se glumica Nada Kasapić, Sevina vršnjakinja.

Sa sinom Pavlom, vrsnim gitaristom, drugovao je kao sa svojim ispisnikom. Kćer Dubravku je obožavao, ona je nastavila očevu plivačku tradiciju i već je sada šampionka - među pionirkama.

Voleo je svu decu, voleo je sunce i more. Tako je i umro: na moru, u smiraj letnjeg dana, kad je hteo da podigne jednu devojčicu.

U Vela Luki, na ostrvu Korčuli, kada su ga ispraćali, sleglo se celo ovo ribarsko mesto.

Odeveni u crna odela, sa svećama i cvećem u rukama, Velalučani su došli da odaju poslednju poštu čoveku koji je ovde godinama letovao. Po tamošnjem običaju, kovčeg s pokojnikom nosili su oko groblja.

Velalučani su Bijelića smatrali svojim meštaninom, kao što je to sekretar mesne zajednice, u svom posmrtnom slovu, rekao:

- Ne znamo, dragi naš Severine, da li si se rodija u Biogradu il' u Vela Luki. Ma, ljudi, izgleda da je to sasvim svejedno kad je u pitanju takav čovik ...

Napisao: Đorđe Paljić (Ilustrovana, 1972.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment