Branko Pešić, potpredsednik skupštine SFRJ: Kakav čovek mora da bude komunista... (1976)


Mart 1976: Stalno sam živeo kao da sam na bini. Zašto više ne idem u kafane? Zbog čega najviše volim Beograd? Šta nas je molio da ne napišemo ...

Ljubivoje Ršumović: Vi ste predsednik Izdavačkog saveta DUGE, a ja sam član tog saveta, pa bi neko mogao i da nas optuži da zloupotrebljavamo položaj i razgovaramo baš u DUGI... Međutim, razlog za ovaj razgovor u stvari je pokretanje nove edicije DUGE na sto strana ...

A od Izdavačkog saveta se sada mnogo više očekuje u pogledu uređivačke politike jednog lista.

Branko Pešić: Mi smo u dva-tri navrata u Savetu govorili o novoj DUGI, šta sve u ovom formatu može da se da, a naravno i o ambicijama Redakcije, da ne kažem i SAVETA, da se DUGA proširi, da se stvore bolje mogućnosti i više uslova za jednu novu još sadržajniju i lepšu DUGU...

- Da li će nova cena od deset dinara možda negativno uticati na tiraž?

- Može da utiče ... Ali ako se pogodi sadržaj DUGE sa željama i ukusom čitalaca, kojih u poslednje vreme ima sve više, mislim da će se sve to lepo uklopiti...

- Vi niste nikada bili urednik nekog takvog lista? ...

- Srećom nisam ...

- ... A da ste recimo, urednik, kako biste ga uređivali?

- Sad sam u situaciji da razmišljam i o uređivanju lista ... Nisam siguran da bih bio u stanju da budem urednik, niti imam takvih želja ... Ali mislim da to nije lak posao, naročito sada kad je štampa pod ozbiljnom društvenom i političkom kontrolom ... A usput mora da se vodi računa i o materijalnom položaju, o tome da se plasira takav list, takva revija ... Mnoge revije i časopisi koji su imali
gole žene dobro su prolazili sa tiražom, ali su pretrpeli i veliku kritiku ... E sad treba biti toliko umešan, pa pronaći meru u svemu.


U životu je teško biti idealan, ali ...



- O toj meri se mora misliti i kad se govori o literaturi, dakle o knjigama, o filmu isto ...

- U životu treba imati meru u svemu! Teško je biti idealan, ali ako se čovek približi toj pravoj meri bolje će proći u životu ...

- Čak i u privatnom životu? ...

- U privatnom životu pogotovo ... Ako čovek postiže uspehe, i ako se zanese u tome, vrlo brzo može da padne! ... A ne treba potcenjivati, naravno, ni sebe, ni svoje mogućnosti ...

- Počesmo pričati o privatnom životu ... Vaši roditelji žive u Zemunu, i čuo sam da ste ponosni što sada već peta generacija Pešića ide u istu školu u Zemunu...

- To je sadašnja škola "Vladimir Nazor" ... Da, išao je u nju i moj pradeda, pa moj deda, pa otac, pa ja, pa moja deca ... Imam dvoje dece u toj osnovnoj školi.

- Odakle su Pešići došli u Zemun?

- Moj čukundeda rođen je oko 1800, a došao je kao dečak ovamo, iz Srbije, posle propasti prvog srpskog ustanka, i onda je usvojen u Zemunu. Došao je kod nekih Pešića, koji su već bili tu, i on je uzeo njihovo prezime ...

- Čime se bave vaši roditelji?

- Moj otac je bio zemljoradnik, a posle je držao kafanu ... Majka se i dan danas bavi povrtarstvom, odnosno cvećarstvom. To je i glavni izvor njihovih prihoda ... te ruže ... A otac je posle rata odmah ušao u zadrugu i tu je stekao i penziju ... Živimo svi zajedno.

- Plašite li se roditelja? ...

- Majke! Sa ocem sam uvek dobar, a majka je stroga ... Volim ja svoju majku, naravno! Ona jedina i sme meni da kaže ponešto, i dan danas ... Ja ne dođem na vreme kući, ostanem negde, zadržim se, ona pita: A kako to, a zašto? ...

- A da li ste dobijali batine, kao dečak? ...

- Od majke! Od majke i od učitelja ... I to ne baš retko! A otac me nikad nije tukao ...

- Da li ste i vi takvi prema deci?

- Jesam! Ja imam troje dece, i nisam ih nikad tukao ...

Ja se čak umešam ako vidim da neko drugi tuče svoju decu ... Ja to ne mogu da gledam ... Deca me se, isto, ne plaše, i ako ja pripretim da ću da ih bijem, oni se smeju ... znaju da to ne dolazi u obzir ...

- Vi inače na slikama izgledate dosta strogo ...

- Pa, ja i jesam strog ... u životu ... na poslu ... u radu ... Možda je neskromno da to kažem, ali nisam imao nikada prilike da čujem da neko ne želi sa mnom da radi ... Gde god sam radio, uvek sam se najlepše rastajao i uvek sam želeo sa svim tim ljudima ponovo da radim ... Mislim da je sličan osećaj bio i kod njih ...

- Koliko godina imate?

- Pedeset tri i pet meseci...

- Da li je to već starost?

- Nije starost, mislim da su to zrele godine ...

- Po čemu čovek oseti da stari?

- Ja to ne bih mogao da kažem, pošto ja to još ne osećam ...

- Često vas viđamo na sportskim priredbama, naročito na bokserskim mečevima. Otkud ta ljubav?

- Mnogi misle da ja baš izuzetno cenim boks. A nije tako. Ja sam se fudbalom bavio u mladosti, i bio sam godinama u fudbalskim forumima. Dva puta sam bio predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije ... Mada, ja sam u mladosti učio i boks ... Malo, doduše ... U sali moga oca, u kojoj su se inače održavale igranke, jedno vreme je bila bokserska škola Sime Barića, zvala se "Dempsej" ... Pa sam ja tu malo, uz ostale boksere, vežbao ...

- Sećate li se nekog druga iz tog doba? ...

- Znao sam sve tadašnje boksere ... Zemun je tada imao vrlo kvalitetnu boksersku ekipu ... Bio je tu Mata Fundelić, izvrstan bokser, Tori Fefer, mali Žikica Atanacković, Duško Radosavljević, sada je u Banja Luci... On je bio jedan od pionira u "Dempseju", Subotnik i drugi.


Šta mu znači Zemun, a šta Beograd



- Želeo bih da pričamo malo o Beogradu. Kako jedan Zemunac gleda na Beograd? ... Zemunac koji je dugo bio predsednik Skupštine grada Beograda ...

- Bio sam ja i predsednik Skupštine opštine Zemun ... U nekoliko navrata sam se vraćao u Zemun ... Četiri godine sekretar Komiteta i tri godine predsednik Opštine, od 1951. do 1958. godine. Zemun je Beograd, van svake sumnje ... Samo, ima nekih prednosti nad drugim delovima Beograda, jer je ipak na neki način oformio jedan svoj život, tako i rastao, razvijao se ... tako da ima svoje specifičnosti...

- Koje?

- Vi možete da stanujete recimo na Terazijama u istoj kući sa nekim, a da ga ne poznajete, čak i da ga ne viđate ... A u Zemunu se svi mi poznajemo ... Ja mislim da nema starije zemunske porodice da je ja ne znam ... I uopšte, Zemunci se znaju, ne zato što sam ja imao razne funkcije, pa su me znali ... Ja sam iz dela Zemuna koji se zove Gornja Varoš, tu su starosedeoci bili uglavnom zemljoradnici... . Ali u pet kuća je sve bilo ... I kafana, i pop i berberin, i kovačnica i babica i lekar ... Stvarno u pet kuća ...

- Sad se Zemun sve više spaja sa Novim Beogradom ...

- Ne! Novi Beograd sa Zemunom! ... Jer to su bašte zemunske, i bežanijske ... moj deda i moj otac su imali bašte u centru Novog Beograda, ... tamo kod "Fontane" ... bašte, takozvane "bare" ... Između dva rata, tamo su se bavili povrtarstvom ... to je bio dosta razvijen povrtarski kraj ...

- A koje mesto u Beogradu najviše volite?

- Ja stvarno mnogo volim Beograd ... Najviše stare delove, iako je moj trud mnogo više uzidan u nove ... Šumice ... Konjarnik ... Novi Beograd ... Kanarevo brdo ... Miljakovac ... Julino brdo ... Petlovo brdo ... 

Ali, moram da kažem da sam uvek imao jedan izuzetan osećaj za stare delove grada, i mislim da je tu učinjena jedna prirodna nepravda ... Jer mi, u borbi da napravimo što više stanova za radnike, da rešimo te osnovne ljudske, probleme, išli smo na čiste delove, širili grad, a zaostajali su ovi stari, gde stanuju zanatlije, majstori, stari Beograđani, od pre rata ... U dvorištima po pet šest porodica, sa klozetom u dnu dvorišta, sa česmom ispred kuće ... 

I mislim da Beograd, naročito sada, mora da priđe jednoj intenzivnijoj rekonstrukciji ovih starih delova! Jer ovi ljudi za koje se uvek govorilo da imaju stan, u stvari imaju često vlažne, nehigijenske stanove ..... A kad neko dođe u Beograd, on dođe bez ikakvog stana pa onda on ima prednost za dobijanje novog.


Moglo je i više, da je bilo više pameti



- Narod ima običaj za svakog predsednika da kaže da ostavlja iza sebe spomenik po kome će ga pamtiti... Koji je to vaš spomenik?

- To se često misli i uvredljivo, kad se kaže "diže sebi spomenik". Mislim da je svako dužan da se maksimalno zalaže, koristeći svoju funkciju da napravi što više za obične ljude, za građane, za narod. To je bila i moja deviza ... ja sam tako i vaspitavan i u kući i u Partiji... I radio sam tako, koliko se moglo ... Verovatno se moglo i više, da je bilo više pameti... 

Ja sam izuzetno ponosan zbog radničkih stanova, jer sam se lično oko toga angažovao. Beograd je napravio oko 10.000 radničkih stanova ... Tako je jedan veliki broj radničkih porodica koje su preko dvadeset godina bile bez stana ... dobio ... i to prave radničke porodice ... Jer, uzus je bio da taj stan ne može da dobije ni jedan činovnik, ni jedan službenik, nego samo radnik iz neposredne proizvodnje ... bez obzira da li je kvalifikovan ili nije ...

- Što nije značilo da službenici nisu radnici! ...

- ... Ne, to je značilo da je ranije samo sedam od sto radnika iz neposredne proizvodnje dobijalo stanove ... Činovnicii su bili privilegovaniji... Ja vam ovo govorim radi vaše lične informacije ...

- Dobro, ali nešto od toga će i ući u intervju ...

- Nemojte! Da ljudi ne pomisle da se ja tu nešto reklamiram ... I uopšte Beograd je učinio poslednjih godina jedan velegradski prodor... Da pomenemo samo saobraćajna rešenja, prolaz autoputa kroz grad, i tako dalje ... I treba nastaviti u tom pravcu ... Beograd može da bude divan grad ... Sad se vodi još jedna akcija, da se obale Save i Dunava očiste i da Beograd može da priđe svojim rekama ...


Volim društvo i muziku i kafanu



- Vi ličite na čoveka koji voli život ...

- To je dosta široko pitanje ... voleti život ... ja mislim da svaki čovek voli da živi... Ja ništa mudro ne mogu da kažem, ni novo ... Ali, sve što je ljudsko nije mi strano ... Ta formulacija može da bude i moja ... Znate šta, ja se trudim da u životu dosta hodam po zemlji.

- Prizemno, znači što više sa ljudima? ...

- Jeste, i to je onda jedan širok krug kretanja ... i mogućnosti... Moram da kažem, ja sam dosta dugo izlazio u kafane, redovno ...Ali, dugo sam bio predsednik Gradske skupštine, pa vremenski nisam mnogo stizao ... A i imao sam jedan neprijatan osećaj ... Stalno sam bio kao na bini... Kad se pojavim, onda su sve oči uprte u mene, ne mogu da se opustim ... 

Ako sam u društvu sa nekim, odmah se pitaju ko, šta, s kim je to došao? Tako da više taj štimung nije bio pravi, nije bio prirodan, i to me, pravo da vam kažem, i odbilo od kafane. Sad dosta retko idem u kafanu! Onda, i godine su došle ... Čoveka prođe i volja ...


Koje ljude ne volim



- Znači, ipak, godine ... Da to nije onaj znak... starosti...

- Pa moguće je ... Kada sam imao trideset šest ... trideset osam kad sam imao bio sam najsnažniji ... Mogao sam da ne spavam, ujutru samo dođem, umijem se, obučem čistu košulju i kravatu, i na posao ... Niko i ne primeti da nisam spavao ... Pa, opet uveče ... 

A sada teško podnesem da ne prospavam noć! A moram da kažem, bio sam i oboleo, imao sam infarkt! Pa sad malo moram da vodim računa i o zdravlju i o srcu ... 1970. godine je to bilo ... Samo sam ja to brzo preboleo ...

- Ima li neka vrsta ljudi koju ne volite?

- Ne odgovaraju mi oni koji su spori, preopširni, koji sve hoće da ti objasne od A do Š. Ja nisam ni brz, ni brzoplet toliko, ali imam izuzetnu averziju prema toj vrsti ljudi, koji počnu da pričaju jedno, pa usput ispričaju još dvanaest stvari, a još nisu završili ni ono što su počeli ... 

I ne volim ljude koji ne govore istinu! Koji lažu!

Iako istinu možeš da kažeš na razne načine, ne treba je uvek grubo govoriti ... Mislim da su ti ljudi spremni i za druge prevare ... Jer to je i pitanje karaktera ... Jer istina je jedna ... Prava ... Pravda ...

- Stigli smo i do pravde ...

- Ja sam se bavio u mladosti pravdom ... I mislio sam da studiram prava... da budem sudija ...

- A šta ste u stvari učinili?...

- Pa, prava sam učio, upisao, ali nisam završio ...

- A da li ste nekome nekada učinili nepravdu? ...

- Siguran sam da sam mnogo puta učinio nepravdu, a da nisam bio ni svestan ... Ali, strašno me optereti kad sebe uhvatim da sam nekome učinio nepravdu ... Ceo ovaj drugi deo mog života je sveden na to da činim nešto za nekoga, za ljude ... 

Mnogo ljudi dolazi k meni... I teško je uvek pravdu udeliti... I onda nekad se ne angažujem dovoljno ... Čovek ponekad ogugla ... Omane ... A kad uradim nekom nešto, tu imam i veliko lično zadovoljstvo ...

- Da, pa i to je valjda neki spomenik koji čovek ostavlja iza sebe!


Kako ja gledam na komuniste



- Šta ja znam ... Ja tako gledam na komuniste, znate ... Ja mislim da čovek komunista mora da bude spreman uvek da pomaže ljudima. Ja sam od rane mladosti tako vaspitan... u kući... u SKOJ-u ... Tito nas je tome učio od početka ... da je drugarstvo, da je prijateljstvo iznad svega ... Odreći se nečega u korist drugoga ... Žrtvovati se za drugoga .... napor učiniti... 

Mnogi su to zaboravili ... Čak i jedan broj starijih komunista ... Uvukli se u neki svoj mirnodopski život, i sami sebi su dovoljni...

- Vi ste sada u Skupštini SFRJ, potpredsednik ... Ima li tamo mnogo posla?

- Vremenski posla ima, samo je to druga vrsta posla ... U gradu sam se brinuo o konkretnim stvarima, o svemu: od dece do stambene izgradnje, o radničkim stanovima i ekonomskom položaju pojedinih preduzeća ... o industriji, o prometu ... Ja i sad imam dosta sastanaka ... Učestvujem u radu ... Ali se od mene ne traže ba uvek i rešenja ...

- I na kraju, da vas pitam kako ste sa zdravljem?

- Hvala, dobro! Od infarkta, od sedamdesete godine, svake godine u februaru dolazim po desetak dana u Herceg Novi da se odmorim ...

- Je li to aktivni odmor, pišete li nešto, memoare na primer?

- A ne ... Bavim se više čitanjem ... razmišljanjem ... Pešačim, razgovaram s ljudima ...

Razgovarao i snimio: Ljubivoje Ršumović (Duga, 1976.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate