Punk rock podigao najviše medijske prašine '76: Kako razaznati "dobrog" punk-rockera od pozera?


Januar 1977: Prošle godine je u rock zbivanjima bilo svega i svačega. Novih (izuzetnih i očajnih) ploča, muzičkih iznenađenja, razočarenja, koncerata, pune afirmacije novih pravaca (kao što je recimo reggae) i mnogo drugog.

Ali ono osnovno što će karakterisati '76. bez sumnje je prašina koju je podigao punk-rock. On sadrži sve karakteristične elemente, od ploča pa do mnogo čega drugog. Ovog poslednjeg naročito.

Mnogo toga oko fenomena punk rock i dalje ostaje nerazjašnjeno, ali sada kada je u žiži interesovanja možda je i pravi momenat da se pokuša prodor u njegovu pozadinu.


Preci



Šta je u stvari PUNK? Ova argo reč engleskog jezika pominje se još od 1956. po raznim rečnicima ali je do danas promenila mnogo značenja. Termin koji danas predstavlja je i onaj po kome je ovaj "pravac" dobio svoje ime.

To je više neka vrsta poze, svaki punk (pripadnik grupe) zna protiv čega je ne znajući za šta je - sem možda isključivo za sebe. Ovde je sebičnost jedna od vrlina. Ali, pre svega, idealizam i rock-elita, svaki "punk" je u izvesnoj meri naklonjen siledžijstvu i sirovom seksu.

Naravno, ovo je pomalo pojednostavljeno objašnjenje jer ne mogu se svi svrstati u uske okvire ali se ovakvo objašnjenje uglavnom vezuje za one danas karakteristične predstavnike kao što su recimo "Ramouns" (Ramones) ili "Seks Pistols" (Sex Pistols).

Prethodnici punk-rocka su veoma bitni za njegovo razumevanje. Tu je pre svega jedna nemuzička ličnost, Džems Din (James Dean) prototip "buntovnika bez razloga"...

Možda većina njegovih sledbenika danas ne liči na njega ali duh je tu i to izgleda u jednom negativnom smislu.

Din kao inspiracija povlači za sobom i onu prvu generaciju originalnih rockera kao što su Elvis Prisli (Presley) i Edi Kokren (Eddie Cochran). Ova linija je izuzetno zastupljena kod američkih predstavnika punk-rocka, pre svega jednostavnost i žestina koji su začetnici posedovali.

Kod Engleza, s druge strane, oseća se jak uticaj Stonsa i ranog britanskog ritam i bluza (Dr. Feelgood, Eddie and The Hot Rods). Džeger se nalazi i među onim zajedničkim dodirnim tačkama kao što su Džim Morison (Jim Morrison), Lu Rid i Velvet Undergraund (Lou Reed, Velvet Underground), te prvak rock-nihilizma Igi (Iggy) Pop.



Muzika i poza




Kod modernih "punk-rokera" sve je uglavnom vezano za uzore i za njihov način interpretacije. Što vodi do zaključka da je punk-rock u suštini retrogresivan. Njegovi interpretatori su svesni šta bi trebalo da ih karakteriše, svesni su da "pravi" punk treba da bude anarhičan, bezobrazan a njegova muzika jednostavna.

Sve je poprimilo takve razmere da je poza mnogih izvođača postala isuviše izveštačena, a muzika po svaku cenu jednostavnosti i snage namerno neadekvatno svirana i to do krajnjih granica glasno (rock i treba da je glasan, ali što je mnogo, mnogo je).

Sve ovo je često dovodilo do konfuzije, tako da je teško neki put razaznati "dobrog" punk-rockera od pozera, koji na žalost, sve više preovladavaju. Rezultat je često nepodnošljiv; simplistička, monotona muzika i poziranje u nedogled.

Da stvar bude gora muzički biznis je brzo "provalio" novi izvor dobre zarade, "pakujući" punk-rockere sa svom svojom dozom malograđanske umerenosti, tako da je došlo do jedne izuzetne paradoksne situacije gde punk-rock koji se primarno bunio protiv ustaljenog rock-estabilišmenta biva od istog unosno prodavan.



Dobre strane




Rock-kritičari su se u celoj stvari našli u najgoroj situaciji. Stvar je bila u tome što je ideja o punk rocku bolje izgledala na papiru nego na delu.

Svaka čast izuzecima koji su opravdavali želju kritičara za muzičkim pokretom prevashodno mlađih i nepoznatih muzičara koji bi ponovo oživeli - ali na nov (vremenski) i sebi svojstven način - onu spontanu pobunu protiv svega ustajalog i nazadnog.

Takvih je, na žalost, među punk-rockerima malo. Mnogi od njih sebe i ne vezuju za "pokret" (otud i prava spontanost) a često i ne pripadaju striktno mlađoj generaciji.

Ovo se pre svega odnosi na Nilsa Lofgrena kod koga je prisutan mladalački bezobrazluk a ne siledžijstvo, zatim na Fil Lajnota (Phil Lynott) i njegovu grupu Thin Lizzy, kao rock Dikensa, te australijsku grupu AC/DC koja poseduje i onu "željenu" dobnu granicu pored dobre muzike i dobre punk interpretacije.

Možda je tome i doprinelo to što se grupa razvijala van centra rock zbivanja tako da je spontano došla do svoje muzike i interpretacije.

Povremeno dosta doprinose i Peti Smit (Patti Smith) i Brjus Springstin (Bruce Springsteen) mada se oboje neki put graniče i sa pozom.



Njujork i London




Centri punk-rocka su u prvom redu Njujork i London, tako da su se donekle oformile i određene karakteristike. Peti Smit se smatra začetnikom "Njujork" stila koga karakterišu dosta velika oslanjanja na Lu Rida i Velvet Andergraund (grupe kao Television i Heartbreakers) i njihov stil opisivanja gradskog otuđenja i usamljeničke dosade (sa svim svojim lošim i dobrim stranama).

S druge strane, tu su i grupe kao Ramones koji se više oslanjaju na Igi Popa (na sreću uglavnom muzički, ako je i to srećno).

Londonske grupe međutim više vole svoj "stari" ritam i bluz, naročito Stonse (Eddie And The Hot Rods), neki više vole maskeradu a la Alice Cooper (Elis Kuper), (The Damned), a neki sve to zajedno plus Igijev "šou" (tj. psihofizičko maltretiranje sebe i publike) (Sex Pistols).

Problem se stvara u tome što se više čuje i načuje priča, nego što se stvarno čuje ploča ili vidi koncerata, tako da je za sada teško reći koji od ovih centara proizvodi vredniju stvar.



Mač sa dve oštrice




Kada stvar pokuša da se sagleda u celosti dolazi do poteškoća jer punk-rock je neka vrsta sante leda kojoj se vidi jedva trećina jer "priče" često isuviše zamagljuje stvar. Ali osnovne konture se mogu nazreti.

Opšta tendencija da spontanost, mladost i pobuna nađu povoljnije mesto u rocku, te želja da se ustajale muzičke snage zamene svežijim je sasvim ispravna. Ali, opšta retrogresivnost koja se uvukla u punk-rock kao pravac, preterana poza i uprošćavanje muzike po svaku cenu nose mnogo više štete nego koristi.

Stvarno priglupi momci iz grupe Ramones mogu biti simpatični sa svojom jednostavnom bučnom muzikom, njihova ograničenost na kraju krajeva nije njihova krivica. Ali ako oni treba da budu novi predvodnici rocka, onda sam ja rađe za Brusa Springstina. O Nils Lofgrenu i da ne govorimo.

Napisao: Ljubinko Živković (Džuboks, 1977.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate