Jovan Jovanović, reditelj kontroverznog filma "Mlad i zdrav kao ruža" '72: Drugovanje sa samoćom

Januar 1972: Jovan Jovanović, režiser čiji film "Mlad i zdrav kao ruža" prema mišljenju mnogih predstavlja atak na moral, govori o ljubavi, samoći, slobodi...

Razgovarati sa Jovanom Jovanovićem, a pri tome ne pomenuti njegov poslednji film "Mlad i zdrav kao ruža", je nezamislivo.

Pogotovu, zbog odlaganja prikazivanja tog filma, oko čega su se stvorile priče i nagađanja slična onima koje je svojevremeno izazvala Hladnikova "Maškarada".


- Odloženo je distribuiranje, jer sam na dosadašnjim projekcijama, po reagovanju jednog dela publike, stekao utisak da je film isuviše provokativan. Moram da kažem da je to, uglavnom mišljenje ljudi iz starije generacije.


Mladi su Dragana Nikolića, i sve one koji se pojavljuju u mom filmu, primili sa razumevanjem i toplinom. Kako i ne bi tako reagovali, kada film priča o njima i svemu onome što ih u ovom današnjem vremenu tišti i smeta.

Ne bih želeo da se stekne utsak da ja teram inat starijoj generaciji, ali jednostavno ne delim njihovo mišljenje. Većina njih smatrala je taj film atakom na moral našeg čoveka.


Da li ste zbog toga ogorčeni?


Ta buka oko mog filma me ne uznemirava. Svaki od mojih filmova doživeo je sličnu sudbinu; da bude dugo diskutovan, da izaziva razne polemike i oprečna mišljenja.

To me čak i raduje. Znači da sam svaki put iznova načeo aktuelnu temu, temu o kojoj malo ko od mojih kolega sa filma želi da otvoreno priča. 

U filmu "Mlad i zdrav kao ruža" ima i golotinje, ali taman onoliko koliko postoji i u životu. Ni slike više!


Znači, ne bojite se da će vaš film doživeti sudbinu "Maškarade"?!


- Apsolutno ne. Siguran sam da golotinja u mom filmu nimalo nije vulgarna, koja se, priznajem, može videti u nekim našim, a i stranim filmovima.


Kako ste je vi izbegli?


- Život mladih nastojao sam da prikažem krajnje pošteno. Nisam bežao od nagih tela, jer bi to bila jedna vrsta straha od istine o čoveku.


Zar vi ne bežite ni od čega u životu?


- Jedino od braka. Samo, to bi se pre moglo nazvati distanciranjem. U najvećem broju slučajeva brak je malograđanska institucija, koja na neki način oduzima slobodu.

I njoj i njemu. Podjednako. A prava ljubav, isto kao i poezija, može da egzistira samo na slobodi.


Zar se ne plašite samoće?


- Ja je obožavam! Zahvaljujući njoj, čoveku često uspeva da uspostavi sa svetom jedan poseban ličan kontakt, i tako pronađe masu novih istina. To drugovanje sa samoćom, za mene je velika avantura.

Jer, toliko ima stvari da čoveg objasni samome sebi da se uopšte ne isplati ženiti!

Nemojte me krivo shvatiti. Moj život nije život nekog totalnog usamljenika. Živim samo jednim ritmom.


Da li vam je tako prošla mladost?


- Prošla je u učenju, gledanju filmova i u druženju sa velikim brojem ljudi. Najlepše trenutke sam doživljavao družeći se sa običnim ljudima, onima koje obično nazivamo "malima".

Nikada nisam gubio vreme po kafanama ili raznim modnim sastajalištima "poznatih". Pun sam života moje okoline i zbog toga svi moji filmovi odišu realnošću.


Znači li sve to, da u vaših trideset godina života nije bilo niti jedne žene?


- Do sada sam doživeo masu divnih ljubavi. Sve žene s kojima sam imao bezbroj krasnih trenutaka, pružile su mi toliko, da se sada osećam kao pravi bogataš.

Srećan sam što pripadam generaciji koja prisustvuje (i u tome učestvuje) rušenju jednog i rađanju drugog sveta, koji treba da bude više svet ljubavi i solidarnosti među ljudima, bez obzira na rasu i boju kože.

To je, u krajnjoj liniji, svet u kojem bismo svi bili braća, a ne egoisti sa lažnim moralom.

Razgovarao: Vinko Bezić, obrada: Yugopapir (Magazin Sanja, 1972.)






Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate