Tito, Tempo, Bevc: Kako su dobili nadimke naši revolucionari Josip Broz, Ranković, Kardelj... (1961)

Jul 1961: U danima progona i ilegalnosti, u zatvorima i kazamatima, okupiranim gradovima, u revoluciji nastali su partijski nadimci naših rukovodilaca.

Mnogi su zaboravljeni, ili ostali zabeleženi u predratnim i ratnim dokumentima. Drugi su se sačuvali do današnjih dana kao simbol ili dokument borbe koja je prošla... Nadimci "Tito", "Bevc", "Marko", "Tempo"... danas su opštepoznati.

Kako su nastala ova imena? Kada? Zašto baš ona?

Odgovor na postavljena pitanja u raznim prilikama dali su sami ljudi koji nose ove nadimke...

- Ime Tito nosim još iz perioda 1934-36 godine, ne sećam se tačno od kada - odgovorio je predsednik Josip Broz Tito, objašnjavajući istorijat svojih ilegalnih imena. - Nije bilo nikakvih posebnih razloga što sam izabrao baš to ime. Prosto, to ime je veoma često u mom rodnom kraju u Zagorju, pa sam ga uzeo za svoj ilegalni nadimak.

Iz dokumenata u arhivi Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije vidi se da je Josip Broz odmah posle izlaska sa robije 1934. godine koristio nadimak Tito.


U periodu između 1937. i 1941. godine, kada je Partija bila u dubokoj ilegalnosti, Josip Broz, sekretar Partije, najčešće je upotrebljavao ime Tito ili se potpisivao skraćenicom T-T.

Prve dokumente i pisma iz vremena rata Josip Broz je potpisivao sa T-T. (Pisma drugu Tempu od 9. oktobra 1941. godine i pisma drugovima u Hrvatskoj Brku (Rade Končar) i Vladu od 17. avgusta i 12. septembra 1941. godine).

Nadimkom Tito Josip Broz se prvi put potpisao u biltenu Vrhovnog štaba broj 7 i 8 od 1. oktobra 1941. godine kao komandant Vrhovnog štaba narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije.

To ime se kasnije proširuje među partizane i u narod, i u pesmi je opevano.

Ranije, drug Tito je imao i nadimke Rudi i Valter.

- Ove nadimke sam sam sebi dao. Rudi sam upotrebljavao kad sam bio u zemlji, a Valter u inostranstvu i Kominterni. Kasnije, kad sam saznao da nadimak Rudi nosi i član Centralnog komiteta drug Rodoljub Čolaković, ja sam to ime zamenio nadimkom Tito.

Josip Broz Tito, u periodu od 1936. do 1941. godine, imao je lične dokumente na ime Ivana Konstajnšeka i na ime inženjera Babića.

Tito i njegov verni vučjak (foto: Sport i svet)


Sperans, Bevc, Krištof



Najpoznatiji pseudonimi druga Kardelja su Sperans, Bevc i Krištof. Sperans je ime pod kojim je 1938. godine objavljeno njegovo delo "Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja". U tadašnjim uslovima bilo je neophodno sakriti se iza pseudonima, kako knjiga ne bi bila zabranjena još pre izlaska iz štampe, jer je ime druga Kardelja bilo poznato policiji.

Sperans, "onaj koji se nada", postaje u Sloveniji sinonim pravilnog rešavanja nacionalnog pitanja i partijskog programa o nacionalnom pitanju. Još i danas u Sloveniji se pod imenom Sperans više podrazumeva značajno delo druga Kardelja o nacionalnom pitanju, nego on sam lično.

Bevc je ime druga Kardelja pod kojim je u početku bio poznat samo u Sloveniji a kasnije pre svega izvan Slovenije.

- Do samog imena Bevc došlo je sasvim slučajno - ispričao je jednom prilikom drug Kardelj, objašnjavajući svoje nadimke. - Naime, partijsko ime kojim sam se prvih dana služio, Bevc, bilo je provaljeno. Policija je otkrila ko se skriva iza tog imena. Trebalo je da se pismeno obratim jednoj partijskoj organizaciji. Da bih omogućio drugovima da ipak utvrde ko je zapravo pisac upućenog pisma, promenio sam samo prvo slovo, B. u L. I Levc i Bevc su inače prezimena koja se vrlo često sreću u Sloveniji.

Nadimak Krištof nastao je u danima narodnooslobodilačke borbe. Taj nadimak drugu Kardelju dali su rukovodioci iz CK KP Slovenije, Kidrič i ostali.

U korespondenciji koju su obavljali sa slobodne teritorije sa drugom Kardeljem, dok je ovaj bio u blokiranoj Ljubljani. Ovaj nadimak je u Sloveniji veoma raširen i poznat, tako da se još i danas često upotrebljava.


Marko



Partijski nadimak Marko dobio je Aleksandar Ranković 1937. godine kada je bio član Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Otada, kroz sve godine ilegalnog rada, za vreme narodnooslobodilačke borbe i danas, drug Ranković stalno nosi taj pseudonim.

Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković u Bihaću 1943. godine
(foto: Sport i svet)


Tempo



Nadimak Tempo koji datira od Pete zemaljske konferencije, ima svoju predistoriju. Godine 1939, kada je izišao iz zatvora, Svetozar Vukmanović radio je u Pokrajinskom komitetu Partije za Srbiju. On je upućen u Niš, Zaječar i Leskovac da stvara partijske organizacije.

Tih dana ga je Centralni komitet poslao i u Makedoniju, da i tamo pomogne na stvaranju partijskih organizacija. Svetozar Vukmanović je intenzivno počeo da okuplja radnike u organizaciju. Posao oko formiranja partijskih organizacija iziskivao je stalan i neprekidan rad.

Rad je bio toliko naporan i intenzivan, da je čak jednom Orce Nikolov, tada sekretar Pokrajinskog komiteta Partije za Makedoniju, pao u nesvest. Ali, tek aktivnost druga Tempa u Nišu ima neposredne veze sa njegovim sadašnjim nadimkom.

- Sekretar organizacije jednog dana na sastanku rukovodstva rekao je da on ne može da izdrži takav pakleni "tempo rada" - rekao je jednom prilikom Svetozar Vukmanović, objašnjavajući istoriju svog nadimka. - I on je otpao. Ali, Partija je jačala i masovila se.

Iz takve atmosfere ja sam došao na Petu zemaljsku konferenciju koja je u najdubljoj ilegalnosti održana u jesen 1940. godine u Zagrebu.

Na konferenciji sam govorio o tome da treba da se ubrza tempo rada, o tome kako su ljudi radili, kako je jedan drug pao u nesvest i o tome kako smo se povezivali. Govorio sam i o tome da je jedan drug otpao, jer nije mogao da izdrži "pakleni tempo".

Onda je uzeo reč drug Tito.

Pokazujući na mene, drug Tito je rekao da mu se sviđa ono što je govorio... drug Tempo. Samo, dodao je, da ne treba ljude terati da tako rade da moraju pasti u nesvest.

Kasnije, kada smo na Petoj konferencili birali tri druga koji će predložiti Centralni komitet, predlažući mene pored druga Krste Popivode, drug Tito me je nazvao imenom Tempo.


Luka, Lojze, Petar Strugar



Franc Leskošek je imao mnoga ilegalna imena. Neka su pala u zaborav. Od svih tri su bila najpoznatija: Lojze, Petar Strugar i Luka.

- Nadimak "Stari" - rekao je jednom prilikom Franc Leskovšek - znali su samo članovi Politbiroa Centralnog komiteta. Dobio sam ga 1937. godine. Nije to bio neki zvanični skup na kojem su se dodeljivali partijski nadimci. Jednostavno, dogovorili smo se kako da se zovemo. Policija je imala mnogo muke s tim imenom i nikako nije mogla da dokuči ko je to. 

Inače, mnogo sam bio poznatiji kao Petar Strugar. To ime sam dobio na dan napada Nemaca na SSSR. Ko me je tako nazvao, ne sećam se. Nastojali smo da ime bude vezano sa ličnošću. Neko ko je živeo u brdskim krajevima dobio je, na primer, naziv Gorenjski.

Ja sam po zanimanju bio strugar. Otuda je i poteklo ime Strugar.

Nadimak Luka je iz dana rata. Ne sećam se ko i kada mi ga je dao. Ali, sada me u mojoj porodici niko više ne zove Franc, već samo Luka, i kad me neko oslovi sa Franc, neobično je.

Luka me zovu svi moji najbliži drugovi. Ime Franc upotrebljavam samo u službenoj prepisci i razgovorima. Inače, uvek - Luka.


Stari



Među robijašima u Mitrovici i Lepoglavi tridesetih godina bio je i Đuro Pucar. Politički zatvorenici su se bili izborili da imaju posebnu kuhinju i magazin, gde su ostavljali pakete koji su stizali pojedinim drugovima.

Po odluci Partijskog komiteta, stariji drugovi, politički zatvorenici, radili su u kuhinji i magazinu po nekoliko godina, dok su mlađi dodeljivani na ispomoć po mesec-dva dana. Đuro Pucar među njima bio je stariji. Tu je i početak nadimka Stari, koji i danas nosi Đuro Pucar.

- Nadimak "Stari" - rekao je jednom prilikom Đuro Pucar objašnjavajući svoj pseudonim  - nosim od 1939. godine, kad sam posle desetogodišnjeg tamnovanja u Mitrovici i Lepoglavi izišao na slobodu. Kada sam po izlasku sa robije odlazio na partijske sastanke, često su govorili da će doći jedan drug "stari"... (nedostaje deo stranice na kojoj se nalazi kraj članka).

Obrada: Yugopapir (Sport i svet, 1961.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate