Povodom filma "Kabare": Šta je sve doživeo naš čuveni novinar Predrag Milojević u Berlinu 1931...

Decembar 1985: U filmu "Kabare", nedavno prikazanom na TV ekranu, umetnički snažno je dočarano predvečerje nacističke euforije u Nemačkoj.

Ali, kako je sve to izgledalo u surovoj stvarnosti?

Jedan od najpouzdanijih svedoka događaja iz tog vremena je Predrag Milojević, u to vreme dopisnik "Politike" iz Berlina.

Iz obilja tekstova doajena Jugoslovenskog novinarstva, odabrali smo tekst koji donosimo, objavljen delom u knjizi "Iz prošlih dana" i prilagođen za ovu priliku.



Berlin, decembra 1931...


Automobili sa ogromnim reflektorima, puni uniformisanih vojnika berlinske policije, stoje u bočnim ulicama, spremni na juriš. Naoružani konjanici krstare trgom Nolendorf. Gust kordon pešačke žandarmerije napravio je krug od nekoliko stotina metara u prečniku.

Ceo trg je blokiran. Saobraćaj je obustavljen.

Svetlosne reklame sa mondenskih trgovina i lokala za zabavu bledo odsijavaju u večernjoj berlinskoj magli. Samo što reflektorski zraci sa velikih policijskih automobila prostruje zastrašujući kroz sumrak - kao na slikama s fronta,

Iza policijskog kordona nazire se ogromna crna uzrujana masa demonstranata. Borbeni usklici razležu se trgom i kao odjek vraćaju se natrag iz sporednih ulica, pojačani novim povicima iz daljine. Odredi policijaca se razvrstavaju, smenjuju, uleću u masu sa zamahnutim gumenim palicama, i ponovo vraćaju u svoje opsadne položaje.


U centru prostranog trga, sa stepeništa bioskopa "Mocart", komandant berlinske policije Harmensberg izdaje zapovesti. Ordonansi ih u trku prenose s jednog kraja na drugi. Iz hiljade grla, sve jače, kroz maglu koja se sve više zgušnjava odjekuju urnebesni uzvici:

- Ura!

Nemci u takvim slučajevima kažu, nešto je "los". Nešto novo je zaista "los" na Zapadu.

Vodi li se to ovde rat?

Ne, ali se igra. Dvostruko igra: tamo u bioskopskoj sali i ovde pred njom, na Nolendorfovom trgu.

Već nekoliko dana u bioskopu "Mocart" prikazuje se ratni film, izrađen po Remarkovom romanu "Na Zapadu ništa novo". Premijera je protekla u savršenom miru. Kritika je bila oduševljena filmom, publika duboko potresena strahotama rata.

Ali sutradan, u prošlu subotu, nacional-socijalisti napravili su strašnu gužvu u bioskopskoj dvorani. Ja sam već javio kako je to izgledalo; bombe sa smrdljivim gasovima, gomila uplašenih miševa uzmuvanih po sali, vriskanje elegantno obučenih žena, opšta tuča, razbijanje ogledala, i policija koja je svakog demonstranta morala glavačke da izbacuje iz bioskopa.

Otada, demonstracije se neprestano ponavljaju, uzimaju sve veći i opasniji zamah, i traju od uveče do zore.

Zašto?

Glavni štab demonstranata (jer se sve izvodi po komandi i s planom), na čijem je čelu ozloglašeni nacional-socijalista, poslanik doktor Gebels, objasnio je jednim raportom, da se demonstracije vrše zato što se u filmu "Na Zapadu ništa novo" sramoti i vređa nemačka ratna čast.


Žandarmi čuvaju bioskop



Kroz gusti žandarmerijski kordon mogu da prođu samo oni koji imaju kupljenu bioskopsku kartu. Sve predstave rasprodane su za tri dana unapred. Sopstvenik ulaznice stoji pod zaštitom berlinske policije.

Ali to još nije sigurna zaštita za sam film. Karte mogu da kupe i nacional-socijalisti. Tako su prvi put i radili, kad su unapred pokupovali veliki broj karata i utvrdili se u sali.

Zato policajci pri ulazu u bioskop svakog posetioca pretresaju iz bojazni da se ne uvuče neko sa revolverom, smrdljivom bombom ili mišem u džepu.

Žandarmi svoj težak i neblagorodan posao obavljaju sa puno takta i obazrivosti. Ja dižem ruke pred jednim. On me površno pipa po džepovima, primećuje da sam stranac. i kaže mi skoro zastiđeno:

- Izvinite, gospodine, za ovu neprijatnost. Prođite, molim lepo.

I vojnički salutira.

U elegantnoj bioskopskoj sali, sa foteljama od crvenog pliša, koja ima jedva oko pet stotina mesta, preko sto žandarma stoje razređeni. Napravili su kordon oko redova sedišta, od platna do ulaza. Pored toga, u svakom redu sede po dva-tri policajca, pod oružjem. Ko pisne, teško njemu.

Predstava tačno počinje u zakazano vreme. Ja sam film gledao već na premijeri, i sada gledam publiku.

Neka čudna nelagodnost veje zamračenom salom. Svi prisutni su uzrujani situacijom na frontu koja se prikazuje na filmu, i situacijom u sali koju oličavaju prisutni žandarmi.

Isti ovaj štimung rata, osećaj da se dešava nešto neobično, strašno i nepojmljivo, koji na platnu stvaraju glumci i vešta režija, zapahnjuje i bioskopsku salu, i obuzima svu publiku koju su žandarmi opkolili kao u kakvom zarobljeničkom logoru.

Iznenada, neko na galeriji viknu nešto. Svetlosni zraci džepnih lampica policajaca razleteše se po sali, brzo kao unakrsna vatra. Za tren oka izgrednik je bio uhvaćen i izbačen iz sale. Prikazivanje, koje za vreme incidenta nije prekidano, teče i dalje i u punoj tišini i pomrčini se oseća samo kako se uznemirena publika meškolji na foteljama.

Dolaze velike ratne scene. Juriši, borba prsa u prsa, neobično realno predstavljeni. Pored mene sedi jedan policajac. Na grudima mu je ratni krst. Njegove oči su kao pripijene za platno. Jasno je da je ovaj čovek neobično uzbuđen svim ovim što vidi. A možda mu je to već deseti put što po dužnosti gleda isti film. Ja ga polako pitam;

- Jeste li i vi bili na zapadnom frontu?

On klima glavom, i malo posle kaže više za sebe:

- Da, da, tako je to...

Ne od ratnika, već od onih koji nikad nisu videli rat, čovečanstvo treba da se boji za svoj mir.

Predstava se završava u miru. Publika izlazi kroz sporednu kapiju, opet pod zaštitom policije, jer demonstranti sa kamenicama u mepovima čekaju da se svete ,štrajkbreherima".


"Nemačka se budi"...



Predrag Milojević na karikaturi Ive Kušanića
Prilazim demonstrantima da po novinarskoj dužnosti izvidim situaciju "s druge strane fronta".

Neprestano stižu nove kolone hitlerovaca i razređuju se oko policijskog kordona.

I policija je dobila pojačanje. Novi odredi konjanika i jurišnih kola stoje po uglovima, spremni za akciju.

Došao je i sam predsednik policije, bivši socijalistički ministar, vrlo odlučni g. Grcezinski, da lično rukovodi akcijom.

Pored mene, demonstranti zadirkuju jednog mladog žandarma:

- Ti treba da priđeš nama! - kaže mu jedan golobradi mladić. - Nemačka se budi. Hitler radi i za tebe. Zašto čuvaš Jevreje?

- Ne govori koješta! - kaže žandarm mrzovoljno. - Šta ja imam zajedničko s Jevrejima? - i mrko gleda u nas.

Na jednoj pivnici prema nama vrata se naglo otvoriše i jedna pivska čaša tresnu žandarma u glavu.

On se zanjiha i pade.

Jedna grupa policajaca ulete u pivnicu. Na njih poleteše čaše, stolovi i stolice; izlozi poprskaše, dva revolverska pucnja oštro odjeknuše.

Tako je počelo.

Jedna pištaljka dade znak za napad. Automobili zatutnjaše, konji se razleteše, pešaci besno razmahaše svojim gumenim palicama po glavama i leđima demonstranata. Nastade neverovatna panika u gustoj neprozirnoj magli. Urnebesna vika zagluši ceo trg.

Zaustavismo se zadihani tek jedan kilometar dalje od "brisanog prostora". A demonstriramo protiv pacifizma i za ratobornost...

Nacionalistički funkcioneri skupljaju rastrojene mase. Izbačena je parola, da se ide na Vitemberški trg. Tamo će da govori poslanik Gebels. Dvadeset hiljada demonstranata preplavilo je zakazano zborno mesto. Dovučen je jedan automobil sa velikim glasnogovornikom koji pojačava Gebelsov glas.

G. Gebels kad govori podseća na čoveka koji je dobio histeričan napad. Kosa mu se digne uvis, ruke očajno hvataju vazduh, a sve žile na licu nabreknu. Isprekidane reči koje izlaze iz usta nisu važne. Mnogo važniji je neobičan, drhtavi glas koji prodire iz stegnutog grla.

Hitlerovci su, naravno, oduševljeni. Frenetične ovacije priređuju svom vođi.

Policija se drži pasivno. Postignut je sporazum, da se posle zbora demonstranti raziđu sporednim ulicama. Svih sto sedam nacističkih poslanika rukovode demonstracijama. Formiraju se kolone za razvođenje u raznim pravcima.

Sa glasnogovornika odjeknula je zapovest:

- Sutra u sedam sati svi opet pred bioskopom "Mocart"!

Maršujem u jednoj koloni koja ide u pravcu mog kvarta. Na čelu su pet poslanika. Peva se nemačka nacionalna himna "Dojčland iber ales", prekidana često urnebesnim uzvicima "Nemačka se budi!" i partijskim pozdravom "Hajl, hajl!"


Kad nacisti demonstriraju



U sporednoj ulici poprskaše najednom izlozi jedne poslastičarnice koja je zbog nečeg oglašena za jevrejsku. Policajci koji su nas pratili, poskakaše sa automobila, potegoše palice i revolvere i opet nastade tuča. Neki ostadoše da se biju, ali većina beži. Ja sam s većinom.

Sletesmo u prvu podzemnu stanicu. Jedan električni voz ponese nas u pravcu zapada.

U mom vagonu neki postari radnik poče prkosno da viče lozinku:

"Crveni front!" 

Oko deset hitlerovaca skočiše pomamno da ga mlate. Publika se pobuni, i poče da brani napadnutog. Voz tutnji, šamari prašte. Na prvoj stanici sve nas izbaciše na peron.

Ali se ceo voz isprazni. Publika pojuri iz svih vagona i umeša se u tuču. Pokaza se da su putnici mahom antihitlerovski raspoloženi. Za demonstrante, situacija postade kritična.

Jedan mladić, udaren bokserom po glavi, pade onesvešćen, sav obliven krvlju. Neko ispali revolverski metak uvis.

Policajci koji su zabarikadirali oba izlaza razmahaše gumenim palicama. Nekoliko njih zajaukaše. Drugi dižu po fašistički desnu ruku uvis u znak protesta.

Ja dižem uvis obe ruke u znak miroljubivosti. Mislim se: to mi još treba da budem premlaćen zbog nacista...

Kod izlaza policajci nad svakim vrše pregled. Ko god nije imao urednu legitimaciju ili ma po čemu bio sumnjiv, zadržan je.

- Šta ćete vi ovde? - upita me jedan oficir kad mu pokazah legitimaciju.

- Po novinarskoj dužnosti.

On mi obazrivo pretrese džepove, pa kad vide da nemam ništa, prilično oporo reče:

- Produžite.

Produžih što sam brže mogao.

Već je dva sata po ponoći. Ulica u koju se popeh iz podzemne stanice bila je savršeno mirna i skoro pusta.

Ali iz daljine, sa trga Nolendorf još uvek su se potmulo čuli uzvici demonstranata i pokoji prasak revolvera.

I ta potmula buka odjekivala je iz daljine u mirnoj noći kao kakav zloslutni nagoveštaj nečeg novog što se javlja iz duhovne tmine na Zapadu, što mnogi očekuju sa strahom, a što malo njih je svesno šta je to i šta ono nosi sa sobom.

Napisao: Predrag Milojević, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1985.)




Podržite Yugopapir: FB TW Donate