Nikola Kojo '83: Dosta razmišljam o tome da li da mi gluma bude hobi ili životni poziv

Maj 1983: On više nije onaj trinaestogodišnji švrća koji širom otvorenih, kao nebo nemirnih, očiju još nesigurnim korakom grabi ka svom prvom filmu: "Rad na određeno vreme".

Izrastao je u šesnaestogodišnjeg momka koji se iz sve snage trudi da bude ozbiljan i veliki, koga na uglu ulice već čekaju "njegove devojčice".

Sa tri snimljena filma za sobom ("Moj tata na određeno vreme", na putu je da potuče rekorde gledanosti), mnoštvom dečijih radio-drama i, kako reče, jednom nagradicom (za najbolju ulogu - naturščik na Niškom festivalu), on je "zvezda" u kojoj još uvek "čuči" bezazleni klinja.

• Kako si se kao trinaestogodišnji deran osećao snimajući svoj prvi film sa samim glumačkim "vukovima"?

U početku sam bio veoma uplašen, pošto nisam znao ni šta je film, ni ko su glumci. Mislio sam da su to neki bogovi, da su svemogući. Kad sam "ušao u šemu" i shvatio da su to normalni ljudi i ja sam se malo "otvorio" i postao im drugar, iako mnogo mlađi.

• A kako ti je bilo - ti, pa filmski glumac? Jesi li nešto bio glavni, jesi li se osećao značajnijim?

Ne. Možda samo malo u sebi, ali sam se trudio da ostanem isti, čak ponekad i "niži" nego pre, dok je to delovalo na moje drugove iz razreda i okoline. Mislili su o meni sve gore i gore. Zavideli su mi na tom nekom uspehu.

• Da li te je to povređivalo?

Pa, jeste. Bilo je trenutaka kada sam ostajao potpuno sam. Da mi nije bilo brata, roditelja... Ne znam, čudno sam se tada osećao.

• A kada si prvi put sebe video na filmu?

Prvi put kad sam sebe video? Ne znam, stvarno... Bilo mi je normalno, ništa čudno.

• Kada si već sve prošao, to je bio najlakši deo posla. Jesi li očekivao da ćeš da radiš drugi film?

Bio sam previše mali i nisam sve to shvatao i očekivao sam, zapravo, mnogo više filmova. Ali, eto, krenulo je.

• Jesi li pošteno sa sobom raščistio da li je za tebe gluma samo način da se malo neobavezno zabavljaš, samo hobi, ili potreba da ti bude životni poziv?

Dosta sam razmišljao o tome (Treba čuti taj uzdah.) To je uzelo dosta maha u mom životu, pošto idem na tu Dramsku grupu RTV Beograd, koju vodi Mika Aleksić.

Možda ću iduće godine pokušati i Akademiju da upišem.

• Neki te porede sa Slavkom Štimcem. Šta misliš, jesu li u pravu?

Pa, ne znam. Ja mislim da nisu, pošto Slavko već ima iskustva. "Igmanski marš" sam radio s njim - njemu je to bio osamnaesti, a meni treći film. Mislim da nikako ne bismo mogli da se poredimo, sem što smo rano počeli i on i ja.

• Sad ti meni da kažeš ko ti je pomogao da se tako dobro snađeš kad si radio svoj prvi film, a snalazio si se "k'o riba u vodi"?

Mislim da su mi podjednako pomogli i roditelji i kolege i režiser Milan Jelić, mada najviše to što sam shvatio da su, to sam vam već rekao, glumci obični ljudi i da ne smem da se ustežem pred njima. Bio sam prirodan i sve je došlo samo po sebi.

• Šta radiš, kad "ništa ne radiš"?

Pa, eto, sviram gitaru, pevam, a kad imam više slobodnog vremena odlazim na bazen, plivam. Nekad sam trenirao vaterpolo, pa ima u meni još malo stare ljubavi, stalno mi se pliva.

• Koliko u tom tvom slobodnom vremenu ima mesta za devojčice?

Nađe se, nađe se i za to.

• Sve je češće nasilje među mladima, da ne govorimo više o ljubavi. Šta ti misliš, otkuda to? Da li je svet surov, odrasli ružni, pa vaspitavamo grubu decu? Bi li ti mogao da nasrneš na druga?

Moj odgovor na to pitanje... (Gleda me ozbiljno, kao da se dvoumi da li baš sve da mi kaže. Zaustavlja kasetofon, još jednom me pogleda s malo nepoverenja.)

Moram da razmislim. U redu je, uključite kasetofon, možemo da nastavimo razgovor.

Drugi mladi, ta deca, ne mogu da se snađu u tom nekom vremenu, "uzaludnom prostoru", nemaju šta drugo da rade, pa se javlja to nasilje.

Možda baš iz čiste dosade.

Poroci fino vaspitanog momka

• Jednom je neko rekao da danas bez "veze" čovek ne može ni nogu da slomi. Kako je tebi uspelo da bez veze dođeš među "super-starove"?

Ja sam, izgleda, bez veze slomio noge drugima. Tako je to ispalo.

• Deluješ baš kao fino vaspitan momak. Praviš li nekad gluposti? Šta je ono što može mamu, tatu, starijeg brata, da dovede do "belog usijanja"?

To su, uglavnom, neke šale bezobrazne...

• Kako to bezobrazne?

Kad su šale u pitanju, pa vidim da neko "pobeli" zbog njih, e, onda mi je baš fino...

• Kako stojiš s porocima, piješ, pušiš, "zdravlje rušiš"?...

Ne pijem, ne pušim - jurim ženske.

• Sve ti, izgleda, ide "kao po loju". Da li te to malčice plaši?

Ne znam, ne znam...

• Misliš, čovek se rodi "pod srećnom zvezdom", pa, ako je pametan da iskoristi sve šanse...

Plašim se da se to jednom ne prekine, jer desi se glumcima da nikada više ne dobiju ponudu.

• Kad bi mogao od sutra, na primer, nedelju dana da proživiš kako hoćeš, šta bi prvo uradio?

Da izaberem nedelju dana? (Opet se bacio u teška razmišljanja.)

• Da, da biraš šta hoćeš - da odletiš na Mesec, da "nabaciš" dvadesetak godina više i upoznaš se sa Rakel Velč...

Nemam tako neskromne želje. Moje želje su vrlo male: da jednog dana imam neki normalan posao, koji mi neće doneti neku basnoslovnu zaradu, ali ni neku sitnu svotu. Naravno, da se oženim, da imam decu, ih, to bi mi bio san... ali, ne za nedelju dana.

• Pretpostavljam da znaš da rode više ne donose decu. Ili si već ozbiljno krenuo među devojčice?

(Nešto se tajanstveno smeška, ko zna kakva sećanja naviru kroz tu lepu glavicu, dok se slike odražavaju u bistrom plavetnilu očiju.)

• Nećemo o tome, je li, to je neozbiljno?

Nije zbog toga, nego mi pitanje ispada malo... Ja sam kao i svi drugi. Vreme mi je za svašta.


Razgovarala: Nepotpisana novinarka, obrada: Yugopapir (Halo u poverenju, maj 1983.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate