Sergej Trifunović, dobitnik nagrade "Zoran Radmilović" '98: Kao glumac, ja sam prva linija fronta

Oktobar 1998: Za kratko vreme dogodile su mu se dve divne stvari. Sergej Trifunović je u Veneciji, na filmskom festivalu, primio nagradu za naš film "Bure baruta", pošto je reditelj Goran Paskaljević morao da otputuje. I još lepše: ove godine on je dobitnik velikog, jedanaestog priznanja "Zoran Radmilović" za glumačku bravuru.

- Moram priznati, bilo je uzbudljivo i lepo. U Veneciji se nisam osećao kao reditelj, već kao Sergej Trifunović kome se nešto lepo desilo.

To mi je prvi internacionalni festival i drago mi je što je baš meni zapalo da primim nagradu.

• U filmu glumiš Andreja za koga si pre početka snimanja rekao da je vrlo sličan tebi. Da li se situacija promeniia?

Negde jeste. Verovatno ne bih otišao tako daleko kao on, ali sam od svih likova koje sam igrao na filmu najvećom količinom sebe stajao iza Andreja.

• Pre dve nedelje u Ateljeu 212 Sergeju je uručena glumačka nagrada "Zoran Radmilović", za tumačenje lika Vojina u predstavi "Porodične priče" Biljane Srbljanović, a u režiji Jagoša Markovića.

Ova nagrada je nešto najlepše što mi se moglo dogoditi i apsolutno je jedina koju sam priželjkivao, pored Oskara koji je devalvirao jer ga je u međuvremenu dobila svaka šuša. Uloga Vojina mi je jedna od najdražih i najbitnijih u pozorištu. Tu sam dao i više od celog sebe.

• Rekao si da je iz tebe progovarao Zoran Radmilović dok si bio Vojin u predstavi. Znači li to da ti je on uzor?

Jeste u izvesnom smislu, jer je verovatno najveći, najoriginalniji i najautentičniji glumac koga smo ikada imali. Uveo je jedan pojam koji smo odmah zaboravili, zove se artizam i jako je važan u pozorištu. Svojstven je samo velikim talentima i velikim ljudima.

Ono što ima svoju bazu u realnom, to ima svoju nadgradnju u ličnom pečatu glumca. Moj lični pečat je moj doživljaj, moji vidici i širina sagledavanja, to je količina boja koju mogu da prospem...

• Ovom nagradom si i zvanično ušao u red naših velikih glumaca...

Prvi je dobio Lane Gutović i tada izjavio: "Meni je drago što sam prvi dobitnik zato što niko nije stigao da devalvira ovu nagradu."

Kao jedanaesti dobitnik ja mogu to isto da kažem, jer su pre mene ovo priznanje dobili veliki magovi: Laza Ristovski, Žarko Laušević, Anica Dobra, Branimir Brstina, Bane Popović, Rastko Lupulović...

Sledeći korak - režija

• Razlikuješ filmske uloge od pozorišnih. U čemu je osnovna razlika između ekrana i pozornice?

Razlika je samo u krugovima svesti, što piše kod Stanislavskog. U pozorištu si u situaciji da moraš da ispuniš prostor u kome si, da animiraš sedam stotina ljudi. Na filmu je u pitanju kadar. Pitanje je kako i koliko deluješ.

• Pomalo je postalo pomodarstvo da se glumci bave režijom i produkcijom. Imaš li takvih ambicija kad si već primio nagradu umesto reditelja?

Ne mislim da je to pomodarstvo već potreba. Ljudi rade, ali imaju potrebu da urade i više, na primer da sakupe novac za film što u potpunosti pozdravljam. Želja mi je da izrežiram jedan film i to što je pre moguće.

• Da li je gluma otmen posao u kome glumac ima mnogo privilegija i dešavaju mu se samo lagodne stvari?

U samoposluzi me puštaju preko reda, a u pošti podižem pare bez lične karte. Nedavno sam bio kum svom prijatelju koji se venčao. Pet minuta pred venčanje sam otkrio da sam zaboravio ličnu kartu. Mlada kuma me je smirila rekavši da je matičarkina ćerka verovatno zaljubljena u mene.

Kada je čula da nemam ličnu kartu, matičarka je rekla: "Dobro, sva sreća što znam ko ste!" i dodala; "E da je moja ćerka sada ovde!"

Ali, kod pandura nemam prolaz.

Smoking, cigareta i viski

- Verovatno su otmene posledice mog posla kada odem na svetsku premijeru svog filma u Veneciju, obučem smoking, uzmem debelu cigaretu, smeškam se za televiziju, pijem besplatan viski. To je verovatno otmeno, ali kada moram tri meseca da se valjam u blatu i da visim naopačke, da pucaju po meni, onda to baš i nije otmeno.

Kada neko želi da postane glumac u glavi prvenstveno ima glamur, koji dolazi posle vrlo komplikovanog procesa koji nije naročito privlačan, ali se meni najviše dopada.

Najviše mrzim da blejim na svojim premijerama, to je najdosadniji deo posla. Gužva je, svi mi prilaze, čestitaju, slikaju me za novine i traže da nešto izjavim, kao da ja imam bog zna šta da kažem!

• Da li je istina da glumac može da odigra svaku ulogu?

Ne možeš da igraš ništa što ne postoji u tebi. Mi smo u situaciji da maksimalno iščačkavamo ono što već postoji u nama. U isto vreme to je opasno jer može da izazove neke psihičke poremećaje.

Pouzdano znam priču o De Niru koji je usred noći na ulici zaustavio čoveka i pitao ga; "Ko sam ja?" Čovek je izgovorio njegovo ime, a ovaj ponovio: "Da, ali ko sam ja?"

• Jesi li se ti nekada pitao ko si?

Nisam pitao nikoga na ulici, ali sebe jesam.

• Da li imaš problema s likovima, pa ti se desi da dođeš kući kao neko drugi?

To su budalaštine. Kući dolazim kao s fudbala. Posle predstave vratim se izduvan, sređen, raskomotim se, skuvam kafu...

Od ideje do srca

• Gde počinje a gde se završava jedan film, predstava?

Počinje nečijom idejom. Na Zapadu možeš da pročitaš na špici čija je ideja i ko je pisac scenarija. Najbitnija je ideja za film, dalje se priča razvija sama od sebe. To je živi organizam.

Ja znam onu završnu fazu u kojoj je reditelj mozak, a ja sam ruka ili srce, pošto ja pulsiram, dajem krv. Kao glumac, ja sam prva linija fronta, ona koja je vidljiva, nosilac priče.

• Šta se dešava pre, za vreme i posle predstave, ono što znaju samo glumci?

Pre predstave je frka, trka, šminkanje, presvlačenje, nije naročito zanimljiva situacija. Koncentrišemo se za scenu. Posle predstave je opuštanje. Paćino, veliki pozorišni glumac, rekao je: "Najdraži u pozorištu mi je onaj viski posle predstave."

Najlepše od svega je kada se predstava završi - kada sedneš, zapališ cigaretu i popiješ kafu. Za vreme predstave radi adrenalin i ja nemam pojma šta se dešava.

• Kako podnosiš sve varijante lepljenja brkova, šminkanja, šivenja kostima...

Sklon sam raznim transformacijama, ali ne podnosim da mi lepe brkove.

• Kako uspevaš da snimiš smešnu scenu u kojoj treba da budeš savršeno ozbiljan?

Glumci se uvek nalaze u nekoj životnoj situaciji. Naravno, unapred znamo šta će nam se desiti i da li je to smešno ili ne, ali mi smo profesionalci - glumci mogu sve!

• Postoje li još neke laže i varke koje vi glumci vešto krijete od gledalaca?

Naravno, ali to više ne bi bile varke kada biste ih vi znali i kada bih ih otkrio. Ako otkrijem jednu,

otvoriću pukotinu za druge. Pa, gde ste videli da mađioničar otkriva svoje trikove?

• Kako reaguješ kada ti kažu: Glumac, 'ajde kaži nešto smešno!

Tada se smrknem ili kažem nešto smešno pre nego što mi zatraže.

Bitna je spontanost

• Ne baviš se matematikom i na kraju nema tačnog rezultata nego se tvoja gluma dopada ili ne. Kako podnosiš kada ti neko kaže da ne valja nešto što si uradio?

Mogu da pitam šta ne valja i da tražim argumente za to. Ako me odgovor ne zadovolji, onda sve bacim u vodu, ali umem i volim da slušam druge.

Najbitnije su mi kritike onih koji se ne bave pozorištem, ali su objektivni. Nisu opterećeni nekim zakonitostima koje učimo na Akademiji. Njih interesuje istina, spontanost ili kako ja volim da kažem čar prvine.

• Da li voliš da pričaš?

Imam faze kada volim, ali i one druge. Vrlo mi je teško da pričam za novine i mrzim da pričam o poslu. Sve što imam da kažem je ono što izgovorim za dva sata na sceni.

Nemam više ništa da dodam. Glumci ne bi trebalo da daju intervjue jer publika ne treba da zna kakvi smo mi privatno.

Igram više likova i u određenom trenutku vi treba da poverujete da sam ja zaista taj lik, ali opterećeni sa mojih 65 hiljada intervjua, koliko sam ih dao u poslednje tri godine. Imate pogrešnu sliku o meni.

Dakle, o Sergeju u koga je zaljubljena matičarkina ćerka, koji voli da ide na skijanje, da puši "davidoff magnum", pije kafu iz zelene šolje... To su elementi koji smetaju i nisu potrebni. Stavljaju drugu vrstu sočiva na ono što radim.

Ko je Sergej?

• Da ga predstavimo do kraja: Sergej je ponekad nostalgičan za stvarima koje mu nedostaju, voli Pariz, voli šnenokle, ali ne ume da ih sprema.

Život je za njega složena pojava od koje ne očekuje ništa specijalno.

Veću tremu ima kada recimo prima nagradu nego dok glumi.

Na Akademiji je naučio kako da padne unazad ili u stranu. Ne voli kada ga pitaju kakve su Ana Sofrenović ili Mira Joković...


Jesam li nešto propustila?

Ne mogu da budem objektivan i kažem kakav sam čovek. Ili mogu: ja sam divan, duhovit, otvoren, spreman da pomognem, čovek bez predrasuda, dobar sin... Takvo mišljenje imam o sebi.

• Mnoge devojčice odreaguju osmehom na ime Sergej Trifunović. Da li se to dešavalo i dok nisi bio popularan ili popularnost čini da postaneš lep, šarmantan, pametan, zgodan?

Ranije su me volele samo one koje je trebalo da me vole, one koje sam hteo da me vole. Sada me vole svi. To je lepo, ali naporno, voleo bih da sam anoniman i neopterećen.

Najveća fora je što mi ljudi stalno prilaze misleći da me znaju.

Imaju pogrešnu sliku o meni, a ne daju mi šansu da stupim s njima u neki normalan kontakt zato što već navodno dobro "znaju" ko sam ja!

Razgovarala: Jasmina Antonijević, snimio: Branislav Nacić (Huper, 1998.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate