Muzičko leto '82, novi domaći albumi (2/2): Film, Idoli, Čorba, Divlji anđeli, Izazov, Andrej Baša...




CRNA RUPA - KRVNA GRUPA (PGP RTB)



Druga šumadijska grupa sa snimljenim albumom nimalo ne odstupa od pravila da je gotovo svaki jugoslovenski muzički region vezan za stilski pravac svog najuspešnijeg pretstavnika; tako njen debi-album "Crna rupa" nosi nekoliko motiva po kojima smo prepoznavali "Smak" (ritmovi, nekoliko melodijskih linija, boja instrumenata).

Međutim, o nekakvoj pukoj kopiji ne može biti ni govora jer "Krvna grupa" ima dovoljno potencijala da se tek povremeno osloni na proverene "Smak" - štosove i time samo efektno uobliči već sasvim dobro osmišljene kompozicije (nešto slično načinu rada Gorana Bregovića).

"Crna rupa" je najprijatnije iznenađenje ovogodišnje heavy metal produkcije; nekoliko stvarno vrednih pesama, primetan osećaj za ukus i meru u aranžiranju, par izvanrednih rifova i sjajna sviračka i pevačka potkovanost članova grupe, odvajaju ovu od ogromne većine ploča istog usmerenja.

Na prvo slušanje se izdvajaju izvanredni gitarista, iznenađujuće dobar pevač i školski primer efektne heavy balade ("Da te milujem"), a kada vratite ploču još nekoliko puta, zaključite da ni ostalo nije loše i da su jedina mana ponekad preterano isforsirani tekstovi (što i nije važno jer poezija nikada nije ni bila jaka strana teškog roka).

Ono što je važnije je činjenica da je jednom poštenom i dobrom pločom "Krvna grupa" pokazala da s njom u budućnosti treba ozbiljno računati. (Dušan Vesić)






ZONA SUMRAKA – FILM (Jugoton 10012)




Posle dobrog prvog albuma za kojeg su sami tvrdili da je loše produciran i posle "mini albuma" kada smo se pomalo osetili prevarenim (bez obzira što je u svojoj minimalnosti bio vrlo uzbudljiv)...

Evo i trećeg Filma.

Nadam se da će dobri svirači uspeti da iz svoje zone sumraka nađu izlaz dok je vreme i dok su njihovi brojni navijači strpljivi.

(D. V.)



ODBRANA I POSLEDNJI DANI – IDOLI (Jugoton LSY 10011)




Posle preslušavanja albuma "Odbrana i poslednji dani" ostajem u dilemi (ili se samo pravim?) - jesu li "Idoli" geniji ili najobičniji foliranti?

Najlakše je uzdići u nebesa ili popljuvati ploču čije postojanje ne razumete; ja ne želim da se pridružim gomili recenzenata koji će to i učiniti i zato vam radije nudim "Priloge za kritiku ploče Idola", pa vi uz preslušavanje zaključite kako vam savest nalaže.

Muzika je, dakle (uslovno rečeno), neka verzija "novog romantizma", tekstovi ili toliko duboki da su nedostupni običnim smrtnicima ili potpuno bezvezni (već kako se opredelite), a aranžmani prezasićeni gomilom zvučnih efekata (300 sati u studiju).

Primetio sam to najavljeno koketiranje sa religijom ili tu religioznu obojenost pojedinih pesama (već kako hoćete), ali ne i tu isto tako najavljenu angažovanost, politiziranost i provokativnost (pesme koje su otpale ili samo prijateljska reklama?)

Primetio sam i dosta falš - pevanja (možda to tako treba?) i jedino što mi je jasno je činjenica da "Idoli" ovim materijalom po svaku cenu žele da postanu kult - bend.

"Odbrana i poslednji dani": događaj ili promašaj godine?

Procenite sami, ali budite vrlo, vrlo obazrivi: najgluplje je ispasti budala pred samim sobom. (D. V.)



ČOVEK SA PEHOM – TLX (PGP RTB 2120600)




Iza imena TLX kriju se Vojvođanin Željko Bursać i grupa ljudi koja mu je pomogla pri realizaciji ovog albuma.

Sve je išlo lako i jednostavno: čovek je malo tezgario, skupio lovu, zakupio studio, snimio ploču, otišao u diskografsku kuću, ponudio materijal i bio zadovoljan kada je čuo da je prihvaćen.

Lepo je što je čoveku pružena šansa, ali je šteta što je on nije u potpunosti iskoristio: ima tu dobre svirke, interesantnih momenata i nagoveštaja boljih rezultata u nekoj bližoj ili daljoj perspektivi, ali ovaj, kao i velika većina drugih jugoslovenskih hm produkata, pati od hroničnog nedostatka prave melodije i tekstova koji balansiraju na ivici totalnog besmisla.

Ovo je pravi posao za nekog tekstopisca - tezgaroša (znate na koga sam mislio, ali nema veze). (D. V.)



DIGI – DIGI (Jugoton)




Enes Bajramović, sarajevski hitmaker (poznatiji po kompozicijama grupe Cod i još kojekakvih sarajevskih grupa iz 1975.) je uspeo nekako da prevari odgovorne ljude iz Jugotona, da ih nagovori da on sa svojom grupom snimi čak LP!

Verovatno godinama nagomilavana zavist prema mladim grupama i nenormalna količina slušanja grupe Police je naterala Enesa da snimi jedan kompromisni (to je prava reč) album.

Da li se on stidi te ploče? Možda tome u prilog govori da je svoje cenjeno ime i prezime izbegavao da stavi na omot, pa se njegov identitet može otkriti tek ako dobro zagledate na samu ploču. tj. na etiketu.

"Vule vu", "To je od pića", "Plava greška", "Suzana", "Čuvam ti snove" ... to su samo neki od naslova i na osnovu njih možete zaključiti šta oni dalje nude. Svaku nadu da to nije ono što nagoveštavaju ovakvi nazivi, vam pokopavaju uvodni tonovi albuma. Klasični rock-šabloni, upotrebljeni uz dodatke, sa ciljem da se svima dopadnu.

Kao i većina početničkih ploča grupa sličnog kova, tema i ove ploče je ljubav, ili bezciljni odnosi ona-on; ona se nada čudu, on je uopšte ne zarezuje i obratno ... Sve je ovo propraćeno dramatičnim sviranjem, što više izaziva podsmeh nego li željenu patetiku, podsećajući na Vruć vetar ili lošiju kopiju grupe I.

Sve to naročito dolazi do izražaja u kompozicijama: "To je od pića", "Plava greška" i zapanjujuće prekopiranoj (koktel od više numera grupe I) "Nauči me nauči".

Pored njih, tu je i u takvim slučajevima obavezna srceparajuća "Suzana" (... al’ uvek ćeš biti moja malena ...) namenjena sentimentalnoj ljubavnici ili šmokljanima raspoloženim za plač.

Dakle, Enes opet pokušava da dokaže kako promene u našoj (sarajevskoj posebno) muzici, nisu potrebne i da je još dobro ono od 1975. Na onih nekoliko novotalasnih fazona upotrebljenih na ploči ne treba obraćati pažnju; to je ispalo slučajno.

Prvu stranu zatvara "Čuvam ti snove". To je kol’ko - tol'ko korektna stvar koja donekle ima i atmosferu napravljenu kratkim akordima gitare i ne tako rđavog teksta, ali šta to vredi kad ona nikako ne može nadoknaditi nedostatke prethodne četiri kompozicije.

Druga strana na svu sreću ima samo četiri numere. Odmah Vam zabetonira uho jedna kompozicija Police aranžmana i nebuloznih tekstova o devojci sa benzinske pumpe; "Hej ti" ima smešan tekst: (napokon nešto zanimljivo) "... Hej ti, što te pamet nosi, Majakovski i Hesse nisu u kafiću ..."

Celokupnu stvar zaokružuje očajan omot. Tri odsečene glave članova grupe sa nacrvenjenim usnama gledaju negde u daljinu, a na poleđini se otkriva poreklo imena grupe; pri dnu omota mala sličica digitrona.

Digi - skraćenica od digitron. Kako su se samo setili toga? (Željko Antović)



THE CADILLAC – IT'S ONLY ROCK'N'ROLL (CBS – Suzy)




Evo nam jedne sjajne, a potpuno neočekivane ploče. Grupa The Cadillac, koja radi u Nemačkoj, a čine je muzičari naše prve rock’n’roll generacije, koji su promenili sijaset bandova, da bi konačno pronašli sebe svirajući muziku svoje mladosti.

Na prvoj strani ovog albuma, sa prikladnim imenom "It's Only Rock'n'Roll", složeno je šest numera koje su potpisali članovi Cadillaca, dok je druga strana originalni rock'n'roll medley sa klasičnim temama Duane Eddya, Chucka Berrya, Carla Perkinsa, Raya Charlesa, The Venturesa i gomile drugih autora iz pedesetih godina, sve sami rockabilly i rock’n’roll hitovi.

Dakle, ništa novo i neobično! A opet, album je više nego pitak i nostalgičan, on je obojen pravim soundom pedesetih godina i poštenom svirkom bez ikakvih foliranja; članovi Cadillaca nemaju bilo kakvih zadnjih namera i jedino na šta vas mogu podsetiti jeste film "American Graffiti".

U klasičnoj petočlanoj rock’n’roll postavi (gitara, bas, klavir, bubnjevi i saksofon), čak trojica instrumentalista se smenjuju u ulozi vokalnog soliste, što je velika prednost pri koncipiranju medleya - teme se u dovoljnoj meri primačinju originalnim izvedbama, ali zadržavaju poseban Cadillac ugođaj, mešavinu razdraganosti skupnog muziciranja, nataložene patine i iskrenog osećaja za ovu vrstu muzike.

Deo ovog feelinga je bez sumnje i posledica načina snimanja i produkcije, pri čemu se išlo na kombinovanu metodu rekonstrukcije starog zvuka modernom studijskom tehnikom: instrumentalna matrica je snimana uobičajeno (instrument po instrument), da bi se tek u remixu prividnim greškama dočarao onaj poznati sound pedesetih (koji je nastao upravo zbog tehničke nesavršenosti).

Ova metoda se od numere do numere pokazala manje ili više uspešnom, mada oscilacije u zvuku nisu tolike da bi mogle ugroziti sveopšti utisak o ujednačenosti materijala.

Treba istaći i da je prva strana albuma, sa numerama članova Cadillaca, sasvim u maniru rock’n’roll klasika i muzički i producentsko-aranžmanski i tekstualno, štaviše, dosta toga je u melodijskom i tematskom pogledu preuzeto od klasičnih, dobro poznatih brojeva, ali ne treba im zameriti zbog toga...

Konačno, pogledamo li malo bolje diskografiju pedesetih godina, videćemo da se sve vrti oko jedne te iste sheme, te je oslanjanje na nju zapravo neminovnost svakog revival banda.

U ponovnom zamahu okretnih plesova i "muzike za zaborav (svakodnevice)", a imajući u vidu i priličnu prazninu koja postoji na domaćem diskografskom tržištu kada je reč o muzici pedesetih godina, makar i u interpretaciji koja se može podvesti pod "doživljaj druge mladosti", Cadillac je dobro došao. Voleo bih da ga vidim i u živo, u kakvoj letnjoj bašti, zaista! (Ljubo Trifunović)



DIVLJI ANĐELI – DIVLJI ANĐELI (PGP RTB)




U poslednjih par godina kod nas je postalo sramota biti komercijalan, barem u rock'n'rollu. Svi su se nešto okrenuli eksperimentisanju i kao da nije ostalo mesta za pokušaje prijatnije uhu prosečnog slušaoca.

U takvoj klimi, gde su čak i bandovi poput Filma (koji je svojevremeno na najbolji način pokazao kako pomiriti kvalitet sa komercijalnošću) odlučili da se posvete nekim "ozbiljnijim" stvrima, pojava Divljih anđela u svakom slučaju ne može biti nezapažena.

Zbog čega? Zbog toga što Anđeli bez imalo kompleksa istupaju kao grupa koja je po opredeljenju komercijalna, koja je, dakle, osnovana upravo zato da bi se što bolje prodala. Što je najlepše, sudeći po (gotovo svim) numerama sa njihovog LP prvenca, postoje uslovi da se tako nešto zaista i dogodi.

Naravno, oni nisu ni prva ni poslednja grupa koja kreće sa takvim planovima, ali do sada se većina sličnih pokušaja izjalovila, iz prostog razloga što su verovale da je narod još blentaviji od njih samih i da će stoga progutati njihov neukusan i labavo namešten mamac.

Međutim, Anđeli niti su budale, niti je njihov mamac neukusan.

Naprotiv, oni su ponudili jedan pametno odabran koncept, koji obuhvata i razrađen izgled, probijanje preko medija (do sada nisu imali ni jedan živi nastup, koliko je meni poznato), što je odlična stvar za one koji imaju mogućnosti za tako nešto (a takvih, na žalost, nema puno), jasno određenu temu u tekstovima (što je najslabija tačka koncepta) i nekoliko veoma dobrih kompozicija, melodijski vrlo, vrlo privlačnih.

Dodamo li tome zavidnu sugestivnost u prezentaciji materijala, pri čemu podjednaka zasluga pripada i izvođačima i producentu (Aleksandar Habić) završna ocena postaje prilično povoljna.

Kao što rekoh, najveće zamerke tiču se tekstova, koji se kreću u, teško oprostivom, rasponu od odlično pogođenih (ne govorim toliko o kvalitetu, koliko o prilagođenosti stilu) poput "Voli te tvoja zver" (najbolja stvar na ploči) do totalno promašenih, čak bljutavih, kao što je "Te - To" ("Rock’n’roll i ljubav prate me svud / To skoro da je isto / Rock'n'roll je put za nemirnu ćud / Neko ludilo čisto ... Rock’n’roll je stil za ljubav i mir / Simbol celog sveta / Rock’n’roll je zvuk i raja i pakla / Vatrena kometa").

Nema razloga za zabrinutost - rock'n’roll sasvim sigurno nije ni jedna od ovih gluposti, što je ujedno i prilika za javnu opomenu Anđelima zbog angažovanja neizbežne Marine Tucaković, koja ume i da potrefi blizu centra, ali na žalost, češće da uprska stvar.

Ako je Nebojša Savić (čovek koji se može smatrati vrhovnim anđelom) već bio u stanju da napravi nekoliko ovako dobrih pesama, onda je valjda sposoban i da napiše sedam-osam prihvatljivih tekstova, ne tražeći usluge konfekcije "Marina", čiji modeli očigledno ne mogu biti garancija kvaliteta.

No, ako tekstove ostavimo po strani, Nebojša i Anđeli su uradili jedan posao koji je zavredeo uloženog truda i napravili, u odabranom domenu dobru ploču, koja ima sve uslove da se dopadne, a istovremeno u izvesnom smislu popunjava prazninu, koja već dugo postoji između Fosila i Srebrnih krila na jednoj i, recimo, Filma na drugoj strani. (Aleksandar Žikić)



IZAZOV – IZAZOV (Jugoton)




Ima ploča koje vam se neće dopasti odmah, na prvo slušanje, već ćete otkrivati polako stvar po stvar. Ova ploča grupe Izazov takođe vam se neće dopasti na prvo slušanje, ali za razliku od ostalih ploča teško da će vam se dopasti i posle više slušanja (pod uslovom da imate strpljenja za tako nešto).

Neko vreme je grupa Izazov bila vrlo cenjen bend. Glavni razlog za to je bila njihova saradnja sa Dragom Mlinarcem kada su mu bili veoma uspešna prateća grupa; vrlo lepo se to videlo i čulo na gostovanju zagrebačkih grupa u Beogradu prošle godine.

Međutim pokazalo se da su se oni malo grebali o Mlinarčevo "ime". Posle tog gostovanja o njima se sve do sad nije ništa čulo. U međuvremenu jedan bivši član Izazova snima LP. Sa ma koliko predrasuda slušate njegov album, ne možete, a da ne zapazite, upoređujući kompozitorski potencijal Izazova i jednog bivšeg člana - da Mato Došen ima više dara nego ceo Izazov zajedno.

Sve to oni potkrepljuju obilnim dokazima na ovoj ploči.

Ako imate strpljenja pa preslušate nekoliko puta album uočićete da ne postoji ni jedna kompozicija koja bi bar malo odskakala od lošeg proseka tj. ne možete izdvojiti ni jednu i reći: "Ova se razlikuje od ostalih".

Prvo sa čim bi Izazov morali da raščiste da bi napravili dobre snimke je da se konačno opredele za jednu stvar; jer ova ploča je puna kompromisa, od hard rocka, bledog popa pa do bljutavih šlagerskih ostvarenja "Ljubav i glad".

Ni jednog trenutka se ne oseti ni malo atmosfere koja bi donekle povezivala suvoparno snimane instrumente. Ono što začuđuje je da Nenad Zubak koji je producent, nije uspeo da do maksimuma izvuče bar svirački potencijal u koji ne treba sumnjati.

Zubak, svestan te činjenice, verovatno je mislio da bi naglasak na njihovo sviračko umeće uništio melodiju, međutim u ovakvim kompozicijama se stvarno nije imalo šta upropastiti.

Bledilo melodije je zaokružio veoma loš tekst, počevši od varijacija na temu Čorbine "Vrlo, vrlo zadovoljan tip" (takođe je i muzika u sličnom maniru), "Gladni morski vuk", pa do svima poznatih vlakova ("Došla je"), haljina ("Ne daj se Maja") pisama i slika da sakriju mrlje na zidu (pozdrav od Grahama Gouldmana sa kompozicijom "I’m Not In Love"), "Pravi muškarac ne plače", gde je tekst parafraza Bregovićeve pesme "Ne dese se takve stvari pravome muškarcu".

Sve u svemu borba između muškarca i žene u kojoj žena uvek pobeđuje, ako vam to nije jasno u tekstovima, tu je unutrašnji omot na kome je prikazan dvoboj mačevima do pola razgolićenih momka i devojke.

Na drugoj strani je rezultat tog dvoboja; momku je na grudima mačem nacrtano "z" - kakva muzika takav i omot, ne kriminalno, ali neuverljivo i impotentno. Čak ni Rastko Milošev i Kuzma Videosex nisu bili od velike koristi.

Zašto je sramota biti dobar studijski muzičar, nego se mora dokazivati sa sopstvenim pločama. (Željko Antović)



ANDREJ BAŠA – IZMEĐU NEBA I ZEMLJE (Jugoton)




Multiklavijaturista, kompozitor, aranžer, producent i snimatelj Andrej Baša, realizovao je svoj instrumentalni album u sopstvenom "Kvarner" studiju (Rijeka). Dakle, reč je o autorskoj ploči u punom značenju te reči, što najčešće izaziva podozrivost recenzenata (osobito kada je o domaćoj produkciji reč).

Utoliko je i prijatnije iznenađenje muzika koja je na ovoj ploči otisnuta.

Za razliku od nezasitog Romana Butine - koji je kod nas prvi otkrio i lansirao "music for pleasure" albume, ploče sa cocktailima hitova, domaćih i stranih, starih i novih, odsviranih na magičnim "Hammond" orguljama - Baša je krenuo drugim putem, stvaranjem sopstvene "muzike za dobro raspoloženje".

Uz to, svi aspekti koji prate realizaciju jednog ovakvog albuma, kod Baše se kreću u daleko modernijim okvirima, počevši od aranžmana, preko produkcije, do samih tema i njihove interpretacije.

Da ne bi bilo zabune, treba odmah reći da je "Između neba i zemlje" album funkcionalne, namenske muzike, numera koje kao da su rađene za filmsku vrpcu, scenski background, radijske i TV špice ili naprosto za ambijentalno ispunjavanje prostora.

U tom smislu, ploča je gotovo savršena i u celosti ispunjava osnove, zahteve koji se postavljaju pred ovu vrstu muzike: efektnost i jednostavnost u numerama koje su rađene kao špice, odnosno sa ciljem da skrenu pažnju na ono što tek sledi i postanu upadljiva oznaka, zaštitni znak, te nenametljivost kao osnovni preduslov za funkcionalno sekundarno dejstvo muzike kao jednog od činilaca za stvaranje određenog ugođaja.

Očito da je Anderej Baša uložio mnogo vremena i truda da uobliči ovaj album, a i da je od samog početka imao jasnu ideju o tome šta želi napraviti.

On je uz to, sve niti čvrsto držao u svojim rukama, insistirao na detaljima i preciznosti, u čemu je našao dobru podršku u ekipi muzičara koji su mu pomagali. Ono što albumu nedostaje da bi uistinu bio na svetskom nivou (u svom domenu) proističe iz tehničkih organičenja studija.

Sve u svemu, verovatno da ćete muziku sa ove ploče često slušati na radiju, zvučaće vam prilično poznato, ali se nikako nećete setiti odakle. Podsećam vas unapred: to je Andrej Baša! (Lj. Trifunović)





RIBLJA ČORBA - U IME NARODA (PGP RTB)



Ima li ikoga u ovoj zemlji ko sluša ili se barem trudi da sluša rock'n'roll, a da nije prisustvovao Čorbinom koncertu? Verovatno da nema, a ako i ima, onda ovaj koncertni album ovoj čudnoj kreaturi nije ni posvećen!

Upravo tako. "U ime naroda" je nepretenciozna kolekcija najpopularnijih Borinih numera, ploča koja ima za cilj ne da pokaže band u nekakvom straobalnom tehničkom svetlu na bini, nego da vas podseti, draga čitateljko i štovani čitaoče, na sve one prijatne trenutke koje ste doživeli uz Riblju čorbu na koncertima.

Čuo sam (a ako se ne varam, o sličnoj pojavi je pisano pre godinu dana i u Džubksu) nekoliko amaterski napravljenih snimaka Riblje čorbe, na običnom Sony "walkmanu", koji su bili čak i "životniji" od materijala na ovom albumu, ali to u biti i nije važno.

Važno je da se sada bootleg kasete sa Čorbinim koncertima (od kojih je na najvećoj ceni onaj sa snimkom iz Rockoteke septembra prošle godine) neće više rasparčavati masovno. Zapravo, ne verujem da je to Boru mnogo uzbuđivalo, štaviše, mislim da mu je imponovalo (a kako i ne bi!) i da bi se on sam rado odrekao i love (da se takvo pitanje uopšte postavljalo), samo da Čorba ostane ono što je i do sada bila - prvi beogradski, dakle, urbani rock band, koji je uspeo, isključivo radom, da obori na kolena kompletnu jugoslovensku javnost.

"U ime naroda" je otuda i Čorbina pohvala toj javnosti, neskriveno i neuvijeno priznanje da grupa duguje publici u najmanju ruku onoliko, koliko publika duguje njoj. Ova namera pri izdavanju ploče, otisnuta je toliko jasno u rilnama, da je svaki drugi ugao pod kojim bi se album osvetljavao, naprosto besmislen.

Mnogi diskofili će "prepoznati" sebe na ploči i to zadovoljstvo će nadomestiti sve tehničke nesavršenosti, u izvesnim trenucima gotovo primitivnosti. Zato ne treba sumnjti ni da će "U ime naroda" postići zavidan tiraž i postati drugi domaći koncertni LP (uz "Film u Kulušiću") koji ima smisao svog postojanja. (Ljubo Trifunović)


(1/2): Piloti, Orgazam, Balašević, Most, Lačni Franz, Pankrti


Obrada: Yugopapir, foto: Discogs (Rock 82, Džuboks 1982.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate