Neda Arnerić, sentimentalno putovanje u 70-te: Dnevnički zapisi sa snimanja filma u Parizu (1971)




Snimala sam scenu na igranci. Treba da plačem. U prvom dublu su mi duvali mentol u oči. Nisam bila zadovoljna. Zamolila sam pauzu, koncentrisala sam se, pomislila na sve vas, na kuću, Beograd i bilo mi je teško. Slatko sam se isplakala pred kamerama 




Sentimentalno putovanje u sedamdesete godine kada je Neda na koridi u Valensiji navijala za bika i bila tužna što njen partner u filmu Moris Rone, nosi umetak u kosi...


*****



- Kad sam prihvatila poziv za pisanje u listu ZAM, našla sam se u nevolji. Pisanje sam odavno zapustila. Krivac je telefon. Uz njegovu pomoć u etar su otišle neobične, lepe priče, upućene nekom s one strane žice. 

Da sam bar dnevnik pisala. 

Kad sam već bila odlučila da odustanem od pisanja, setila sam se davno zaturenih pisama, koja sam slala mami sa snimanja. 

Ta pisma danas deluju kao pravi dnevnik u koji sam beležila svoje strahove, radosti, nade...

Deo te atmosfere, koja se može osetiti u pismima, pokušaću da iznesem pred čitaoce u nadi da će ih zainteresovati. 

Moj prvi odlazak iz zemlje i duže izbivanje iz kuće, vezan je za francuski film "Malo mnogo strasno". Bila je to 1971. godina. 

Pariz. Francuski producent me je prvo upisao na brzi kurs francuskog jezika. Iznajmili su mi maleni stan u latinskom kvartu i za mene je počeo novi život.



*****



14. april 1971. godine, Pariz



Prvo jutro u mom novom stanu i mom novom životu. Sinoć sam bila uznemirena. Dobila sam tremu, ali je danas već sve u redu. Osećam se kao domaćin u stanu koji podseća na boemsko mesto. Pripada nekom prijatelju režisera Roberta Enrika

Sinoć me na areodromu dočekao Rober i ja sam izdeklamovala ono što si me naučila da kažem na francuskom. 

Bilo mu je smešno, ali i drago. Izveo me na večeru i odmah je počela moja dijeta. Da li ću to izdržati?


17. april



Počela sam sa školom i polako napredujem. U grupi nas je petnaest i svi smo različitih nacionalnosti. Gledala sam juče svoje probno snimanje. Kamerman je bio u lošim pozicijama za mene, pa izgledam malo buci-buci. 

Ali, bože moj, zbog takvih se stvari i prave probna snimanja.


26. april



Pariz više ne deluje uznemirujuće. Upoznala sam ljude s kojima se družim. Tu je jedan Poljak sa suprugom. Režiser je, zove se Andžej Zulavski. Radi za Paramunt i pokušava da započne karijeru u Francuskoj. 

Brzo smo se zbližili, verovatno zbog naših slovenskih duša. Kod njih sam upoznala mladog reditelja Luja Mala.


9. april



Polako se bliži kraju moj studentski boravak u Parizu. U Španiju putujemo posle Kanskog festivala. Imam tremu pred predstavljanje javnosti što je običaj uoči snimanja filma. 

Setila sam se kako mi je Olivera Vučo u Berlinu održala predavanje o oblačenju.


25. april



Vaša Neda je baš malerozna. Komplikacije sa vizom, pa pogrešna avionska karta. Na carini me pitaju da li nosim novac, a ja kažem da nemam novca. Pretresu me i nađu bednih četri stotine franaka. 

U zemlju da propadnem. Propuste me kao najvećeg bednika. 

U Madridu se prijavim za let u Valensiju, a avion odleteo pre pola sata... 

U Alikante sam stigla u dva sata ujutro. Kad sam se javila na snimanje u Havei, svi su bili isprepadani, jer su znali da sam krenula, a nisu imali pojma dokle sam stigla. 

Odmah su me poslali na "službeno sunčanje", ali sam dobila sunčanicu. 

Večeras stiže glavna zvezda Moris Rone. Baš me interesuje kakve li je fele.


16. maj



Snimanje sam počela juče. Igrala sam tenis, jedrila i radila scenu pod tušem. Moris Rone je jednostavan, simpatičan čovek, nimalo nalik na zvezdu kakvu sam ja očekivala. Jedino ima paniku od godina, koje se već primećuju na njegovom licu. 

Zato valjda nosi umetak u kosi i to mi se ne sviđa. Videla sam ga jednom bez tupea i izgleda mnogo bolje. 

Sa sobom vodi sekretara koji ga dublira kad je potrebno. Što se glume tiče, naši glumci šiju Ronea, ali ovde star sistem, bez obzira na kvalitet, gura zvezdu iz filma u film. 

Rone ima kompleks intelektualca. 

U Havei nas svi maze i paze. Podseća me malo na snimanje filma "Podne" u Ritopeku. Od sutra počinju noćna snimanja. Biće naporno, jer volim da spavam.


25. maj



Noćas sam mnogo plakala. Izgleda da je na svakom snimanju oko sredine filma kriza. Veliki je novac u pitanju i pooštren je odnos prema snimanju.


28. maj



Obradovalo me tvoje pismo. Lep je osećaj kad u tuđini saznaš da si u svojoj zemlji na vrhuncu popularnosti. Rastužila me vest o smrti Bojana Stupice.


l. jun



Snimala sam scenu na igranci. Treba da plačem. U prvom dublu su mi duvali mentol u oči. Nisam bila zadovoljna. 

Zamolila sam pauzu, koncentrisala sam se, pomislila na sve vas, na kuću, Beograd i bilo mi je teško. 

Slatko sam se isplakala pred kamerama. Čim se vratim kući počeću da pripremam ispite za gimnaziju.


4. jun



Poslednji dan u Havei. Sutra putujemo na Ibicu. Bila sam na izletu u Valensiji. Vodili su me na koridu. Sve je to jako svirepo, svi ti ljudi koji se oduševljavaju, navijajući za smrt. 

Sve vreme sam navijala za bika...

Idem sad da spavam sa svojom kucom, lutkom i našom muzikom. Moji spakovani koferi već uveliko spavaju.


*****




P.S. - Poštovani čitaoci, ovde bih završila zbog prostora. A, iskreno - malo sam se i rastužila.

Napisala: Neda Arnerić, obrada: Yugopapir (ZAM, maj 1991.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate