Omladinski Radio B92, 10. III 1991: Kako je stvarnost dala smisao pobunjeničkom duhu rokenrola



Činjenicu da je cela istorija rock’n’rolla prožeta takvim, pobunjeničkim, pesmama, ne sasvim svesno (čime je stvar samo ispala bolja) iskoristio je B92 pretvarajući svaku od njih u poruku koja je na svoj način istovremeno vladala zbivanjem i predstavljala njegov odraz 


Papirić, još uvek istaknut, na petom spratu Doma Omladine sa ispisanim imenima svih muzičkih saradnika Omladinskog radija B92 i njihovim izborom za veče 10. marta. On govori sve o događaju koji se zbio na beogradskim radio talasima tih dana.


*****



Omladinski radio B92 je svojevremeno, maja 1989, pokrenut kao idealna prilika da se u jedan geto smeste svi mlađi (ne uvek i mladi) novinari, koji su dotad ležali učamljeni u omladinskoj emisiji Studija B "Ritam srca", i studentskoj emisiji Beograda 202 "Index 202".

Program B92, većina je dočekala kao priliku za pravu afirmaciju, budući da im se najzad ukazala prilika da nečim rukovode sami, bez dežurnih redakcijskih policajaca. Činjenicu da su počeli rad na jedva dobijenoj frekvenciji i sa slabašnim predajnikom, te sa provizornom dozvolom, pretvorili su, bar donekle, u svoju prednost - sve što je u svojim emisijama B92 ikad emitovao već zbog polulegalnosti rada imalo je onaj neodoljivi šarm Događaja, koji i čini razliku između dobrog i lošeg programa.

Štaviše, tek sa B92 je beživotnost svih ostalih radija postala blistavo jasna - kao pustinja u podne.

Razlike su bile jasne i zasnivale su se na neverovatno prostoj postavci koju su urednici Omladinskog radija prvi promovisali kao princip uređivanja celokupnog programa.

Većina ostalih urednika, pogotovo na Radio Beogradu, školovana je na ideji da radio nikako, ali nikako, ne sme uznemiravati slušaoce.

Umesto da emisije koje bi eventualno uznemirile slušaoce neočekivanim obrtima i provokativnim sadržajima, što traži aktivno učešće slušalaca, urednici drže pod kontrolom, u strogo ograničenim terminima, kao i svugde drugde, na B92 je uvek ideal bilo shvatanje da svaka emisija mora biti zahtevna i prema sebi i prema slušaocu. 

Svaka, muzička ili govorna emisija morala je predstavljati najbolju informaciju iz određene oblasti, i nijedna nije potcenjivala znatiželju i sposobnost slušaoca da je prati i shvati.

Budući da su sve bile autorski programi mladih novinara koji su u njima našli mogućnost za pravu profesionalnu afirmaciju, automatski su skoro sve dobile jasan identitet vezan za voditelja ili autora, pretvorivši se u događaje.

Upravo je činjenica da je najbolja ona emisija koja vas tera da reagujete - ona koja je događaj u vašem životu - i negovanje ove koncepcije na B92, dovela do toga da je ovaj radio postao
pravi lokalni radio koji se sasvim sigurno slušao 24 sati dnevno (zapravo, on emituje svoj program od 11 pre podne do 2 posle ponoći - ostatak popunjava preuzimajući MTV).

Na taj način često ste mogli sebi stvoriti iluziju da se bar nešto u vašem životu događa. 

Nekakva žurka bila je negde u toku i, ako ste mogli da uhvatite taj radio iz svog dela grada, bili ste uključeni u nju.

A neke emisije su stvarno i bile kulturni i kakvi god još hoćete - pomaci.

O razbijanju informativne blokade da ne govorimo.

Vrhunac cele ideje predstavljalo je svojevremeno kreiranje i izvođenje događaja na radiju koji se pod imenom Šišmiš iliti underground radio javno izvodio mesecima, od jeseni 1989. do kraja 1990.

Pod vodstvom Miomira Grujića Fleke, ova jedinstvena izraslina na radio talasima predstavljala je vrhunski koncept - zbivanje onog duha koji je od Akademije (na kojoj je godinama Fleka radio kao organizator koncerata) učinio ono što je ona bila.

Jedinstven beogradski rock’n’roll pogled na stvari doveo je do krajnje familijarnih noćnih gostovanja svih - od Koje do Satana Panonskog, preko anonimnih posetilaca koji su govorili iz iste kulturne pozicije.

"Rock’n’roll republika" koja je otvoreno objavila svoju nezvisnost od sve zbunjenijeg malograđanskog Beograda prva je hvatala različite impulse iz gradskog života, izveštavajući istovremeno o svačemu i o ničemu - prosto se događajući kao život.

Sve skupa sa direktnim uključenjima slušalaca (što je afirmisalo i neuništivu sposobnost ovog naroda da kreira jezive psovke), koji su ponekad upropaštavali a ponekad spašavali emisije, Šišmiš je ponudio neku vrstu istinske slike o zbivanjima oko nas - a da mu je to bila samo usputna namera.

Ono što je Fleka jednom rekao o "deci koja se stide svojih roditelja", brzo je dobilo jedno vrlo realno uobličenje u rezultatima višestranačkih izbora koji su uspostavili potpun generacijski jaz u političkom životu ove sredine. 

Posle devetog i desetog marta se, naravno, zna koja je generacija bila za šta, ali pre izbora ste to mogli čuti u Šišmišu (Flekin komentar upravo objavljenih rezultata prvog izbornog kruga sastojao se u sledećem činu - svoju najčešće kontakt emisiju potpuno je prepustio tajanstvenom ekskluzivnom muzičkom saradniku Yu-nindži koji je uvek kreirao neverovatno uspeli rhythm & blues/punk ugođaj - voditelj je ovo obrazložio tvrdnjom da sa Kenjigradom nema šta da priča, povremeno se uključujući samo da "ovcama kaže beeee" i "idite pastiru").


B92: Naredna generacija



Omladinski radio B92 je, dakle, postojao i sve vreme svog rada funkcionisao na principima koji su ga u odlučnim trenucima postavili u središte društvenog života u Beogradu. Ovde nećemo obratiti inače zasluženu pažnju na savršeno izveštavanje informativne redakcije (pa dobro, sa petog sprata Doma omladine puca odličan vidik na Trg Republike), u čiju se uhodanost idealno ulila nepredvidljiva količina svih onih ekskluzivnih vesti koje su tih časova predstavljale nešto više od obične informacije.

Pravi događaj za sebe, koji je učinio B92 ravnopravnim učesnikom zbivanja i istinskim izrazom nečega što se događalo bio je rad muzičke redakcije.

U momentu kad je neko zaključio da treba blokirati emitovanje Studija B i B92 iz bezbednosnih razloga, verovatno su pesme bile poslednje na šta je mislio.

Od kada su oko 18 časova "ljudi u civilu" zahtevali po prvi put da se potpuno prekine emitovanje programa Omladinskog radija, zezanje prestaje i počinje duhovit, ali jednako ogorčen vid otpora - popodne devetog marta milicija je u dva navrata dolazila bez ikakvog naloga da prekine program "zbog uznemiravanja javnosti".

Deset minuta pošto su javili da su prema centru Grada krenuli tenkovi i borna kola, u 19.40 odgovorni urednik Veran Matić je, posle trećeg dolaska milicije, morao da objavi prekid programa ovog radija.

Ploča koju je u tom trenutku stavio na gramofon muzički saradnik Tomislav Grujić beše Sam Cookova soul himna "A Change Is Gonna Come" ("Doći će promena").

Pesma nije emitovana.

No trenutak nije propušten sutradan kad su urednici B92 odlučili da nastave program pošto do 20.30 nisu dobili nikakvo pismeno rešenje o razlozima zbog kojih im nije dato da emitiju ništa više od reklama i muzike.

Vesti koje su upravo stizale iz Studentskog grada nisu iznenađivale nikog ko je prošetao u nedelju prepodne na brzinu začišćenim i ostakljenim centrom grada - bila je, naime, gotovo opipiljiva napetost s kojom je iznenađujuće veliki broj prisutnih prolazio pokraj jednako napetih vojnika.

Nešto je još trebalo da se dogodi, mada niko nije mogao biti sasvim siguran šta - bilo je jednostavno jasno da se "to neće tek tako završiti".

I nije.

A prvi koji su to znali bili su urednici na B92 i dežurni muzički saradnik Milan Petrović - Tica.

Tica je pravi nepoznati heroj celog događaja (mogla bi neka muzička škola da se nazove njegovim imenom i nadimkom).

Dečko koji je uporno insistirao na punku (čak i na Oi punku) i čistom rock’n’rollu u redovnom programu, našao se u svom elementu te večeri, od onog momenta kad se setio svojih starih pločica koje je inače često puštao da bi drugima osvežio pamćenje, a sebi učinio veče lepšim (prave stvari se obično dešavaju iz privatnih razloga) - starih albuma i singlova jugoslovenskog punka i novog talasa.

Sve te pesme Parafa ("Nijedna nije bolja, naša policija"), Prljavog kazališta ("Sretno dijete"), Pankrta i drugih punk grupa, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih kreirale su pomerenu realnost u kojoj se razrešavao sukob koji nije postojao.

U oazi društvene uspavanosti kakva je bila Jugoslavija tada, priče o sukobima sa policijom behu priče za malu decu koja žele da žive rock’n’roll životom.

Ceo punk kod nas, ma koliko autentičan bio, patio je od nedostatka pravog protivnika u okolini koja je bila surovo ravnodušna prema ideološkom izazovu punka i new wavea. 

Bez obzira na kasnije isfabrikovanu "nazi-punk" aferu, najveći broj punkera u ovoj zemlji nikad nije imao problema sa kasnijim nalaženjem posla, zbog toga što su jednom bili punkeri.

Ova činjenica stavlja u prave okvire represiju koja je pogađala s vremena na vreme ondašnje rock pobunjenike i njihovo "žigosanje" u javnosti - koga zapravo jedva da je bilo. 

Suprotno Zapadu, ovde su punk i new wave u početku bili nova moda u gradu, za koju se zalepio jedan deo dece iz srednjeklasnih i bogatih porodica.

Njihova pobuna nije mogla ići dalje od one fiktivne - stoga se, uz časne izuzetke, eventualni ustanički naboj punka i new wavea kod nas mogao shvatiti tek iz opšteg konteksta, jer je najčešće izražavao samo žudnju za odudaranjem od proseka.

Pesme prvih punk grupa zato su kreirale novu stvarnost u kojoj je pobuna, ona istinska, bila moguća i imala smisla.

Desetog marta uveče u Beogradu ona se i dogodila, pošto joj je stvarnost najzad dala šansu.

Parafi, Prljavo kazalište i Pankrti sa ranih albuma odjednom su se poklopili sa ulicom i zbivanjima na njoj, verovatno po prvi put govoreći o onome što se na njoj zbiva bez onog odmaka koji ih je pre desetak godina činio samo snoviđenjem pobune.

Ceo punk i novi talas progovorili su na način na koji su uvek i govorili, ali koji je tek sad postao zaista važan. 

Pobunjenički duh rock’n’rolla kog su do tad samo posvećeni razumeli pretvorio se u nezavisnog učesnika zbivanja, malu životinju koja je odjednom počela da diše, zajedno sa onima koji su se našli na ulici onda kad je zbilja bilo važno, noću između desetog i jedanaestog marta.

Pokliči Partibrejkersa ("Ono što pokušavam sad, ti nećeš za ceo svoj život") ili Discipline kičme ("Vreme je za pravdu, vreme je za istinu") došli su kao potvrda činjenice da je taj duh bio tu sve vreme, a klasici The Clash ("Police On My Back" i "White Riot") i The Jam ("Eton Rifles") kao utemeljenje celog zbivanja u nečem što traje od pamtiveka i što je veće od samih prisutnih ljudi i njihovih malih napora. 

Odjednom su sve te pesme govorile o njima, na ulici.

Odjednom su sve one bile suva istina, čista faktografija, opis stvarnih zbivanja.

Činjenicu da je cela istorija rock’n’rolla prožeta takvim, pobunjeničkim, pesmama, ne sasvim svesno (čime je stvar samo ispala bolja) iskoristio je B92 pretvarajući svaku od njih u poruku koja je na svoj način istovremeno vladala zbivanjem i predstavljala njegov odraz.

Zapravo sve što je Tica pustio te veče doživljavalo se kao poruka - od pesama Megacity 4 (koji su i sami dan ranije zaglavili na Trgu Republike) preko verovatno neizbežne "Love Will Tear Us Apart" Joy Division, do "Everything’s Different Now" Till Tuesday.

Za razliku od raznih proklamacija, peticija i besomučnog puštanja "Give Peace A Chance" na Terazijama, što je sve uzelo maha narednih dana, te noći se negde između The Poguesa na radiju (omiljeni sastav poginulog Branislava Milovanovića) i velikog pande (kog je ujutro jedanaestog marta donela Nataša, devojka Branislava Lečića) postavljenog na zvučnik, dogodilo sve što je bilo zaista bitno.

Mislim da sam malo uzbuđen i nemam pravih reči da dobro opišem, ali rekao bih da je to bio život, ustvari.

Ono drugo je bilo - ono drugo.

Napisao: Dragan Ambrozić, obrada: Yugopapir (Ritam, mart 1991.)


*****



Na papiriću na kome su zabeležene pesme koje su puštene 10. marta u redovnoj emisiji "Makroi, dileri i muzički saradnici", u kojoj saradnici B 92 predstavljaju svoje omiljne pesme te sedmice, stajalo je sledeće:


Miško Bilbija: Public Enemy - "Fight The Power", NWA - "Fuck The Police"

Gordan Paunović: The Clash - "Police On My Back", "Guns Of Brixton"

Saša Mirković: Bilo šta od grupe The Police




Podržite Yugopapir: FB TW Donate