Sven Ušić, rođeni šuter, novi "hit" Cibone: Najbolje igra - kad ga zaključaju u svlačionicu?! (1983)




Prijaju mi, svakako, poređenja sa Dalipagićem, međutim moram reći da je meni uzor bio Ćosić. Zbog čega? Pa vidite, on je pravi fenomen. Zajedno smo igrali i uvek sam se pored njega nadavao koševa. Tačna zna gde ste, dodaje loptu u pravom trenutku. To je majstorstvo

Sven Ušić (25) je novi "hit" Cibone. Bolji poznavaoci košarkaških prilika sećaju se sigurno da je ovaj igrač i u završnici pretprošlog šampionata mnogima "zapržio čorbu". Rođeni šuter, idealno građen (201 sm), grunuo je sa klupe iz kože "desetog igrača" i oduševio na velikoj sceni.

Danas, posle povratka iz JNA, ključni je čovek Mirka Novosela i najatraktivniji igrač "vukova" iz Tuškanca....

Put do vrha, međutim, bio je prilično žestok.

- Dugo sam čekao priliku - priča Ušić. - Došao sam 1977. godine iz Pule i zatekao strašnu konkurenciju. Na pozicijama krila bili su neprikosnoveni Nakić, Ljubojević i pokojni Srebrenko Despot.

Šta sam mogao? Okrenuo sam sa lopti i treningu od jutra do mraka.

Novosel mi je potom pružio šansu i ja sam je na sreću iskoristio. Znam, mnogi su se čudili - kako sam već u prvoj vatri delovao tako sigurno. Ali, iza svega toga stajao je - veliki rad.

Znao sam, naravno, i da se prilike ne pružaju svaki dan. Ako je odmah ne iskoristiš - ode voz.

Ušić je krilo, košgeter, ponekad igra i beka, a dvometraš. Stručnjaci tvrde da poseduje neke odlike najboljih američkih profesionalaca.

On, međutim, o tome kaže:

- Još sam daleko do njih. Dobro, možda ima nekih sličnosti, zahvaljujući pre svega fizičkoj konstituciji. Šta još? Pa, bio sam već tri puta na turneji u Americi. Kupovao sam cake, finte. Uostalom, volim njihovu fanatičnost i odanost košarci. 

Američki profesionalci stalno igraju punom snagom. Protivnik nije važan. Ako vide da ste izrazito slabi, onda - gaze.

Ne zadovoljavaju se pobedom od nekoliko koševa razlike. "Natrpaće" vam još najmanje 20. Trudim se, naravno, da demonstriram nešto i od takvog načina igre i shvatanja.

Ušića još porede i sa Draženom Dalipagićem.

Neretko mogu se čuti ocene da je ovaj momak i njegov pravi naslednik?

- Dalipagić je svetska klasa. Mislim da se takav igrač retko rađa. Meni predstoji još dosta rada da bih ga bar delimićno dostigao. Prijaju mi, svakako, ta poređenja, međutim moram reći da je meni uzor bio Ćosić. 

Zbog čega? Pa vidite, on je pravi fenomen. Zajedno smo igrali i uvek sam se pored njega nadavao koševa. Tačna zna gde ste, dodaje loptu u pravom trenutku.

To je majstorstvo.


Treniram i kada imamo slobodan dan



Prosek postignutih koševa ovog simpatičnog delije je i sada na nivou jednog Dalipagića. Po utakmici iznosi oko 20-23 koša.

Tajnu preciznosti i efikasnosti objašnjava argumentovano:

- Posle svakog treninga, ostanem još najmanje pola sata u dvorani. Sam naravno, mada mi ponekad društvo pravi i Bečić. Ubacim stotinak koševa iz svih pozicija. Znači, po sredi je rad, slučaja nema. 

Sem toga, treniram i kada imamo slobodan dan. Dođem u dvoranu i "odradim" sat-dva.

Strašno sam ambiciozan i sada mi je velika želja - reprezentativni dres. Jeste, bio sam ranije na nekakvim širim spiskovima, ali verujem da tu mogu i nešto više da učinim.

Ne, ne bih želeo da me pogrešno shvatite - ne namećem se preko novina.

Naprotiv, dokazivaću se kao i dosad: radom i igrom. Jer, meni u životu ništa nije bilo poklonjeno. Za sve što sam dobio i za sve što sam postigao, potrebno je bilo mnogo odricanja.

Ušić je prilično okupiran košarkom. 

Pred utakmicu, pa čak i dva dana ranije, počinje i posebne psihološke pripreme. Razmišlja o protivniku, taktici, varijantama. Letos na turniru u Italiji "skupo je platio" to svoje razmišljanje.

Priča:

- Pred jednu utakmicu ostao sam zaključan u svlačionici. Ne znam ko me je zaboravio. Uglavnom ja sam neposredno pred izlazak igrača iz svlačionice otišao do kupatila. Posle nekoliko minuta video sam da su vrata zabravljena, nigde nikog. 

Počeo sam da trčkaram između klupa, da se zagrevam. Ubrzo su došli po mene.

Kada sam ušao u igru, ruka mi se "otkačila" . Šutirao sam 12 puta i svaki put - pogodio.

Posle mi je trener Novosel u šali rekao da će me pred svaku utakmicu - zaključavati.


Imao sam sreću da me Novosel zapazi



Pored košarke Sven studira i Saobraćajni fakultet (treća godina). Prethodno je završio Višu saobraćajnu školu. Živi sa sestrom u Zagrebu, tu će, veruje, i ostati.

Ipak u letnjim mesecima "Uvo" - tako ga zovu samo saigrači - jedva čeka da skokne do rodne Pule.

Tada je, kaže, u svom elementu. Po ceo dan igra basket sa Karadžićem i Valjevcima, braćom Kovačević, koji tu letuju.

Za kraj i jedna zanimljivost:

- Imao sam sreću da me Novosel zapazi. A kada sam otišao u Cibonu u Pulu je došao Ranko Žeravica. Zamislite kakav slučaj?

Govorili su mi:

"Bolje bi bilo da si ostao kod Ranka".

Ali, ko bi to mogao znati? Uostalom, pored moje velike upornosti, mnogo mi je pomogao baš Mirko Novosel. Veliki stručnjak i čovek. Moje strpljenje je nagrađeno i sada sam sasvim siguran da je put u Zagreb bio - pun pogodak.

Zabeležio: Jovan Despić, obrada: Yugopapir (Tempo, decembar 1983.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate