Sava Severova, životna priča jedne od najvećih jugoslovenskih pozorišnih diva: I potpetice - crvene






Na intervenciju zloglasnog ministra unutrašnjih poslova Korošeca, Bojanova postavka Bulgakovljevog "Molijera" skinuta je sa repertoara, a on i Sava - za koju je Korošec rekao "Noj su i potpetice crvene"! - kao i veliki reditelj Branko Gavela i jedan scenski radnik, otpušteni su - razume se, opet zbog "komunističke propagande"

Piše: Željko Šarčević 
(TV novosti)
U razgovorima za ovu rubriku, čovek je često u prilici da se seti reči jednog našeg poznatog književnog kritičara koji je - pišući o sudbini talenata u našoj sredini - govorio o našoj "tipičnoj rasipnosti siromašnih".

Odista, kao da ono što imamo - i kad je reč o najvećim vrednostima - ne umemo da čuvamo i cenimo, čak ni da valjano iskoristimo.

Za ovakav utisak ne bi trebalo tražiti jači argument nego što je životni put Save Severove - nekadašnje prvakinje Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Slovenskog narodnog gledališča.

Glumice koja je tokom decenija, na gotovo svim jugoslovenskim scenama - doslovno od Maribora do Skoplja - ostvarila impozantnu galeriju najsloženijih likova svetske i naše, starije i nove dramske literature.

Pritom, za one iz Krležinih dela, rečeno je više puta da su - nenadmašni i nenadmašeni.

Umetnice koja je mogla, i koja bi mogla, još mnogo da daje - a koja to danas, i već niz godina, ipak ne može.


Simbolika prve premijere



Rođena u selu Trojane, na pola puta između Ljubljane i Celja, kao jedna od triju kćeri i ukupno sedmoro dece profesora klasične filologije - grčkog i latinskog jezika i književnosti - čoveka koji je voleo i pozorište, Sava je od ranog detinjstva imala mogućnosti da u toploj porodičnoj atmosferi upoznaje i zavoli umetnost i njene humane sadržaje i ciljeve...

... Ali i da, kad joj je otac sa 33 godine poginuo u Prvom svetskom ratu, prerano spozna svu surovost i neumitnost činjenica realnog života...

... Porodica će iz Novog Mesta preći u Ljubljanu, u nadi da će tamo biti lakše - a bilo je, donekle, jedino za školovanje dece.

Ono izvan toga "donekle" odlučiće i pravac Savinog životnog puta.

- Igrala sam mnogo, još od detinjstva: u školi, u bolnici za ranjenike, u kući sa braćom i sestrama za roditelje i susede, i u tome nismo bili izuzetak među os talom decom. Na glumu kao poziv dugo nisam pomišljala; želela sam da studiram medicinu, i da je majka imala mogućnosti da me pošalje u neki veći centar posle druge godine studija - jer u Ljubljani su samo prve dve godine postojale - ja bih verovatno postala lekar.

Ali, majka nije imala tih mogućnosti, i Sava je posle mature upisala istoriju umetnosti i zaposlila se, hraneći se u Radničkoj menzi u Ljubljani.

Tu je upoznala mnogo mladih naprednih ljudi, i umetnika; a oni su je, 1926, poveli u Radničko amatersko pozorište "Svoboda", koje je, pored radnika i studenata, okupljalo i mnoge napredne slovenačke pisce i ostale umetnike toga vremena - među njima i dr Bratka Krefta.

- Tu sam dobila prvu ulogu, u komadu "Razbijači mašina" nemačkog pisca - komuniste Ernesta Tolera. Premijera, međutim, nikad nije održana - policija je zabranila izvođenje...

Posle ove epizode - koja kao da je simbolički nagoveštavala svu trnovitost puta buduće velike glumice - Sava je na sceni "Svobode" dobila i druge uloge, među ostalima i u Gogoljevoj "Ženidbi" i u dramatizaciji Tolstojevog "Vaskrsenja", a nedugo posle toga debitovala je i u profesionalnom ansamblu Ljubljanske drame.

U međuvremenu, malo je nedostajalo da postane operska pevačica - pošto je, pored posla i časova glume u privatnoj školi poznatog glumca starije generacije, Milana Skrbinšeka, učila i pevanje na Konzervatorijumu - i da karijeru započne u Berlinu.

Njije prihvatila ovu zavodljivu šansu, a u Berlin je ipak otišla, ali sa stipendijom ljubljanskog Društva ljubitelja pozorišta, da nastavi učenje glume na Pozorišnom institutu čuvenog Vilhelmovog univerziteta.

I tamo je ostavila izvanredan utisak, i njen profesor Leopold Lindberg nagovarao ju je da posle diplomiranja ostane u Berlinu.

Ali, Sava se još u toku studija razbolela:

- Pre podne Univerzitet, popodne privatni časovi, uveče pozorišta, a samo jedan obrok dnevno. Stipendija mi je bila dvestodevedeset maraka mesečno, samo za sobu plaćala sam devedeset, a za jedan čas nemačkog - onog takozvanog "Bühnen-deutsch" jezika kojim se govori na sceni - po osam maraka...

Vratila se u zemlju i oporavila, ali je izgubila stipendiju - sa obrazloženjem da bolesne ne vredi finansirati - a više nije mogla da dobije ni raniji činovnički posao.

Jedna od nagrada Savezne vlade: Sava Severova kao Panova u predstavi
"Ljubav Jarovaje" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (foto: TVN)

Odiseja smelih i prkosnih



U sličnoj situaciji bio je i Bojan Stupica, tada student arhitekture - s kojim se upoznala još pre odlaska u Berlin, koji je i pošao tamo po nju, i koji će joj zatim za dugi niz godina biti i profesionalni i životni drug.

Ako su njegovo političko slobodoumlje, zanemarivanje studija i obuzetost pozorištem značili stalan izvor ogorčenosti za njegove imućne i ugledne roditelje - njegova veza s jednom siromašnom devojkom, usto glumicom, predstavljala je onu poslednju kap u već prepunoj čaši njihovog nezadovoljstva.

A njih dvoje su već bili dovoljno "inficirani" pozorištem, povratka nije bilo, i rešili su da zajedno sa Skrbinšekom osnuju svoje avangardno pozorište "Obrazniki".

- Prvu i jedinu premijeru tog našeg teatra, Rajnalov "Grob nepoznatog vojnika" - koji smo spremali u skučenim prostorima moje sobe i jednog magazina sa slikama - prekinuli smo sami, kad smo shvatili da nas posetioci u iznajmljenoj velikoj dvorani Opere jednostavno ne čuju. 

Tako klerikalci, koji su nam noć uoči premijere isekli dekor, nisu mogli da ostvare svoj drugi plan: da nam posle predstave na pozornicu iznesu pogrebni venac...

Međutim, u dvorani je sedeo i dramski pisac Milan Begović i, naslutivši stvaralačke sposobnosti ovog neobičnog trija, uticao da im bude poverena postavka njegove drame "Bez trećega" u Narodnom gledališču u Mariboru.

Uspeh je, sa umetničke strane, prevazišao sva očekivanja, i Narodno kazalište iz Zagreba pozvalo ih je na gostovanje; pa ipak, finansijski rezultat bio je krajnje mršav:

- U Mariboru su mogli da nam plate jedino smeštaj i hranu, pa sam ja neko vreme prodavala knjige da bismo skupili pare za put. U Zagrebu smo impresionirali sedamdeset tri prisutna gledaoca, i opet smo bili švorc, kao toliko puta pre i posle toga...

Pošto se dobar glas daleko čuje, uskoro su - bilo je to 1934 - dobili stalan angažman, u Skopskom pozorištu.

Ali, uprkos zapaženim rezultatima, ubrzo su oboje dobili otkaz - zbog "komunističke propagande":

- Već smo bili sumnjivi, a kad jednog dana nismo hteli da pevamo tadašnju državnu himnu, "Bože pravde", čak ni da otvaramo usta dok drugi pevaju - prevršili smo meru i morali da potražimo novi angažman...

Našli su ga u Osječko-novosadskom pozorištu, gde će Sava prvi put zaigrati u Krležinim delima, i na gostovanjima u Varaždinu, Somboru, Splitu...

Pošto je Bojan u međuvremenu otišao u Ljubljanu da ipak završi studije - a on je za šest meseci dao sve preostale ispite, diplomirao i projektovao poslednji sprat ljubljansokog "'nebotičnika", onaj u kojem je sada bar - dobili su angažman u Mariboru.

- Bojan je tamo pevao u opereti, glumio, režirao, pravio scenografije; za "Kvadraturu kruga" Valentina Katajeva napravio je ogromnu mapu sveta, sa crveno obojenom površinom Sovjetskog Saveza i komunističkim punktovima u svetu, među koje je svrstao i Beograd i Ljubljanu!

Predstava je ubrzo zabranjena, ali donela im je - zalaganjem Josipa Vidmara i Pavela Golije - poziv za najstariju i najugledniju pozorišnu kuću Slovenije, Slovensko narodno gledališče, u kojem će ostati dve godine - do 1939.

- A onda, ostvario nam se san svih tadašnjih jugoslovenskih glumaca i režisera: dobili smo angažman u beogradskom Narodnom pozorištu. I lepo smo u njemu počeli...

Počeci puni snage i optimizma: Sa Bojanom Stupicom u "Kvadraturi kruga", na
sceni Narodnog gledališča u Mariboru (foto: TVN)


Otkazi sa i bez rukavica



Ali, ni tu nisu dugo ostali: na intervenciju zloglasnog ministra unutrašnjih poslova Korošeca, Bojanova postavka Bulgakovljevog "Molijera" skinuta je sa repertoara, a on i Sava - za koju je Korošec rekao "Noj su i potpetice crvene"! - kao i veliki reditelj Branko Gavela i jedan scenski radnik, otpušteni su - razume se, opet zbog "komunističke propagande".

- Rasprodali smo stvari i vratili se u Ljubljanu, gde smo osam meseci bili bez posla, sa sinom Matijom koji se rodio na tri meseca pre otkaza. Marta četrdeset prve, angažovalo nas je zagrebačko Narodno kazalište, ali tada je došao rat...

Bojan je uhapšen i interniran u logor, gde mu je ozbiljno narušeno zdravlje, pušten je, pa opet zatvoren; Sava je takođe zatvarana i proganjana, zdrava je pošla na operacioni sto da bi izbegla novo hapšenje - ali nisu odustajali od svojih uverenja, niti su pomišljali da se aktiviraju u pozorištu.

Za njih, kao i za tolike druge napredne i poštene slovenačke umetnike, godine okupacije bile su period "kulturnog ćutanja".

Rad za Osvobodilnu frontu stao je na mesto umetnosti i za Savu, koja će do 1945. izgubiti sva tri brata dorasla do zrelijih godina: jedan je poginuo u partizanima, drugi umro u Buhenvaldu, treći od posledica logora; logor će izbeći jedino sestra Živka, a preživeće ga druga sestra, Mara...

Nije bilo jednostavno, posle četvorogodišnjeg odsustvovanja s pozornice, ponovo zakoračiti na nju. S mnogo elana i još više uspeha, Sava je to učinila u Ljubljani, da bi već 1946. prešla - zajedno sa Bojanom - u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište.

Ostvarenje za istoriju teatra:
Laura Lenbahova,"U agoniji",
na sceni NP u Beogradu
A ako je njihov dolazak u Ljubljanu, desetak godina ranije, nagovestio dve blistave pozorišne karijere
- njihov drugi dolazak u Beograd u času kada su već zakoračili u punu ljudsku i umetničku zrelost, učinio ih je u punom smislu reči graditeljima i stubovima tada najsnažnijeg i najznačajnijeg teatra nove Jugoslavije.

- Taj period je ostao da živi u meni s jednim izuzetnim intenzitetom, to je moja "uspomena uspomena". Počeli smo, i celu prvu sezonu radili, u onoj nedovršenoj crkvi na Bajlonovoj pijaci, u teškim uslovima, ali s neizmernim entuzijazmom i ljubavlju za ono što smo radili. 

A onda, došao je onaj nezaboravni dan, dan susreta s našim novim umetničkim domom na Cvetnom trgu, sa novim životom koji je obećavao definitivno ispunjenje jednog dugog sna...

Bio je to najlepši dan!

Posle pet godina stvaralačkog rada u tome domu, u njegovo "herojsko doba", pošto je u njega ugradila zvezdane časove svoje umetnosti - Sava se, 1952, vratila u Ljubljanu, u Slovensko narodno gledališče.

Ostala je, međutim, i po svojim novim kreacijama u samom vrhu celokupnog jugoslovenskog glumišta, a i svojim novim gostovanjima od Beograda do najmanjih mesta - uprkos okolnosti što je zdravlje umelo i ozbiljno da joj popusti - i dalje je potvrđivala pravo na naziv jugoslovenske glumice.

A onda, 1. januara 1963, kada su se za to stekli formalni uslovi - uprkos tome što je bila u punoj umetničkoj zrelosti i snazi, sa golemim iskustvom koje je isto toliko moglo da koristi mlađima - postala je penzioner.

- Dobrovoljno?

- Rekli su mi da je to jedini način da, pored mene, pošalju u penziju i dvoje drugih glumaca, s kojima ne znaju šta će, ali da se time u mojoj aktivnosti ništa ne menja. Pristala sam, i od tada ni jednu jedinu pravu ulogu nisam dobila, pa sam se odrekla i onih beznačajnih. 

Tako su me se današnji zvaničnici rešili na "fini" način, u "rukavicama", jer su im smetali moji stavovi i moj autoritet.


Mladost duga 70 godina



Kao majka Karnišnica: U filmu "Samonikli" Igora
Pretnara po delu Prežihova Voranca (foto: TVN)
Posle celog života posvećenog pozorištu i najlepšim idealima, odjednom - mirovina i mirovanje, skoro i zaborav.

Tu i tamo, svakih nekoliko godina, poneka uloga na filmu (za "Samonikle" Igora Pretnara angažovana je posle impresivnog ostvarenja u Pazolinijevom filmu "Stari zavet") ili na televiziji, kao nedavno, u ekranizaciji Davičove "Pesme" - i to je sve...

- Prve dve-tri godine mislila sam da ću poludeti, a onda sam se prihvatila igala i počela da štrikam: eno, vidite one džempere, kapute i pelerine mojih unučica - to sam im sve ja isplela i sašila!

Ona magistralna Laura Lenbahova, ona sjajna baronica Kasteli - Glembaj, ona Kaća Maslova iz "Vaskrsenja" i Ana Karenjina, Maša iz "Tri sestre", Panova iz "Ljubav Jarovaje", Natalija iz "Mesec dana na selu", ledi Smirvil iz "Škole ogovaranja", Jokasta iz "Kralja Edipa", gospođica Julija, Gonerila iz "Kralja Lira", princeza Kosmonopolis iz "Drage ptice mladosti", Rašela iz "Vase Željeznove" - da za trenutak preletimo pogledom preko gotovo pet decenija njenog stvaralačkog rada na sceni - postala je, eto, neka vrsta pletilje i švelje, makar i sa ograničenim krugom "mušterija"...

- A šta bih drugo, ha-ha-ha?! Imam i prakse i smisla za to: onih osam meseci bez posla, pred rat, privređivala sam šijući u krojačkom ateljeu svoje sestre Živke, a i u Beogradu sam, posle rata, kao članica Jugoslovenskog dramskog, sašila Matiji odelce od svojeg zimskog kaputa.

Nene dve unuke, Barbara i Martina-Tina, ljupke kao srne, očigledno su jedan od nepresušnih izvora njene vedrine, sačuvane uprkos svemu; ali otkud joj snage da prošle godine, više od decenije posle penzionisanja (i pošto je navršila sedamdeset, što se ne bi reklo, ali što ona sama kaže) počne da sarađuje sa pozorištem u Novoj Gorici, i da s njim gostuje po gradićima u selima Slovenije i Istre?

- Ne zaboravite da je pozorište bilo moj život i ostalo. A drugo, to su divni ljudi, entuzijasti koji rade pod nemogućim uslovima, sa bednim platama, u nezagrejanim prostorijama; rekla sam već, pri takvim radnim uslovima u nekoj fabrici bi već odavno izbio štrajk, a oni ćute, rade uz pomoć amatera i ne posustaju kao ni mi kad smo bili mladi. 

Najzad - ili pre svega - krajevi u kojima oni deluju decenijama su bili tlačeni i odnarođavani, pa su i željni i zaslužni umetničke reči na svom jeziku, i zahvalni za nju.

Uostalom, nisam li i sa Jugoslovenskim dramskim, već kao neka prvakinja, ponekad kamionom stizala na gostovanja u takozvanu duboku provinciju?

Moć transformacije: Kao Afra u TV ekranizaciji
"Događaja u mestu Gogi" Slavka Gruma (foto: TVN) 



*****



Jedna od najvećih jugoslovenskih glumica novijeg vremena, dobitnica dveju saveznih nagrada Vlade FNRJ, Republičke i Prešernove nagrade, dveju nagrada na Sterijinom pozorju i mnogih, pa i najviših odlikovanja za svoj društveni angažman u najtežim i najslavnijim danima naše novije istorije - ta umetnica našla je, eto, i još nalazi, nove puteve do svoje stare i velike, možda najveće ljubavi: do pozorišne scene.

Kakav neobičan (ili: kakav lep?) način za obeležavanje pedesete godišnjice početka umetničkog rada, pola veka od prvih koraka na sceni radničkog pozorišta "Svoboda"!

U svakom slučaju, način koji zaslužuje aplauz: možda najveći i najsrdačniji od svih koji su joj ikad upućeni.

Napisao: Željko Šarčević, obrada: Yugopapir (TV novosti, februar 1976.)

Zvezdani časovi velikana glume: Sava Severova i Milivoje Živanović
u Čehovljevom "Ujka Vanji" JDP-a (foto: TVN)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate