Adam i Miodrag Zarić "Praćka", zaboravljeni heroji NOB-a: Reci joj da sam je mnogo voleo... (1975)






"Praćka" je već rasturao prve letke po gradu i noću, crvenom farbom bojio plotove parolama. "Praćka" se spremao da ratuje i da druge zove "da zaplove u zoru slobode". "Belu" su spremali za drugi život, onda kada sve ovo prođe. Ali, moj drug "Praćka" zaljubio se u "Belu"

Dragoljub Golubović
Jedno pero ne prestaje da piše ni posle četrdeset godina. Dragoljub Golubović, novinar, urednik "Duge" mnogo je putovao, mnogo video.

Upoznao ljude, sudbine, život.

Sve nije napisano, a ono što jeste, pojaviće se uskoro u zbirci reportaža "Tako sam video, a možda je tako i bilo".

"Žena" je dobila pravo da izabere i objavi jedan broj reportaža kojima godine nisu ništa oduzele.

Vreme prolazi, svedočenja o našem vremenu, o ljudima kakvi su bili - ostaje.

Dragoljub Golubović vam priča.


*****



Razmišljao sam ovih dana dok su se polagali venci na grobove palih boraca kako sam i sam mogao biti neka kamena ploča, ili samo zemlja preko koje se gazi.

Malo je ko od mojih drugova postao spomenik, ili ulica.

Pre poginuli, pre zaboravljeni. Zasluge najbrže stare. Žurili su da što pre odu. "Moram ići, moram, mati... "

Kao da je sve bilo premalo dok se ne da život.

I sam sam zaboravio da negde položim neki cvet. A znao sam, ima negde neko mesto, neka raka zbog koje sam ja ostao živ.

Setio sam se tako svog druga "Praćke".

Miodrag Zarić "Praćka" (foto: Duga)


*****



Bio je najjači u svom razredu, a možda i u celoj užičkoj gimnaziji. Svi su nekako gledali da budu što bliže uz njega. A bio je i lud maštar i zanesenjak, lako je učio jezike i pred pismene zadatke svi bi išli kod njega da im pomogne.

U četrnaestoj je već čitao Dobroljubova i Pisarova, Gorkog i Tolstoja, a najviše od svih voleo Čehova.

Kupovao je knjige onda kada su drugi od novca dobivenog od roditelja kupovali slatkiše.

Kad mu je bilo dve godine, otac mu je umro od tuberkuloze. Mlađi brat tek što se bio rodio. Ostali su sami sa majkom i sirotinjom.

Primio ih je deda po majci, doveo u Užice, smestio u jednu sobu, a drugu preuredio da mogu da je izdaju đacima i da se od toga školuju.

A "Praćka" je od te "kirije" uzimao za Tolerovu "Jednu mladost u Nemačkoj", Babeljevu "Odesu" i Stendalovo "Crveno i crno".

U petnaestoj je, kao niko pre njega, igrao desno krilo u podmlatku "Građanskog". I, uz put, pisao pesme. Nešto kao: "Ja te volim, čudno, nemo, ti si ona divna mašta, tajna mašta moga bića ..."

U šesnaestoj je postao član SKOJ-a. To je već počinjala godina 1941. Doći će ubrzo Nemci i okupacija.

U šesnaestoj se i zaljubio do ušiju. I valjda zbog toga uvek bio crven u licu.

Zvali smo ga "Praćka", jer je najbolje gađao iz praćke. Izgledalo je da sve može i da je ceo svet njegov.

Bilo je u njemu zanosa cele jedne generacije.

"Praćka" u svom dvorištu


*****



I tada je u grad došla "Bela", najlepša devojka koju smo ikada videli.

Roditelji su bežeći od terora u Bosni došli u naš grad kao izbeglice. Otac je bio imućan čovek, javni tužilac u Banja Luci. Imao je dve kćeri. Nije se znalo koja je od koje lepša, "Bela" ili Nada. Ipak, govorili su: "Bela".

"Bela" je bila najlepša devojka, "Praćka" je bio najbolji momak u gradu.

On snažan i robustan, ona krhka, tanana, bela.

"Praćka" je već rasturao prve letke po gradu i noću, crvenom farbom bojio plotove parolama. "Praćka" se spremao da ratuje i da druge zove "da zaplove u zoru slobode". "Belu" su spremali za drugi život, onda kada sve ovo prođe. Ali, moj drug "Praćka" zaljubio se u "Belu" ...

Dok spava skriven na tornju stare užičke crkve, da ga Nemci ne uhvate i čeka zoru kad policijski čas prođe, piše pisma - stihove za "Belu".

"Ti si ona divna mašta, tajna mašta moga bića ..."

A odgovora nema - odgovora o kome se sanja.

Prikradao bi se tada pored njene kuće samo da je ugleda, i posle napiše:

"Odgovor je tvoje lice".

Posle su partizani ušli u Užice. Bila su to dva meseca slobode, poslednja dva meseca godine 1941. I borbe oko grada.

"Praćka" je pokupio po okolnim selima neke zekane i dorate i to je bila prva partizanska "konjica".

Videli su ga kako ponosno jaše, kao da je Stenjka Razin. Jaše ovim prostorima u nekoj kožnoj vindjakni i belom vunenom džemperu oko vrata, sa redenicima oko pojasa.

"Bela" nikako nije odgovarala.

Govorili smo mu:

"Ma, pusti Belu, to malo buržujče. Nema ona veze sa nama".

A on kaže:

"Vi ste ludi! Vi to ne znate! Ja gledam vas, a vidim nju".

Opet su Nemci bili u gradu. "Praćka" se pritajio, krio i ilegalno radio.

Jednog jutra su došli po njega i zatvorili ga u staru užičku apsanu. I kad se niko od nas nije nadao, uspeo je da nam iz ćelije doturi neko pisamce. Obradovali smo se, misleći da javlja ko je provalio grupu, šta zna policija, s kim je uhapšen.

Umesto toga, videli smo samo pismo za "Belu" i poruku - "Odnesite joj ovo od mene".

Tukli su ga, mučili, on je ćutao.

"Policija zna samo onoliko koliko joj mi kažemo" - govorio bi za svaki slučaj.

Ipak, odveli su ga na Banjicu, a posle u omladinski logor u Smederevskoj Palanci.

Kad su mene doveli, on je tamo bio već mesec dana. I već učestvovao u pripremi onoga što smo nazvali "puč".

Prepad na upravu logora i bekstvo.

Kakav bi to podvig bio u okupiranoj Srbiji?

Jedne nedelje, uveče, 11. aprila 1943, kad se niko tome ne nada, bile bi prekinute telefonske veze, razoružana straža, zauzeti bunkeri i likvidirani svi članovi uprave koji bi pružili otpor. Ostali bi bili odvedeni u partizane da im se sudi.

Najpouzdaniji logoraši bili bi obavešteni neposredno pred "puč", da se pripreme za bekstvo u odred. U grupi koja je to sve spremala bio je i "Praćka".

Ali, neko je izdao. Izdajnika je uvek bilo.

I tada je počeo - užas.


*****



Došli su agenti Specijalne policije iz Beograda i sa članovima uprave logora počeli saslušanja, batinanja, mučenja do krvi.

Užas u "Beloj kući" kako se zvao taj zatvor u zatvoru.

Pao je "Ćence", "Selja", "Đitke", "Srba" ... Pao je i "Praćka".

Provala je bila potpuna.

Trećeg dana doveli su i mene iz logorske ambulante. Tražili su da priznam da sam učestvovao u pravljenju spiska pouzdanih. Mahali su tom hartijom ispunjenom našim nadimcima.

Ćutao sam.

"Policija zna samo onoliko koliko joj kažem."

Pozvali su "Praćku" da nas suoče. Nisu hteli da se mnogo muče oko mene. On samo treba da kaže: "Da?" i jedan više za streljanje.

Ležao sam na zemljanom podu te mračne "Bele kuće". Zbog batina koje sam dobio pre toga u Specijalnoj policiji nisam mogao da stojim na nogama. Tabani su još bili u gnoju.

Kad su ga uveli jedva sam ga prepoznao. Bio je crn od udaraca, od podliva krvi.

- Reci mu - dreknu upravnik - da je znao za puč, da ste pravili spisak! ...

"Praćka" podiže glavu, pogleda me u oči, malo zastade, kao da o nečem drugom razmišlja.

Znao sam tada, više nego ikada kasnije, da je od njegovog "da", ili "ne" zavisila moja glava. Ne od odluke policije.

Upravnik ponovo viknu.

- Ne! - odgovori kratko "Praćka" - ništa nije znao!

- Ti znaš da svoj položaj više ne možeš da pogoršaš, već samo da ga popraviš! - opomenu ga upravnik.

- Baš zato - uzvrati "Praćka" sigurnim glasom. - Ne, on ništa nije znao!

Izvedoše me i, ipak, izdvojiše u grupu odvojenu za streljanje, očekujući da "Praćka" kad ostane sa njima kaže "da".

Još su ga tukli i još mučili, mada više nije bilo mesta na njegovom telu koje nije bilo ubijeno.

Kad su ga uveli kod nas, u jednu izdvojenu baraku, posrtao je bolno. Iza njega je išao Kadrija, žandarm koji je najviše tukao. "Praćka" prođe pored mene, sagnu se, i došapnu, mada to nije smeo da čini:

"A ti, ako ostaneš živ, pozdravi Belu... Reci da sam je mnogo voleo".

Kadrija potegnu kundakom i zari mu ga među slabine.

"Praćka" se sruši. Kadrija zaurla:

- Zbog tebe, đubre jedno, trebalo je da moja deca ostanu bez oca. Pseto! ...

Ujutro, u četiri sata, sa svitom zore, počeše da izvode, jednog po jednog, put železničke stanice i- Banjice, na put do smrti.

Mene jedino ostaviše.

Znao sam, u tom strašnom času tišine i tupih koraka žandarma, koji su nestajali za logorskom stazom, da je moj drug "Praćka", moj divni, ludi drug, hteo da ja živim, da bih preneo poruku...

Bio je kraj aprila, kad su ih iz sobe 66 logora na Banjici, iz te "sobe smrti" poveli na streljanje.

Njih devetoricu iz omladinskog logora u Smederevskoj Palanci.

I tada, kada su sve sobe ćutale i svi slutili drhtaj, moru, agoniju, "Praćka" zapeva:

"Partizan sam, tim se dičim... "

Svi prihvatiše.

Boža Marković odbaci štaku u stranu. Ona mu je zamenjivala nogu izgubljenu u partizanima. Na jednoj nozi uz mukli topot, odskakuta prkosno pred cevi.

Išli su kao da smrt ne postoji.

Zakleo bih se danas da je "Praćka" tada verovao da on ne može umreti. Toliko je u njemu bilo snage i života.

Neko se u sobi smrti pope na ramena druga da kroz prozor osmotri šta se događa.

Posle su nekako doznali: "Praćka" je poslednji pao, kao da ga onako snažnog i visokog nisu mogli lako da ubiju.

Njega, koji je tako žudeo da zaplovi u zoru slobode. I tako žurio ka njoj:

"Žurim, moram ići, moram, mati... "

A majka? Išla je, tražila, pitala, molila. Nije verovala.

"Zar će zemlja da vas primi, tako mlade i zelene ... tako mučki ubijene".



*****



Nesreća nikad ne ide sama.

Te 1943, godine, u maju, na dan kad se spremala da sahrani svoga oca i po gradu tražila crninu, upadoše četnici u kuću i od leša, koji je ležao na stolu, odvojiše njenog mlađeg sina, "Praćkinog" brata Adama - Acu.

Adam Aca Zarić

Vodili su ga prema Rožanstvu, put zlatiborskog kraja, gde je tih dana harala neka četnička grupa. Zatvoriše ga u vrtaču pored same kafane.

Aca ubrzo pokuša da pobegne. Stražar opali i rani ga u glavu.

Dovukoše ga do kafane i posle dokrajčiše.

A kad četnici zamakoše, dođoše seljaci, iskopaše raku, da leš ne ostane da leži kraj puta, "grehota je".

Žena kafedžije iznese neke ponjave. Prvo položiše ponjavu, pa Acu, pa opet ponjavu. Da mu zemlju ne bace na lice.

Ubrzo, sva izbezumljena stiže majka.

Na glas da su joj odveli sina, jedinog koga je još imala, ostavi mrtvog oca u kući i potrča putem kojim su odveli sina.

Umesto njega, našla je grob.

Pušila se prevrnuta, topla zemlja.

Skrhana, pade na grob i poče da proklinje. 

Izgledalo je kao da ječe brda od kletve. Ječalo je prokletstvo kao opelo.

Glas se pronese kroz selo.

Dva tri četnika se vratiše.

Čovek u crnom odelu priđe majci Dragana i Adama Zarića, sa Rosulja, iz Užica i - njoj majci dva užička skojevca, ispali metak u potiljak. Jedan jedini.

Opet četnici odoše i seljaci se opet okupiše. Otkopaše grob sina, da ne kopaju drugi. Staviše majku Jelu na ponjavu iznad sina, pa opet ponjavu na nju, pa zemlju. I krst.

I tako osta neopojan grob na pustari između Rožanstva i Smiljanića livada.

Seljaci su ovuda prolazili tiho i pažljivo "da ne rane njihove usne" i "ne gaze njihove mrtve poglede"...


*****



Beograd se još pušio od borbi za oslobođenje, kad na Terazijama, ispred današnjeg bioskopa "Beograd", ugledah "Belu". Kao da je iznikla iz zemlje, krhka, bela, nežna ...

Pritrčah joj, sav uzbuđen da prenesem poruku, da joj kažem da sam ostao živ zahvaljujući jednoj ljubavi.

- "Bela" - rekoh - "Praćku" su streljali! ... A kako te je voleo ... Mučili su ga mnogo. I posle, gotovo ubijenog streljali. Ne znam, mogao je, možda, da se spase. Ali, to se ne bi vratio onaj prkosni, ponosni "Praćka". A hrabre ubijaju. Znaš, šta mi je rekao kad su ga odvodili u smrt. "Kaži da sam je mnogo voleo!"

- Kad je bio lud - reče, ne shvatajući da je neko mogao toliko da strada zbog jedne ljubavi.


*****



Zastao sam zamišljen, zatvorio oči, a kada sam ih otvorio nje više nije bilo. Mora da je otrčala u neki topli kutak! U udobnost koja se pred njom otvarala.

Sada su opet polagali vence na grobove palih.

Znao sam da negde ima neki grob na koji nisam stavio cvet. Negde pod mučkim padinama Beograda.

Napisao: Dragoljub Golubović, obrada: Yugopapir (Duga, novembar 1975 / Praktična žena, 1987.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate