Saša Petrović, đački dani: "Ipak je od tebe ispao čovek", rekla mi je učiteljica na premijeri "Salaša"



Toma udari "bombu" o kundak puške, ali na opšte iznenađenje bomba poče da šišti i da se puši. U razredu je nastao tajac. Pre nego što je pobegao pod katedru, nastavnik je još imao toliko vremena da prestrašeno uzvikne: "Lezite pod klupe, ovo je sabotaža!"


Miomir Saša Petrović-Kraka: Autor stihova "Ja sam rođen tamo na salašu... "


U prvom razredu osnovne škole, već prvog dana, pokazao sam svojim roditeljima da će sa mnom imati grdne muke. Možda je na to uticala i činjenica da sam bio jedinac koji se nije pre škole mnogo družio sa vršnjacima, već je "dečakovao" uglavnom pod okriljem mnogobrojne familije sklone preterivanju u rođačkoj nežnosti i brizi.

Ali, da se vratim na svoje prvo đačko nevaljalštvo.

Pošto nas je pobliže upoznala, na prva dva spojena časa, učiteljica nam je dozvolila da sami sebi izabiramo mesta i parove.

Ali, kako sam bio najkrupniji i najviši, morao sam u poslednju klupu. To me je strašno pogodilo. Ni sam ne znam zašto, ali jogunasto sam rešio da promemim svoje mesto.

Na pvom odmoru, prešao sam na ostvarenje plana. Prišao sam dvema uplašenim devojčicama, koje su sedeie u klupi, i kratko im naredio:

- Kidajte odatle na moje mesto. Od sada ja sedim tu...

Kada su se pobunile, počeo sam da ih štipam, preteći im pritom:

- Ako me ne poslušate, svaki dan ću vas štipati i vući za kike ...

Uspeo sam da ih uplašim i da sednem u prvu klupu koju sam toliko želeo.

Sledećeg časa, u razred je ušla učiteljica i odmah primetila promenu. Autoritativno je tražila da ponovo sednemo onako kako je već bilo određeno.

Tada je nastao pravi lom.

One dve devojčice, gledajući uplašeno u mom pravcu, u duetu su zaplakale iz sveg glasa. 

Saopštile su učiteljici moju pretnju.

Kako se u to vreme (1950. godina) još uvek pridavala pažnja "fizičko-pedagoškim merama", tom prilikom sam izvukao dva vruća šamara.

Ali, učiteljica nije imala baš laku ruku.

Pošto me roditelji nikada nisu tako kažnjavali, veoma sam se uvredio. Kroz otvoren prozor bacih svoju torbu, za njom i pernicu, i nagoh da bežim.

Kako sam tada počeo da bežim iz škole, evo, nisam se zaustavio ni do današnjeg dana.

Šalu na stranu, tokom školovanja, po mojoj đačkoj knjižici, večito se provlačila gomila opravdanih i neopravdanih časova ...

Posle priličnog broja godina, na premijeri "Salaša u Malom Ritu", ponovo sam sreo svoju učiteljicu Vinku Radović.

Dugo smo pričali, i sećam se da mi je na kraju rekla:

- Bio si šaškasto dete, ali vidim da je od tebe, ipak, ispao neki čovek ...


"Pozajmljeni" upaljač



Godine 1962, u drugom razedu gimnazije, napravio sam jednu vragoliju zbog koje umalo nisam bio izbačen iz škole. Taj događaj je vezan za predvojničku obuku, odnosno za čas opštenarodne odbrane -kako se to danas zove.

Ideja mi se javila na poligonu na kojem smo, uz nastavnikovu pomoć, vežbali bacanje školskih bombi.

Te bombe nisu imale eksplozivno punjenje (telo bombe je bilo drveno), ali su imale pravi upaljač i štapić za aktiviranje. 

U svakom slučaju, one su bile potpuno bezopasne jer su, prilikom aktiviranja kapsule upaljača, šištale i pušile se, ali eksplozije nije bilo.

Tada sam rešio da "pozajmim" jedan pravi upaljač s kapislom i da ga upotrebim u "odgovarajuće svrhe".

Na sledećem času predvojničke obuke, na kojem je trebalo da ponovimo znanje stečeno na poligonu, u jednu školsku bombu uglavio sam "pozamljeni" upaljač.

Elem, uskoro je nastavnik prozvao Tomu-Nosketa da pokaže šta zna.

Toma udari "bombu" o kundak puške, ali na opšte iznenađenje bomba poče da šišti i da se puši.

U razredu je nastao tajac.

Pre nego što je pobegao pod katedru, nastavnik je još imao toliko vremena da prestrašeno uzvikne:

- Lezite pod klupe, ovo je sabotaža!...

Nastala je urnebesna gužva u kojoj se, od galame i lupanja klupama, ništa više nije razaznavalo.

"Pribrani" Toma, u želji da se oslobodi "opasnog" predmeta, zamahnu bombom i baci je kroz zatvoreni prozor.

Parčići stakla leteli su po celoj učionici. 

Ali, kako su prozori imali rešetke, bomba se odbi i ponovo vrati u učionicu, šištala je i pušila se još nekoliko sekundi, a zatim se potpuno ućutkala.

Naravno, o nekoj eksploziji nije moglo biti reči jer je to, ipak, bila samo bomba za obuku.

Nastavnik je prvi sakupio hrabrosti da proviri iz svoje "busije" i, tada je imao šta i da vidi!

Svi učenici, krajnje preplašeni ležali su pod srušenim klupama, a jedino smo moj drug Vlada i ja ("saučesnik u ovoj akciji") mirno sedeli smejući se sve glasnije i glasnije.

Istog trenutka nastavnik je shvatio o čemu se radi.

- Sačekajte me pred učionicom! Vodim vas kod direktora! ...

Jasno da nas direktor nije počastio, kako se to kaže, "masnim kolačima". Besneo je i pretio nam izbacivanjem iz škole.

Na svu sreću, kažnjeni smo samo strogim ukorima pred isključenje.

A, mene je čekala i posebna kazna. Taj isti nastavnik mi je zakazao "poseban" sastanak - u septembarskom popravnom roku.

I, dok su se moji drugovi izležavali i kupali na moru, ja sam "zagrevao" stolicu i učio da se šala lako pretvara u zbilju. Bilo je to leto kao stvoreno za razmišljanje...

Zabeležio: M. Nikolić, obrada: Yugopapir (Zum reporter, 1976.)



Saša i Cile: Kako je nastala pesma "Salaš u Malom Ritu" 




Podržite Yugopapir: FB TW Donate