Vazduhoplovna gimnazija "Maršal Tito" u Mostaru: U plave visine za ljubav mladih Mostarki (1970)




Mladi su temperamentni, treba im dati da rade, staviti ih u situaciju da se suoče sa teškoćama. Problem mladih je "šta da se radi". Trebalo bi preći na dela, puno se priča, puno. Ovde u našoj školi se brže sazreva. Problem jednog je problem čitavog razreda

"Putniče, ako nekad dođeš u ovaj grad, dođi u proleće, kada procveta behar i devojke okite svoje kose belim cvetovima... Oživi tada stari grad... I opet život počinje ispočetka... Malim krivudavim ulicama pesma ispuni svaki prozor i svako lice... U devojačka srca uvuče se nekakav nemir, te više vole i jače ljube nego obično..."

Tako peva u prozi Vidmar Veljković, pitomac Vazduhoplovne akademije, u Jubilarnom broju mostarskih "Mladih krila" koji uređuju učenici Vazduhoplovne gimnazije "Maršal Tito".

Do juče je i Vidmar bio učenik ove škole, u njoj je naučio tako toplo da peva o plavetnilu, Mostarkama i ljubavi.

Tragali smo za istinom u Vidmarovim rečima. Našli smo je tu u dvorištu Vazduhoplovne gimnazije. Razgovarali smo sa gimnazijalcima, zbog kojih devojke sa belim cvetovima ne mogu da usnu.

I devojke su bile tu, blistave i nasmejane da uveličaju slavlje povodom sportskih takmičenja vojnih škola i akademija, koja se održavaju svake godine od 29. do 31. maja. Poslednje veče takmičenja bilo je rezervisano za zabavu i ples.


Fer odnos prema devojkama



Kroz omamljivu majsku noć plovio je ritam zabavnih i dalmatinskih melodija. Orkestar JNA iz Mostara, "Entuzijasti", fokloristi mostarskog KUD "Abrašević" i pevači došli su da sa oduševljenjem zabavljaju goste i domaćine Gimnazije "Maršal Tito".

Ljiljana Kovačević, mlada, stasita Mostarka, pevala je to veče "Iz dnevnika jedne žene".

- Da li u dnevnicima Mostarki ima mesta i za mlade vazduhoplovce? - upitali smo sentimentalnu, ali raspoloženu Ljiljanu.

- U svakom slučaju za njih ima više mesta nego za civile. Ozbiljniji su i dostojanstveni a to devojke vole.

A plavokosa pevačica Maja Antunović dodaje:

- Većina mladih devojaka ih obožava i zato su Mostarci ljubomorni na njih.  

Kada smo Maju upitali da li je ona dovoljno kompetentna da u ime mostarskih devojaka daje takve neozbiljne izjave, vitka plavuša je rekla da peva u Domu JNA i u Domu omladine pa zna kako su mladi mostarski civili daleko neozbiljniji od nje i od vazduhoplovaca.

- Mladići iz ove škole su i kao momci i kao drugovi odlični, uvek ostaju fer prema devojkama, što znači da su dobro vaspitani.

- Ko kome, obično, predlaže kontakte?

- Inicijativa obično potiče od učenika ove škole. Mi službeno ovamo, a oni privatno tamo.

- Ima li u toj fer-ljubavi barijera?

- Ima - odgovara Ljiljana umesto Maje. - Stariji nam brane. Kažu: vazduhoplovci su danas tu, sutra nisu. A mi ne mislimo tako ...

Tako ne misli ni plavuša sa sladoledom, ni devojka sa dugom crnom kosom koja nam se predstavila kao učenica III razreda ekonomske škole, ni crnka koja liči na Elizabetu Tejlor...

Ne misle tako ni mladi maturanti: Laslo Mohači, Marko Jarić, Željko Miletić, Tomislav Torović, Zoran Mitić.

- U nama - kažu oni sa prizvukom ironije - stari Mostarci gledaju strance.

Smešno!

Pa nas je ovde 14 nacionalnosti, među kojima i jedan Etiopljanin. Kao braća rastemo, mladi i zdravi, slobodni od predrasuda. I zato nam ta podela na domaće i goste smeta i vređa nas.


Maratonska ljubav



- Pa ipak, i pored gunđanja starih, dogodi li se da devojke propuste i poslednji autobus za centar?

- Bude i toga, kad zaljubljene izgube moć orijentacije.

- Ponašate se, svakako, kao pravi vitezovi?

- Viteški ih tada otpratimo do grada, pešice, naravno.

- Vi ste onda i maratonci. Do grada ima dosta kilometara.

- Imamo mi kondicije. A šetnja udvoje je romantična. Romantika nas relaksira. Da nije toga postali bismo automati. Osim toga, plavetnilo neba, čiji ćemo gospodari uskoro biti, asocira na nežnost.

Plave visine imaju nečeg zajedničkog sa ljubavnim zanosom.

Nismo bili u mogućnosti da razgovaramo sa svim zaljubljenim maratoncima. 

Sportska takmičenja su ulazila u završnu fazu, pa su sada bili u jednom drugačijem zanosu: i ove godine pehar komandanta Ratnog vazduhoplovstva ostaće tu u njihovoj gimnaziji.

U šarenilu sportskih dresova ugledasmo i Slobodana Nikolića, državnog reprezentativca u džudou, koji je za vreme odsluženja redovnog vojnog roka u Mostaru trenirao mlade vazduhoplovce.


- Fizička spremnost mladića je na zavidnoj visini - rekao nam je Nikolić. - Oni vole džudo iz želje za afirmacijom. Džudo je pun mistike i privlačan je zbog toga što u njemu dolazi do psihološkog sudara ličnosti, a ne samo fizičkog. To je filozofski sport. 

Najbolji mi je Marko Jarić. Eto, taj mladić sa plavim pojasom svestan je da mora postati kompletna ličnost. Eno ga, dolazi.

- Marko,  da li te interesuje još nešto pored džudoa?

- Pored džudoa, bavim se i prsnim plivanjem, a kažu da sam i najbolji matematičar.

- Ima li matematika veze sa džudoom?

- I te kakve. Šalju me da studiram na Prirodno-matematlćkom fakultetu u Beogradu, a ja sam Beograđanin. Trener Nikolić je takođe iz Beograda, pa ću nastaviti tamo da treniram džudo, a želja mi je da branim jugoslovenske boje na Olimpijadi 1976.

- A devojka?

- Moja Mostarka je takođe maturant, i verovatno će studirati u Beogradu.

Razgovoru se priključio i Željko Miletić, pošto je bacio svoje koplje 60,5 metara. I Željko je siguran u svoje sposobnosti:

- Ako komisija potvrdi moje psihofizičke sposobnosti, odlazim na jesen u Vazduhoplovnu akademiju. Tamo ću nastaviti sa treninzima, i kroz tri godine ću, nadam se, oboriti državni rekord.

- Vi ovde zaista imate idealne uslove za svestran razvitak: maltene hotelski smeštaj, besplatno odevanje, slobodno nošenje civilnog odela po gradu, kabinetsku nastavu, vannastavne aktivnosti prema ličnih sklonostima. Uporedite se sa ostalim srednjoškolcima u zemlji.

- Mislim da je u drugim školama manje monotono zbog toga što su mešovite. Osim toga, malo znanja dobijamo iz umetničkog obrazovanja kao što je muzička i likovna kultura. Više smo okrenuti tehnici, i to je dobro što se tiče pilotaže. 

Ali znatiželja mladića se ne može sputati. Ako se tehnički svet ne oplemeni umetnošću, on postaje siv, monoton.




Plava boja je pomalo lepa, pomalo hladna



To isto nam je rekao i Laslo Mohači, maturant, koji misli da neće moći leteti jer je počeo da nosi naočari. Laslo je došao ovamo pre četiri godine iz Novog Sada. Laslo, pred svojim slikama, kojima je ukrašen izložben prostor škole, priča jezikom likovnog kritičara:

- Ovde sam počeo da slikam. Pomalo sam osetljive prirode, pomalo sam pesnik i filozof, ali eto, više sam vizuelan tip i to me je nagnalo da se bojom izrazim. Sve slike su mi plave, a to je i razumljivo jer su nam osećanja više kosmička nego zemaljska.

To je lepa, ali hladna, pomalo podmukla boja.

Laslo nam je priznao da će patiti što, možda, neće biti pilot, što će biti na zemlji, a ne na nebu.

- Sećam se prvog letenja. Taj se doživljaj ne može uporediti ni sa jednim koji znam na zemlji!


Mladima treba verovati



Upitali smo Lasla Mohačija, Tomislava Torovića i Zorana Milića (glavnog i odgovornog urednika "Mladih krila") da li imaju neke određene kriterijume o odnosima starih i mladih i humanističkom progresu mladog čoveka uopšte.

- Humanizam i renesansa su bili problem 15. veka, a ko kaže da takav pokret nije možda i danas potreban - odgovorio je Laslo. - Mlade najviše nervira odbijanje od strane starih. Nemamo ništa protiv toga, ali neka dokažu da su u pravu i onda ćemo to prihvatiti. 

Mladi su temperamentni, treba im dati da rade, staviti ih u situaciju da se suoče sa teškoćama.

Problem mladih je "šta da se radi". Trebalo bi preći na dela, puno se priča, puno.

Ovde u našoj školi se brže sazreva. Problem jednog je problem čitavog razreda.

Uzmimo, recimo, poeziju. Dok se u civilstvu igraju ljubavnih bolova, što prelazi u prozaično i naivno, dotle se ovde zadire u psihologiju duboko, do srži.

To potvrđuju i pesme mojih drugova Zorana Mitića i Jove Marića. To znaju i ostali moji drugovi koji mnogo zrelije rezonuju od gimnazijalaca u gradu.

Ovo mišljenje smo proverili i u razgovoru sa direktorom i profesorima ove jedinstvene škole, u kojoj su samoupravni odnosi uneli pravu renesansu u razvoju mlade ličnosti. Otišli smo iz Vazduhoplovne gimnazije "Maršal Tito" sa željom da ovakvih škola bude što više.

Napisao: Sreten Drašković, obrada: Yugopapir (Veseli svet, jun 1970.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate