Radmila Živković-Bambić o sebi: Strašno sam se borila da prevaziđem potrebu da me svi vole (1983)


Kod mene ne postoje neraščišćeni odnosi. Ja ne dozvoljavam neraščišćene odnose. Ni profesionalno. Sad sam već u nekim godinama, ne u poziciji, nego godinama, govorim o svojoj ličnosti, da mogu sebi da dozvolim da neke ljude eliminišem. Oni su oko mene, sa njima radim, ali o njima ne razmišljam. Najčešće ne želim ni da radimo zajedno. U našem poslu, to je luksuz


Negde na Kanarevom brdu, u iznajmljenom (skupom) stanu, uz slatko i vodu kad dođu gosti, živi svoje obične, ljudske dane, jedna glumica sva od vatre i nerva, sa licem čulnim kao sam porok i osmehom svetlim kao kovrdže njene devojčice. 

U tuđem stanu živi jedna plavokosa žena, podređujući svaki svoj trenutak porodici, ni za tren ne dozvolivši da neko zadre u intimnost njenih ljubavi. Ali, kad se naljuti, nasmeje, kad zabaci glavu, u njoj prepoznajemo, "Još ovaj put", onu čudesnu glumicu koja je pod svodovima Niške tvrđave u naletu osvojila "Caricu Teodoru".


*****



• Kad si osetila taj prvi neki treptaj koji je od tebe devojčice, devojke, tebe žene, stvorio glumicu koja vri, koja gori u svakoj sceni? Bar na filmu, u pozorištu te retko viđamo.

- To dođe neosetno, ali dok je čovek mlađi on ne može da oseti taj trenutak. Tek kad dođu neke godine, može da ga prepozna, da prebirajući po sećanjima sazna koji je trenutak pravi za njega.

Radmila Živković Bambić
(foto: Istvan Kertesz)
Ja strašno dobijam sa godinama... 

Mislim da sam sad u najboljem trenutku, kad je najviše onih pravih impulsa, kad čovek stekne neko životno iskustvo i intuiciju da shvati kuda dalje. 

U mladosti čovek leti, sve bi da proba, sve hoće i nema tu koncentraciju na sebe, ne može sebe dobro da sagleda.

Ja sam sada vrlo opušteno biće i tek sada mogu da sagledam koliko imam snage.

• Šta te, sem samoosećanja, napaja tom snagom: da li ove male kovrdžice tu, što nam se "kotrljaju" oko nogu, dok razgovaramo? Misliš li da je ispunjenje tebe kao žene, kao majke, važno za tu zrelost glumice?

- Sigurno. Dete, to je jedna potpuno nova ljubav koju čovek ne može da prepozna sve dok ga ne ispuni. A za kompletno shvatanje sebe, čovek mora da bude potpuno zadovoljan. Ja sam vrlo zadovoljna sobom. Nisam od onih koji zahtevaju nemoguće, mada imam dosta stroge i ambiciozne ciljeve pred sobom, ali sam i realna. 

Vrlo svesno radim danas za sutra. Vrlo malo se obazirem na prošlost. Bacam je u zapećak, ne interesuje me, sem kada me neko podseti na nešto, ali ni tada ne mogu da se setim svakog detalja. 

Zaboravljam i lepo i ružno. Jedino me budućnost interesuje i za nju radim sada, da bi mi bilo bolje, da bih ja bila bolja, da bih išla napred, da bi i u meni bilo bolje.

Dete jeste jedna nova ljubav, obogaćenje žene, ali ja, ipak, pre svega, o sebi razmišljam. Sve što radim, radim najviše zbog sebe. Ni zbog deteta, ni zbog nekih drugih ljubavi, nego zbog sebe, jer tek kad je čovek zadovoljan samim sobom, može svima da se daje.

• Misliš da si potpunija u svojim davanjima kad si zadovoljna? I na tom tvom putu, u tom življenju za sutra, mogu li ljudi da te povrede? Kako reaguješ sa tom čudnom svojom prirodom: i vulkanskom i tihom? Kako uspevaš da se pomiriš sa sobom, a kako sa drugima?

- Ja se još uvek borim sama sa sobom, a strašno sam se borila poslednjih sedam-osam godina da prevaziđem to da treba svi da me vole. Jer, ja sam toliko bila otvorena za sve, da mi nije bilo jasno kako neko može da me ne voli, ako sam iskrena i svima dajem koliko mogu i šta imam, naravno, ne rasipajući sebe beskonačno. 

Nikom nisam činila zlo, da bi mi se zlim vlaćalo. 

Negde u devetnaestoj shvatila sam da to tako ne ide. Kad sam došla u Beograd, želela sam da sa tim društvom na Akademiji, pošto smo i dan i noć bili zajedno, budem otvorena, bliska, iskrena. 

Međitim, već su se javljali zavist, neprijateljstva, nezadovoljstva. Osetila sam to na svojoj koži. A žao mi je što mi svaki dan iskustva oduzima dan bezazlenosti i bezbrižnosti.

Toliko sam stvarno propatila od tih, ne bih rekla, susreta sa ljudima, nego nekih, pogrešno vraćenih lopti. Onda sam počela da procenjujem kako mogu da se dam kakvom čoveku.

Ni dan-danas ne uspevam potpuno da se snađem u svemu tome, ali više nema onakvih iznenađenja, mada se dese, jer nikako da shvatim da sa licemerom moraš licemerno, sa lošim čovekom loše, da bi te poštovao. 

Posao je takav. Krećeš se među mnogo ljudi, moraš da radiš sa njima, pa i sebe moraš da im prilagodiš. A ono što me čini svežom danas je to što sam uspela da sačuvam sebe, jer sam naučila kako treba sa kakvim čovekom.

- Kako ti uspeva da sačuvaš sebe, a da radiš među tim ljudima, da se družiš sa njima, da ih upoznaješ i istovremeno učiš da meriš svoja davanja?

- Pa, zato što sam vrlo poštena prema sebi. Uvek polazim od sebe. Mislim da kad čovek pošteno radi svoj posao, misli na sebe i polazi od sebe, može sebe da sačuva. Kad se pažnja obraća na neke drage, nevažne stvari, samo se zapliće u vrzino kolo.

• Možeš li da se sačuvaš od uloge? Koliko te uzme? I da li se uopšte čuvaš?

- Od uloge se ne čuvam. Imam neki prirodni odbrambeni mehanizam. Teško dolazim do uloge, teško se, kako mi glumci kažemo, otkačim od sebe, mada čovek nikad ne može potpuno da bude neko drugi, ali vrlo brzo pobegnem od uloge.

Onako brzo, kako se sporo i teško uvlačim u nju. Za svaku ulogu koju dobijem, želim da pronađem razlog zašto je baš ja igram. 

I kad igram dobrog čoveka, ja mogu da iskopam deliće zla. Mislim da je najvažnije da li je to zlo pogubno po ostale. Na osnovu zla može da se proceni koliko je ko dobar.


Da sam bila ambicioznija...



• Misliš li da svi nosimo bar malo zla?

- Svi ga imamo. Ono nas i čuva, u stvari. Ali, kada je zlo jače, ono nas više ne čuva, nego prozli.

• Rekla si da uvek tražiš opravdanje zašto si baš ti dobila neku ulogu. A zato što neke uloge nisi dobila baš ti, da li si našla opravdanje?

- Ja mnogo više volim da se kajem zbog onog što nisam, nego zbog onog što jesam uradila. Ali, dešava mi se da budem zadovoljna što nisam igrala neke uloge koje sam priželjkivala. Kad sam videla kako sve to izgleda i gde je smešteno, stvarno mi nije bilo žao što ih nisam igrala. 

I ne mislim da sam išta propustila. Jedan novinar reče: "...da sam bila ambicioznija, bila bih već u vrhu". 

Ne razumem šta to znači. Ne razumem šta znači biti ambiciozniji.

 A biti u vrhu?

- U vrhu... Da ne govorimo o vrhu. Šta znači biti ambiciozniji? Ne znam, stvarno ne znam. Moja jedina ambicija je da pošteno i dobro radim svoj posao, da radim sa rediteljima kojima sam stvarno potrebna. 

Meni je to draže nego da idem po televiziji, po pozorištima, bifeima ili kafanama gde se sreću filmski ljudi. Ja ne znam da li to znači biti ambiciozniji.

• Krevete nisi pomenula. Ja to smatram tvojim dobrim vaspitanjem. Kad smo već kod kreveta, ti se nikad nisi skroz razgolitila, nisi igrala naga, a u svakoj tvojoj putenoj sceni, čula se raspaljuju, seks vrca, koža gori... Nekad tvoje oči naprave veći erotski naboj nego nečija gola stražnjica. Ti si lepa žena, a nikad nisi igrala na tu kartu.

- Ja strašno volim da se unakazim na filmu, pozorištu, bilo gde, da uopšte ne ličim na sebe. Jedino želim da izigravam aposlutnu nakazu. Smeta mi to moje, previše seksipilno lice. 

A o toj erotici koja izbija iz mene? Ja sam za sebe veliki borac. Mislim da je sve mnogo erotičnije nego sam seksualni čin. Sve drugo je uzbudljivije. Mislim da je važnije da se ta emocija prenese gledaocu, nego da okreće glavu, da se stidi, ili da, dok gleda neko telo, komentariše.

Ja ne mogu da radim neke slobodne scene, jer se stidim. Nisam protiv takvih scena, ne zameram svojim koleginicama koje to rade. 

Ja im zavidim, jer ne mogu da prevaziđem taj svoj stid. Nije mene stid da taj svoj erotski naboj iskažem...

• Iako je čulniji...

- Iako je čulniji, jer mnogo više čovek može da sazna o jednoj ženi, pa i privatno...

• Kad ona neće, nego kad odmah hoće...

- (Smeje se od srca) Ovako može mnogo više da se nasluti, jer sve to što se dešava, dešava se u samom čoveku. U tim trenucima, ispoljava se sve to unutrašnje bogatstvo. Zato mislim da je to, iznutra, najbitnije.


Želim da moj muž ima glavnu reč u kući



• Tu, iznutra, umeš li ti Radmila da plačeš tiho?

- Ja sam, kako to naš narod fino kaže, jedna "plačiženska". Osetljiva sam, otvorena, mogu vrlo lako da zaplačem.

• U toj suštini, da li si, u stvari, čisto jedno dete, bez obzira što tvrdiš da si...

- Ma, jesam, jesam, budalica jedna. Ali, moram da se čuvam.

• Izgleda da ti jedino to uspeva, ne da budeš tvrda, ne da budeš opora, nego da se čuvaš?

- Zato sam ja sveža, što ja sebe čuvam. Mada mi je nekad tužno-smešno kad dolazim u ekipu, smejemo se, a niko ne zna kako je meni, jer ne želim nikog da opterećujem sobom, naročito kad se radi. 

Ima trenutaka kad meni dođu neke moje drugarice, ili, tako, sedim sa mužem, da se izrazgovaramo, onda mogu sve da se izjadam i da ispričam. 

Uglavnom, nemam potrebu da pričam pred drugima i da druge opterećujem svojim problemima, zbog toga što masu problema intimne prirode rešavam razgovorom.

Kod mene ne postoje neraščišćeni odnosi. Ja ne dozvoljavam neraščišćene odnose. Ni profesionalno. Sad sam već u nekim godinama, ne u poziciji, nego godinama, govorim o svojoj ličnosti, da mogu sebi da dozvolim da neke ljude eliminišem. 

Oni su oko mene, sa njima radim, ali o njima ne razmišljam. Najčešće ne želim ni da radimo zajedno. U našem poslu, to je luksuz.

• Ali i dragocenost. I to te štiti.

- To me štiti, čuva za dalji posao. Ja strašno želim da radim ovaj posao i da živim jedan normalan život.

• Kako ti uspeva, kad radiš, da ne oštetiš sebe, da te ima dovoljno da se daš i detetu, mužu? Kako ostaješ čista?

- Ima možda u tom svetu stvarno vrednih ljudi. Možda sa njima treba razgovarti. Bežimo, krijemo se, sklanjamo, ne želimo više da kopamo ni po kome. Nema više mladosti, sad si oprezan, ne želiš više da ispipavaš.

Ja se strašno trudim da budem normalna. Meni je neobično kad moje drugarice iz gimnazije, kad se sretnu, okreću glavu, zato što sam ja sada glumica, pa se boje da im neću odgovoriti na pozdrav, ili reći zdravo. 

Pa, ja sam sasvim normalna osoba, sa svima ljudski razgovaram, ponašam se kao i ostali svet. Ja sam i dalje dete svojih roditelja, a oni će uvek biti moji roditelji, volim ih neizmerno.

Ja sam žena, ja nisam feministkinja. Želim da moj muž ima glavnu reč u kući. Želim da mi bude oslonac, da, i kad sumnjam u neka svoja razmišljanja, svoje odluke, imam apsolutno poverenje u njega, pa ako mi kaže znaš, možda bi bilo bolje tako, ja znam da to jedino tako može da bude.

Znači, ja sam sve stvari postavila na svoje mesto. Možda sam ponekad i ja zbunjena, možda i meni nekad nešto nije jasno, ali želim da moj život ubuduće teče normalno, sređeno, bez trzavica, koliko god budem mogla da utičem na to. 

Želim da je sve usklađeno, da svoje dete negujem besprekorno, da bude na vreme hranjeno, potpuno negovano. Isto tako, želim da moj muž bude zadovoljan sa mnom... 

U sobu kao loptica, grčevito se držeći za maminu nogu, ulazi njena devojčica: 

"Uze Bojanu mama"

I mama je uzima nežno, kao sve dobre mame na svetu, priljubljuje svoj obraz uz njen i pažljivo, kao najveću dragocenost, miluje je po kosi.

U tom miru, toj nežnosti rađa se snaga za sve one sirove žene, sa samog ruba života, koje razdiru strasti, dok im daje dušu.

- Ja se strašno trudim da onu veru i želju koju sam izgubila da postignem da me svi vole i da svima budem dobra i da svima činim dobro, podarim svojoj porodici i ljudima koji su nam najbliskiji. Svu ljubav sam ostavila za njih.

Tekst: S. Popović, obrada: Yugopapir (Halo u poverenju, novembar 1983.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate