Mirjana Joković, glumica: U svetu se ruše zidovi, a mi smo sve veći neprijatelji među sobom (1990)




kada sam u šesnaestoj godini primljena na Akademiju, bila sam presrećna, jer, ne samo da sam tek tako preskočila dva razreda, već sam počela da se bavim ozbiljnije nečim što sam najviše volela. Nije bilo ničeg nepoznatog za mene i to mi je olakšalo studije. Imala sam već neko iskustvo, igrala sam kao mala sa našim velikim glumcima kao što je Pavle Vujisić i gluma je bila nešto najnormalnije za mene

Ima više nagrada nego uloga. Njeno vreme ipak tek dolazi. Mirjana Joković kaže da je gluma veoma važan posao, jer može umnogome da promeni svet.

"Popularnost sam doživela još kao dete, u doba kada ona nije mogla da mi naudi, pa danas sve što mi se događa, prihvatam kao nešto najnormalnije. Jer, popularnost je deo života, ali ne sme da bude i ono najvažnije... "


*****



Mlada, izuzetno talentovana, uspešna, nežna do krhkosti... To bi bilo ono najkraće o Mirjani Joković, glumici koja ima malo godina, dosta filmova i nagrada za sobom. Glumici koja je, možda, poznatija i popularnija u Argentini ili Španiji, nego kod nas, zbog čega ona, naravno, nije kriva.

Uspeh nije došao preko noći. Počela je da glumi u pozorištu i na filmu ("Velika trka") u devetoj godini, upisala Fakultet dramskih umetnosti već u šesnaestoj.

Igrala je u "Sivom domu", "Zaboravljenima", u argentinskim filmovima "Put na jug" i "Uvek nasmejani Džersi" u "Vremenu čuda", "Srpskom devojčetu" "Granici"... U beogradskom Jugoslovenskom dramskom pozorištu igra u predstavama "Baal" i "Buđenje proleća".

Ima i mnogo nagrada. Pre dve godine na Filmskom festivalu u Rio de Žaneiru nagrađena je kao najbolja glumica za uloge u filmovima "Put na jug" i "Zaboravljeni". Iste godine u Puli je osvojila Zlatnu arenu za epizodnu ulogu (mada je imala glavnu ulogu u "Zaboravljenima") i Caricu Teodoru na Festivalu u Nišu.

Ove godine dobitnica je nekoliko nagrada, Zlatne arene u Puli i Carice Teodore u Nišu, za ulogu u filmu "Granica", a u San Sebastijanu proglašena je najboljom glumicom u 1989. godini... No nije prisustvovala ni jednoj dodeli.

Mirjana Joković (foto: Nada)

• Slučajno ili namerno?

- Čudna je priča oko tih mojih nagrada - kaže na početku razgovora Mirjana Joković. - Nikada ni jednu nagradu nisam lično primila, ali to je bila čista slučajnost. Uvek kada je bila dodela bila sam negde daleko na snimanju, u Argentini ili u nekim drugim zemljama i gradovima.

• Publika je, zaista, bila razočarana u Puli i u Nišu što vas nije bilo.

- Znam, čula sam, rekli su mi da su mi to i novinari zamerili. Ovog leta bila sam privatno u Americi i nije bilo moguće da se tako brzo vratim i dođem na dodelu. Nije bilo namerno i sada mi je žao. Možda i ne znam šta sam sve izgubila, to je ipak čin kome treba da se prisustvuje, lepo je zahvaliti ljudima koji su te nagradili.

• Niste bili ni u San Sebastijanu?

- Ne, a trebalo je da mi nagradu dodeli Bet Devis. Ona je u to vreme, na žalost, preneta u bolnicu i posle nekoliko dana je umrla. Da se nije dogodilo to što se dogodilo i da je ona dodeljivala, čini mi se da bih doletela s druge strane sveta samo to da doživim.

• Čini se da ipak pomalo bežite od javnosti, teško je od vas dobiti intervju, recimo...

- Nije to baš bežanje, ali trudim se da što više sakrijem svoju privatnost, ne zato što mi se ne znam šta specijalno događa, ali mislim da je sve to samo moja stvar.

• Znači li to da ste pomalo zatvorena ličnost, mada to baš ne ide uz ličnost glumice?

- Nisam. Baš sam vrlo otvorena, a i za moj posao je bolje da budem što rasterećenija, da vodim normalan privatan život, da se ne pojavljujem stalno u javnosti.

• Da li ste još u najranijem detinjstvu odlučili da ćete biti glumica?

- Ne, naprotiv. Dok sam bila u Dramskoj radio grupi Bate Miladinovića i posle Mike Aleksića, ili dok sam glumila u filmu "Velika trka", za mene je sve to bio deo igra. I kada sam u šesnaestoj godini primljena na Akademiju, bila sam presrećna, jer, ne samo da sam tek tako preskočila dva razreda, već sam počela da se bavim ozbiljnije nečim što sam najviše volela.

Nije bilo ničeg nepoznatog za mene i to mi je olakšalo studije. Imala sam već neko iskustvo, igrala sam kao mala sa našim velikim glumcima kao što je Pavle Vujisić i gluma je bila nešto najnormalnije za mene.

Moji roditelji su u početku verovali da ću nešto drugo studirati, ali kada su shvatili da je gluma moja najveća ljubav, podržali su me.

• Vrlo rano, još kao dete, osetili ste i ukus popularnosti...

- Zaista je čudno kada si mali, a popularan. Doživljavaš to kao nešto izuzetno lepo, ali mnogo drukčije i čistije nego kad odrasteš. Možda su mi neka deca i zavidela, ali sve je to dečije, normalno.

Sa filmom "Velika trka" mnogo smo putovali, družili se, obilazili razna mesta i gradove širom Jugoslavije, stalno smo se klanjali i dobijali poklone, davali autograme i to ću uvek pamtiti kao nešto najlepše. 

U tom trenutku nismo ni bili svesni šta nam se sve događa. Srećna sam da sam baš tada doživela popularnost, jer je to toliko sve čisto da ne možeš da se deformišeš. I pomoglo mi je za kasnije, kada sam postala poznatija - što je za mene na neki način teret.

• Kada ste ipak prilično mladi počinjali, da li ste bili svesni koliko je gluma težak i rizičan posao?

- Imala sam predstavu o tome, ali pobedila je ljubav prema glumi. Mislim da je naš poziv veoma važan. Znam da jedan film ne može drastično da utiče na promene u društvu, ali sigurno da će poneko ko vidi, recimo, film "Zaboravljeni", početi ipak drukčije da misli.

Svako promenjeno mišljenje je veoma važno.


Sve što nam se događa je apsurdno



• Kako su vas Argentinci pronašli i angažovali za film "Put na jug"?

- Imala sam tada 19 godina i bila na trećoj godini Akademije, kada su me pozvali na probno snimanje. Karlos Sorin je ovaj film radio u koprodukciji sa nama i bila im je potrebna devojka koju je reditelj zamislio baš onako kako ja izgledam.

Deset dana pred snimanje dobila sam scenario, pola na španskom. Imala sam sreće da moja, takoreći prva filmska uloga, bude velika i glavna. Igrala sam devojku u dijapazonu od 16 do 26 godina, koja ima dete i treba da govori na španskom.

Sve je to u početku delovalo pomalo zastrašujuće. Ali verovali smo jedni drugima, poštovali jedni druge i sve je teklo glatko.

• Serija "Put na jug" je prošla kod nas prilično neprimećeno, znate li zašto?

- Ne znam, ali nisam sklona da verujem da je to namerno.

• Snimali ste i u inostranstvu i kod nas, ima li velikih razlika?

- Film se svuda isto snima. I ovde i u Argentini radila sam sa sjajnim ljudima, pa nisam imala potrebe da u tom smilsu pravim poređenja. Ali, ima velike razlike u bogatstvu i, mogu da kažem, u odnosu prema glumcima. 

Film "Uvek nasmejani Džersi", snimala sam u pustinji, u Patagoniji, ali odnos i briga za glumce bili su takvi da nisam osetila nikakve teškoće. I premijere su tamo drukčije, ponašaju se prema nama glumcima kao da smo najveće zvezde.

Ali sve je to pitanje standarda, znam.

- Odigrali ste sjajno, bez mnogo reči, mladu Mađaricu u filmu "Granica". Da li ste i pre ovog filma znali šta se sve događalo u našim selima posle rata?

- Pomalo sam znala, a kada smo počeli da radimo, saznala sam mnogo toga. Mislim da su ljudi sve to znali, ali nisu smeli da govore. I zadovoljna sam što sam učestovala u jednom takvom filmu koji otkriva mnoge istine.

Zato je naš posao veoma važan, jer igramo sudbine ljudi koje su bile strašne. Ko zna šta ćemo još tokom vremena otkriti, biće sigurno još šokantnih stvari.

• Koliko vas glumicu zaokuplja politika?

- Ne bavim se politikom, ali ne mogu da ostanem nedodirnuta, kao što to ne može danas nijedno dete. Ali mogu da kažem da sve što nam se događa je apsurdno.

U svetu se ruše zidovi, a mi smo sve veći neprijatelji među sobom.

Nešto mora da se promeni, ali ne onim najopasnijim i najgorim putem.

• Šta sada radite?

- Snimam film "Mala", igram glavnu ulogu, ali dok ne bude film gotov ne bih o tome govorila.

• Ne volite da pričate o privatnom životu, ipak, ima li ljubavi u vašem životu?

- Kako da ne! Ona je jako važna i ne bih mogla bez nje. Mnogo radim i mislim da su ovo godine za rad. Mnogo putujem, što posle glume najviše i volim, i onda je teško održati neku vezu. Ali uvek mora da je bude...

Razgovarala: Jelena Marinčić, obrada: Yugopapir (Nada, novembar 1990.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate