Tomaž Domicelj, popularni slovenački kantautor: Nisam protiv punka, već protiv loše muzike (1982)




U Engleskoj bih želeo da imam hit medu prvih 20; onda bih uzeo lovu i vratio se natrag da se smejem svima: čujte, dečki, Tomaž je bez veze, a? Samo izvolite gore pa napravite to! Možda ću, ne znam, njihova je situacija isto lako teška: kad im ja kažem da ovde neko proda 300.000 ploča, oni ne mogu da veruju! Eeeej! Nema raja love! 

U jednom iskrenom i otvorenom razgovoru (tokom kojeg nije ustuknuo ni pred škakljivim pitanjima o sopstvenoj karijeri!), popularni slovenački kantautor, novinar i prevodilac iznosi niz zanimljivosti iz života Nece Falk, Janija Kovačiča, Aleksandra Mežeka i druge garniture slovenačkog punka, posebno se "osvrćući" na svog "zakletog neprijatelja" Igora Vidmara.

Sada očekujemo komentare druge strane (uh, al’ bi ovo moglo da bude zanimljivo!)

- Pa, da počnemo od Vidmara. Zašto stalno ratujete?

- On to protiv mene stalno ratuje, ja protiv njega ne, jer ga još uvek ne smatram značajnim da bih morao da govorim nešto protiv njega. On mene napada već 5 godina, bilo šta napravio, rekao, napisao... 

On je lud.

On zna da mu samo ja smetam na njegovom osvajačkom putu i to je jedan sukob koji se ne može rešiti: ja sam mirniji, snažniji, normalniji; njemu to smeta, on se malo leči klinički...

On ima podršku svog oca, a ja oca nemam i to je jedina njegova prednost...

Ja znam šta je on pre slušao, šta je mislio o muzici, šta je o njoj znao, kako je izgledao pre punka: imao je kosu do pupka, nosio je odelo sa resicama kao Dejvi Kroket, bradu, slušao samo free-jazz, pisao o stripovima i preko noći krenuo u punk.

I tu je, ja mislim, sve rečeno: ja tu više ništa ne bih dodao.

A za mene se zna šta radim već petnaest godina.

Tomaž Domicelj (foto: Slobodan Purić)


Ti misliš da su festivali propali?



- Čuo sam da si jako zajedljiv prema punkerima?

- Nikad ja nisam bio protiv punkera, to je totalna zabluda! Ja sam protiv loše muzike i protiv manipulisanja sa muzičarima. Pankrti su to već osetili: ŠKUC im je prodao ploču u Americi za teške dolare, a oni nisu dobili ni dinara!

Sve ćemo to sad da objavimo, polako... Haaa!

Ja mislim da bi sve ove punkere od 16-17 godina prvo trebalo oterati u k...., natrag u podrum da vežbaju još pola godine, a ne odmah...

Nije kompilacija "Lepo je" napravljena da bi njih bilo što više, nego zato što nemaju više materijala!

Da ih malo središ, da dečki vide šta, kako, gde, pa da se onda vidi koliko ko vredi.

Njima se to čini fino: mi ćemo da sviramo punk pa će Vidmar da čuje, on će da bude oduševljen, za nedelju dana ćemo biti na radiju, za mesec dana ćemo imati dva nastupa, za pola godine tri komada na jednoj ploči. 

To je super!

Ja mislim da bih isto tako radio da imam 16 godina.

Čuvena je njihova misao da sam ja protiv punkera jer se plašim da će mi punkeri oduzeti publiku.

S druge strane, pljuju me da sam festivalski pevač.

Znači, oni se plaše festivalskih pevača?! Ha, ha...




- A zašto još uvek nastupaš na festivalima?

- A što da ne? Ti misliš da su festivali propali? Zašto ih onda ne ukinu kad su propali? Šta misliš, koliko ja u Sloveniji imam mogućnosti da nastupim na televiziji? Festivali su definitivno najbolja promocija!

Ja stalno govorim: ako imaš dobru pesmu i ako je sviraš na festivalu, ona ne može da prođe nezapaženo.

Ako imaš dobru pesmu koja nije na festivalu, možeš i da se pređeš.

Znaš šta, ako bi ti festivali egzistirali a ja tamo ne bih išao, onda bi oni bili još gori nego što jesu.

Da je Neca išla sa "Bananama" na "Slovensku popevku", puno bi više napravila nego ovako i ja sam joj to jako zamerio; ako ništa drugo, ja bih kao autor dobio više love.

- He, he...

- Čuj, ja to nikada ne krijem! Ja nikada ne radim za lovu, ali ako mogu da je uzmem, ja hoću da je uzmem! Tražili su da Neca nastupi na "Popevci", ona je rekla: ne, ne i ne!

A zašto? Šta bi time izgubila?

- Pa, možda joj je nezgodno: na poslednjeg albumu ima jednu pesmu protiv festivala.

- Eto vidiš... A s čim je ona počela? I sad preko noći pravi neki imidž... Ona može ovde da prodaje imidž; u Sloveniji ne može, mi znamo šta je ona pevala.

- Misliš da je zato počela da peva na srpskohrvatskom?

- Sigurno. Kad ona počne da peva rock, mi u Sloveniji umiremo od smeha.

- Zašto?

- Kako možeš sa "Krapinske popevke" da dođeš na rock? Obrnuto može, ali ovako ne! I, vidiš kakva je njena vizija novog talasa: dranje. Ona je dobra pevačica, ali se loše dere.

- Tačno...

- Eto vidiš... Ali, da se vratim opet na Vidmara: on kaže da nije važno kako sviraš nego šta kažeš. OK, onda pusti svirku, piši članke, izdaj knjige... 

Ali, pazi: najveći manevarski prostor, stari moj, je u muzici.

I najviše love, naravno. 

Oni, kao, preziru lovu: jao, jao jao! 

Znam šta bi oni sve radili za lovu... Puno gore stvari.


Tomaž: Pljuju me da sam festivalski pevač
(foto: Drago Straž)




Nikada nisam bio u špicu kao Čolić



- Jesu li ti svi u familiji Slovenci?

- Da... Otac i majka sto posto, ali sam ja tipičan Slovenac jer imam u svojim venama 50% austrijske, 25% italijanske i 25% slovenačke krvi, ako idemo unazad. Zašto?

- Nikad nisam upoznao tako govorljivog Slovenca.

- Pa, ja uvek kažem: ja nisam Slovenac, ja sam muzičar (smeh). Ali, znaš šta: ja znam puno svojih kolega koji mnogo pričaju, ali imaju problem da ne znaju dobro srpskohrvatski.

Šifrer voli da priča, Klun iz Bumeranga... Bončina mnogo priča, ali malo kaže...

- Nekako si ostao usamljen među ljudima iz svoje generacije?

- Ja imam pesmu o tome: "Najjači ostaju" (smeh). Ma, rade nešto... O meni se čuje, ali nisu ni oni prestali. Ali pazi: ako ja odem, ja ću da odem potpuno.

Ja mislim da svake godine imam LP, da me zovu na TV, da nastupam koliko sam uvek nastupao...

Meni je smešno da sad idem u novu romantiku ili punk, ali ni moja poslednja ploča nije kao "48"...

Ja za tim nemam potrebe: ja još uvek mislim da sam u Sloveniji među prvih 5, u Jugoslaviji među prvih 20.

Nikada nisam bio u špicu kao na primer Čolić ili makar Čobi koji još uvek radi pa ga više nema, ali znam da ću gde god odem imati određen broj ljudi. 

I zna se za mene; znaš, kažu "A sad, gost iz Slovenije Tone Dimnik"; narod blene. 

Kad kažeš: Tomaž; to se zna! To je meni glavno.




- Zašto nikada nisi pokušao da učiniš nešto u Engleskoj, kad se zna da tamo imaš puno prijatelja?

- Pazi, ja bih to probao malo iz inata. Da odem i da me boli k., ali ne na pola i ne da pevam crkvene pesme kao Aleksandar Mežek... nego da odem i da prekinem ovde (kao što ću jednog dana verovatno i da odem); možda će deset ljudi da zna gde sam. 

Onda će opet da se priča: gde je Tomaž, zatvorili su ga, ubio se (smeh).

Ali, u Engleskoj bih želeo da imam hit medu prvih 20; onda bih uzeo lovu i vratio se natrag da se smejem svima: čujte, dečki, Tomaž je bez veze, a?

Samo izvolite gore pa napravite to!

Možda ću, ne znam, njihova je situacija isto lako teška: kad im ja kažem da ovde neko proda 300.000 ploča, oni ne mogu da veruju! Eeeej! Nema raja love!

Ja sam, zapravo, u Londonu postigao ono što mali broj ljudi, čak malo muzičara može: ja sam bio, recimo, na prijemu AC/DC kad im je Ahmed Ertegan, glavni čovek kuće Atlantic podelio trofeje za prodate ploče.

Kako je to fino bilo kad sam se sreo s onim malim Džonsonom; on je bio na turneji po Jugoslaviji sa grupom Geordie pre 7-8 godina i ja sam ih tad najavio. 

Obojica smo bili ništa, a sad se sretnemo na tom prijemu, jel... 

I on me pita, pa šta ti tu radiš... Eto, kažem, tu sam sa prijateljima, pišem nešto, radim... Super! 

To su događaji koji mi puno više znače nego da tamo životarim... 

Samo bi mi pravi uspeh više značio; da imam, recimo, pun Vembli sa svojom grupom. A zna se da nijedan stranac to nije postigao, a kamoli Jugosloven.

- A zašto si pobegao u novinarstvo?

- Pa, nisam pobegao, to je opet jedna velika zabluda. Ja to radim od 19. godine.

- Ali si se sad zaposlio.

- E, to je druga stvar...

- Priznaj pošteno: da li na taj način polako praviš sebi odstupnicu čekajući dan kada ćeš da se povučeš?

- Ne, ne. Ako se povučem iz muzike, povući ću se potpuno, neću ni da pišem ništa. Otići ću u profesore ili u klošare. 

Ja pišem isto toliko kao i pre, ali je, recimo, razlika u ovome: ako odem u Minhen da radim reportaže sa dva koncerta, to mi plaća firma; inače bih platio sam.

A radim pošteno i sa isto toliko entuzijazma kao i ranije.


Jako retko pljunem, ali kad pljunem... 



- Koliko šteti karijeri kad u "Stopu", u kome si muzički urednik, izađe cela strana o tebi?

- Dobro, nije baš bila cela strana, ali nema veze ako bi i bila... Meni to šteti karijeri utoliko što sad u "Stopu" ne može da bude napisano onoliko koliko je pre moglo, sad ne mogu da imam naslovnu stranu...

To jeste malo čudno, ali šta onda? Gledaj šta rade drugi: Vidmar piše odličnu recenziju ploče čiji je producent! Ha!

- Pljuješ li po kolegama?

- Uglavnom ne. Pazi, ja svakome kažem šta bi trebalo da uradi. Ispljuvao sam "Prvu ljubav" na primer; ja ne znam ko su oni, ali je ploča takvo đubre...

Jako retko pljunem, ali kad pljunem... Ali uvek dokumentovano.

Ako neki prijatelj napravi govno, onda ništa ne napišem.

- A kakav je tvoj odnos prema Neci Falk, obzirom da joj je poslednja ploča loša, a da si joj ti pisao neke pesme za tu ploču?

- Ja to isto i njoj kažem! Onda ona ide u visoku kulturu pa radi neke "Smrad" - opere, neke dečije pesmice, a opet ne ide na festivale za koje mislim da su manja govna od ovoga što radi. 

Mislim da je moja pesma "Najjači ostaju" činila 50% tog albuma; na ovom drugom je ista situacija sa "Bananama".

A tu je neke pesme pisala i naša velika kantautorska nada Jani Kovačič. Jurjev Kolk - to je Jani Kovačič! Nisi znao?

- Ne.

- A, vidiš... A on je, kao, toliko ortodoksan... Ali, znaš, Neca je ipak pevačica popevki koju Igor Vidmar ne voli, ali zato voli Kovačiča.

Tako se to radi!

Ja nikad u životu nisam nešto napisao pod pseudonimom.

I, kad ti ovo budeš napisao, oni će da popizde! A, čik, neka neko ovako nešto otkrije o meni! Onda ću i ja da budem srećan jer to ni ja ne znam... Ha!

Razgovarao: Dušan Vesić, obrada: Yugopapir (Rock 82, avgust 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate