Desa Glišić, karikaturistkinja (životna priča, 1/2): Kragujevački sneg crven od krvi (1984)



Brvnara u Vukićevića vinogradima, gde smo se Bora i ja sklonili, bila je na brežuljku preko puta topovskih šupa iz kojih su Nemci izvodili na streljanje nedužne ljude. Stajala sam uz žičanu ogradu i čekala da se nešto desi. I desilo se. Nešto što mi je, bar donekle, olakšalo jad. S druge strane žice, među drvećem, primetila sam da se neko kreće. Ugledala jednog krvavog čoveka. Bora je uspeo da se poveže s njegovim ukućanima i oni su ga sklonili na sigurno mesto

U šarenoj galeriji života, koja iz velike daljine podseća na živopisnu čitanku ludog detinjstva, prepoznajemo, ponekad, ličnosti koje nam mašu rukama punim prijateljstva i ljubavi. Takva ličnost je ovog puta - neobična žena. 

Dovoljno je da napravi samo nekoliko poteza, da se u njima prepozna neka vrlo zgodna devojka sa mini-suknjom za kojom se svi okreću, i znaćemo autora - Desu Glišić.

Njen život počeo je 22. decembra 1911. godine u Beogradu. Završila je Umetničku školu i Akademski tečaj u klasi profesora Milovanovića. Karikaturom se bavi već pedeset godina.

Startovala je 1934. godine u " Trgovačkom glasniku" kao ilustrator Sudske hronike.

Danas nema nijednog značajnijeg skupa u Beogradu, a da se na njemu ne pojavi Desa.

Tiho, skromno, zauzme povoljan strateški položaj i radi. Blokove troši velikom brzinom. U njima ostaju političari, glumci, pisci, kosmonauti, sportisti... Za svakog ima mesta u njenom bloku.

Ona samo želi da od portretisanog uzme autogram. Teško je i zamisliti da su njene ruke umele tako ljudski da se podsmehnu "malim" ženskim preterivanjima.

Da stvore Daru Nijagaru, Cicu i Micu, Perku Farmerku, ta bujna dekoltea, maksi i mini-suknje i zavijorene crne, plave, smeđe kose.


Pored druga Krcuna



Desa Glišić (foto: Zum reporter)
Čovečna u postupku, ona je, podsmevajući se malim slabostima, nastojala da istakne velike vrline. Ako se smejala kratkoj suknji ona je isticala oblinu kolena; ako je potpetica bila viša, silueta je bila krhkija.

Jedna stara albanska poslovica kaže:

"Jedna žena pola đavola, a dve žene deset". 

Mnogi Desini savremenici tvrde da ona i njene junakinje vrede bar tri đavola. To svoje đavolstvo dokazivala je punih pet decenija.

Posle "Trgovačkog glasnika" sarađivala je u "Vremenu", "Ošišanom ježu", a posle rata bila je dugogodišnji urednik "Ježa" i nezaobilazni saradnik humorističkih stranica svih novina u zemlji. Izlagala je skoro u celoj Jugoslaviji, a na konkursima u Bordigeri, Parizu, San Remu osvajala značajne nagrade.

- Desa je na jedan neuobičajen način karikaturom stvorila apoteozu ženskog lica i tela - rekao je o svojoj koleginici Zuko Džumhur.

I stvarno, Desa Glišić je svojom karikaturom napravila svojevrstan paradoks: umesto da ukazuju na nedostatke i karakterne mane, što je zadatak karikature, stvorila je lik mlade žene i savremene devojke, ženstvene, neobično čulne.

Možda bi se moglo dodati, što i sama Desa Glišić ne pobija, da iz njenih karikatura provejava nešto što podseća na onu izreku koja kaže da je vernost žene napisana na vodi, a njena ljubav ucrtana na pesku.

Ili, kako to Desa lepše kaže:

"Sve smo špice".

GLIŠIĆ: Volim da razgledam stare fotografije. Hoće to sa godinama. Ovde sam sa roditeljima kad sam imala dve-tri godine. Interesantno, izgleda da su me otac i majka začeli još dok nisu bili u braku. Priznaćete da su bili hrabri. Pa to je tek početak ovog veka!

A ovde su Milka i Miloš Minić, Šane Petrović, Žika Štikla, Pjer Križanić, Slobodan Glumac... Do mene je Krcun Penezić. Sa njim mi se desila te noći lepa zgoda.

Bilo je to 1955. na svečanoj večeri u "Klubu književnika", povodom godišnjice Udruženja novinara Srbije. Zakasnila sam (zamislite, zbog frizure!)

Pred ulazom sretnem Šaneta i zamolim ga da me uvede, a da izgleda kao da sam već bila tu, jer se u ono vreme strogo polagalo na tačnost u ovakvim prilikama.

On me je uveo, usput upoznao s Petrom Stambolićem i još jednim lepim stasitim drugom kome nisam čula ime kad se predstavio.

Inače bila sam nestrpljiva da što pre odem na svoje mesto jer je trebalo da sedim pored druga Krcuna.

U jednom trenutku, moj novi poznanik me je upitao gde sedim, na što sam vrlo ponosno i otresito odgovorila:

"Pored druga Krcuna Penezića!"

Čovek me je hladno pogledao i odmah dodao:

"Oteraćemo mi tog Krcuna, a ja ću da sednem pored vas!"

Bolje da ne pričam kako sam se osećala kad sam shvatila da je pored mene glavom i bradom baš Krcun.

A na ovoj fotografiji kolege su zabeležile kako crtam gospođu Bandanaraike.

Ona je upravo izlazila sa plenarne sednice Prvog skupa nesvrstanih, kod nas u Beogradu. Pritrčala sam joj i zamolila je da mi pozira samo dva minuta.

Nesvrstani u Beogradu: Desa Glišić crta Nehrua (foto: Zum reporter)

Izvinila se, rekla da ne može jer žuri na ručak kod druga Tita

Onda sam zatražila samo minut i pristala je; napravila sam kroki, dobila autogram, osetila kako me hvata neka čudna groznica, valjda od tog napregnutog stanja da za jedan minut napravim uspeo portret i da ona bude zadovoljna.

Ipak, ja nisam aparat, a treba za tako kratko vreme da rukom prenesem raspoloženje koje sam tog trenutka videla na njoj. 

To me je držalo dok se nije pojavio Makarios, krenem ka njemu kad čujem glas iza sebe: 

"Aman-zaman, drugarice Glišić, ispadoste ovde vi važniji od dogovora oko principa nesvrstavanja." 

Tako su me drugovi iz obezbeđenja sprečili da nacrtam Makariosa.

Bolje da više ne razgledamo ove slike. Ponekad se i rasplačem kad shvatim šta sam sve preživela. Pamtim čak jedan događaj kad sam imala dve godine. Htela sam da ubijem brata mlinom za kafu. A znate zašto? Zato što su ga stavili u moja kolica!

Ta ljubomora je užasna... i ne samo kod dece...


Početak shvatanja klasnih razlika



Desa Glišić: Pet radova poklonim, tri mi ukradu,
jedan prodam (foto: Zum reporter)
REPORTER: U sarajevskom "Oslobođenju" izjavili ste negde 1969. godine kako ste karikaturom počeli da se bavite iz niskih pobuda!

GLIŠIĆ: Kuku meni, zar sam i to izjavila?! Znate, kad bih se ponovo rodila izabrala bih istu profesiju. 

Jeste odgovorna i teška, ali je baš zato volim. 

Uvek ste u nekom napetom stanju. 

Karikatura je, u stvari, sinteza likovnog i političkog rada. Kao i svaka druga umetnost nosi u sebi neku tajnu. Da li je to nadgradnja misli, osećanja, bunta, revolta? Ali, da li ste zapazili: na pedeset slikara nađe se jedan karikaturista! 

Da li je lakše nacrtati mrtvu prirodu nego crtežom "bockati" i "ujedati"? 

Karikatura, i kad je bez reči, može da bude rečitija od vesti, reportaže, novinskog teksta...

REPORTER: Kako je Vaša okolina reagovala kad ste saopštlli da ste se opredeiili za "slikarski zanat"?

GLIŠIĆ: Familija moje majke bila je protiv toga.

Oni su često, zbog razlika u imovnom stanju, želeli da budu arbitri u našoj kući. Na sreću, naš komšija, profesor Zarić, koji je predavao na Filozofskom fakultetu, uspeo je da nagovori majku i upisao me posle petog razreda gimnazije u Umetničku školu.

Moja tetka, rođena mamina sestra, nije mi dozvoljavala da uđem u njenu kuću i da se družim s njenom decom jer sam za nju bila antihrist, koji crta gole žene i muškarce. 

Morala sam da je ubeđujem kako mi u školi crtamo figure od gipsa, a ne žive ljude, kako bih mogla da viđam braću i sestre koje sam volela.

Kod te iste tetke shvatila sam šta je to klasna razlika. Ona je bila poprilično bogata i na zajedničkim porodičnim ručkovima deci bogatijih davala je uvek bolje parče mesa, a meni šiju ili krilce.

Kad sam poodrasla i došla do nekog stava, pakosno sam joj govorila da smo u školi ipak crtali žive gole ljude.

I dan-danas prebacim mojoj rodbini za te ručkove, šije i krilca. Od tih vremena razmišljam klasno. Dugo sam čak vukla kompleks niže vrednosti.

Od malih nogu do ovog trenutka mene prati nemaština. A toliko sam želela da nešto priuštim sebi! Valjda zato ništa u životu nisam prihvatila punim srcem.

Nacrtala sam mnogo toga u životu, ali nikad nisam umela da budem trgovac. Pet-šest radova poklonim, tri mi ukradu i jedan prodam. Takva proporcija nije baš zavidna...

REPORTER: Prvi rad ste prodali za popriličnu svotu!

GLIŠIĆ: Krajem 1931. godine otvorena je izložba studentskih radova. Izložila sam portret koleginice Adeline Bakotić. I zamislite, moju karikaturu su otkupili za tri stotine dinara. To je onda bio veliki novac. A strašno sam patila što ne izgledam kao Adelina. Ona je imala velike lepe oči, izdužen nos, mala usta i šiške.

To je onda bilo šik. Naročito su bila u modi mala usta, a moja su bila ogromna. Stalno sam ih držala napućene, oprostite na izrazu, kao kokošiju guzu.

Ali uskoro su se pojavile Greta Garbo, Glorija Svanson, Marlen Ditrih i došla su moja vremena kad su se na devojkama tražile velike krupne usne.




REPORTER: Kako se onda dešavala ljubav?

GLIŠIĆ: Kao i danas. Ne baš toliko vidljivo, ali mladi su šetali, odlazili na "Đačko kupatilo". Posebno su u modi bili "tancšuli", škole igranja.

Glavni tancšul bio je na prvom spratu u "Kasini". Sećam se da sam jednom došla da tražim brata, poslala ga kući a ja ostala i zagledala se u nekog bubnjara.

Glavni prostor za zaljubljene i očijukanje bila je "štrafta" od Kalemegdana do "Albanije".

Po ćoškovima su stajali kicoši koji su dobacivali devojkama, a mi smo ih zvale "bonvivani". 

Međutim, ostala mi je i jedna ružna slika u sećanju. Skoro svi momci koji bi se malo duže zabavljali s nekom devojkom kao po pravilu odlazili su u provinciju i tamo se ženili miraždžikama.

Mi umetnici smo sve to drugačije doživljavali. Bilo je tu širine, prave ljubavi...

REPORTER: Posle završenog Akademskog tečaja očekivao Vas je neizvestan "posao" slikara?

GLIŠIĆ: Imala sam dosta sreće. Jednog dana slučajno sam nabasala na nekog poznanika koji mi je ispričao kako trgovci pokreću svoj list "Trgovački glasnik", hoće da postanu dnevna novina i ponudio se da me tamo preporuči.

Tako je i bilo.

Kad sam ušla prvi put u redakciju, videla sam da je to sobičak pretrpan knjigama u kome par ljudi sedi, takoreći, jedan preko drugog. 

Prvi nastup glavnog urednika nije bio baš ohrabrujući.

Bio je to dr Ljuba Popović koji mi je odmah rekao:

"E sad, mala, da vidimo da li ti znaš da crtaš?"

Strašno sam se uvredila i odmah odgovorila:

"Ne znam da šijem, al' znam da crtam!" 

(I stvarno, kod mene što god se opara od garderobe to tako i ostane. Nema ko da ušije.)

Te uzmem olovku i papir, pa prvo nacrtam glavnog urednika i još dvojicu ljudi koji su se tu zatekli.

Jedan od njih bio je Veselin Masleša, drugi Sveta Popović, docnije španski borac, šteta što te portrete nisam uspela da sačuvam.

Prvi moj novinarski zadatak bio je da donesem ilustracije iz sudnice.

Sudilo se nekom hohštapleru koji je varao žene prodajući im "singer" mašine koje nikad nije isporučivao. Dok sam ga ja skicirala za vreme suđenja on je odjednom skočio preko ograde i poleteo na mene da me tuče. 

Uspeo je da me nekoliko puta dobro udari dok kolege iz ostalih novina nisu skočile da me brane.

Tog dana sam i upoznala svog budućeg supruga Boru Glišića.

Ubrzo se "Trgovački glasnik" ugasio i, u traganju za poslom, stigla sam do redakcije "Vremena".

Na moju nesreću, ubrzo je tamo došao Milan Stojadinović i oterao sve napredne saradnike, među njima i mene. Taj događaj doneo mi je pedigre levičara, pa su me ubrzo primili za stalnog saradnika u "Ošišanom ježu".




Jedna nenaslikana slika



REPORTER: Za vreme okupacije nije bilo popularno biti "Ježevac"...

GLIŠIĆ: Čim je izbio rat naveliko su počeli da nas proganjaju i ja sam se pokupila sa Borom i otišla na imanje njegovih rođaka u blizini Kragujevca. Tamo smo proveli rat.

Nesreća je htela da budemo svedoci užasnog kragujevačkog oktobra.

Kao sad vidim onaj sneg crven od krvi ubijenih i one vijugave povorke žena u crnini što su sa svih strana pristizale. Otada slikam u sebi tu sliku.

Prolaze dani, godine, vreme odmiče, a ja nikako da je započnem, iako sam i najbleđe nijanse pažljivo složila.

Jutra me dočekuju prekorom, opomenom da je preda mnom neispunjena dužnost, težak zadatak na kome se ne smem obrukati. 

Toliko puta sam stajala pred grundiranim platnom, dopuštala drugačijim slikama da me obuzmu, da me lagano prenose u vedrije predele.

Ponekad mi se čini da je ta slika, u stvari, ponajveći razlog što se bavim karikaturom. Kao da želim, tim svakodnevnim šalama i bezbrižnim dosetkama, da odagnam sumorna iskustva, da izbrišem one somnambulne prizore viđene na javi.

Te prizore koji nameću samo dve mogućnosti: da ih naslikam ili da ih sasvim zaboravim!

Da zaboravim ne mogu! Da ih naslikam, nekako mi se ne da. Stalno bih da počnem, a ne počinjem.

REPORTER: Kako bi trebalo da izgleda to platno?

GLIŠIĆ: To je talasast šumadijski pejsaž, prošaran šumarcima i pokojim vinogradom. Pozna je jesen i preko doline su promakli prvi snegovi.

Vetar udara u vlažno ogolelo granje i povija ga ustranu pa je čitav kraj, tako malo nagnut, pokrenut, kao da beži, kao da bi da se preseli nekud.

Jednim vencem brežuljka pruža se ograda od bodljikave žice - ona je u prvom planu, prekinuta mestimično šljivama i žbunjem; drugim, vijuga seoski put, poput zmije, crne od crnih marama koje lepršaju.

Kad se zmija savija, veli naš narod, to sluti na siročad.

A ovu crnu zmiju što vijuga od varoši i čini siročad, idući sa majkama ka dugim plitkim humkama što su zauzele dno doline.

Subota je, a u ratnim vremenima svaka je subota zadušna. Oko humki žene u crnini, telima zaklanjaju od vetra sveće, uzdižu glave k nebu i zapomažu...

Taj šumadijski pejsaž koji je s proleća zelen i pitom, leti zlatast i raspevan, rumen i bogat s jeseni, zimi beo i idiličan, sada je izobličen bolom, rastrgnut izbezumljenim očima, rasečen zmijom crnih marama, koja puže od Kragujevca ka dolini crvenkastih humki.

To je četrdesetodnevni pomen pogubljenima.

Gledala sam taj prizor. Gledala sam slične slike gotovo svake subote.

Brvnara u Vukićevića vinogradima, gde smo se Bora i ja sklonili, bila je na brežuljku preko puta topovskih šupa iz kojih su Nemci izvodili na streljanje nedužne ljude.

Stajala sam uz žičanu ogradu i čekala da se nešto desi. I desilo se. Nešto što mi je, bar donekle, olakšalo jad. S druge strane žice, među drvećem, primetila sam da se neko kreće. Ugledala jednog krvavog čoveka.

Bora je uspeo da se poveže s njegovim ukućanima i oni su ga sklonili na sigurno mesto.

Mesec ili dva posle streljanja došao nam je Aca Teleman, jevrejin, violinista, naš beogradski prijatelj.

Saznao je od nekog gde smo i došao je kod nas da se skloni. Bio je s nama petnaestak dana i onda je krenuo dalje.

Imao je nekakav čudan običaj da dobuje prstima po stolu ili zidu. Valjda je otkucavao muzičku skalu. Nekom od meštana koji su se muvali oko naše kolibe učinilo se to sumnjivim i prijavio nas je.

Na sreću, po Acinom odlasku, upali su Nemci i sve živo prekopali ne bi li našli radio-stanicu.

Imali smo i jedan pomalo komičan slučaj. Jedne večeri u vinograd je upao bugarski vojnik da krade grožđe, ali su ga u tome sprečili naši čuvari, dva psa, Mika i Mile.

Mile, mali, živahan, divan pas, poleteo ja i ugrizao Bugarina za tur.

Ovaj je pobesneo i zavitlao pušku pokušavajući kundakom da ga ubije. Bora je istrčao iz brvnare i počeo da se otima sa vojnikom, a u celu gužvu uletela sam i ja histerično se derući. 

U neko doba Bugarin se valjda dosetio zašto mu služi puška i počeo je da puca. To nas je primirilo, a on je otišao psujući nam usput mater srpsku.


Čistka u pozorištu



REPORTER: Oslobođenje vas je zateklo u Kragujevcu...

GLIŠIĆ: Bili su to dani zanosa i ushićenja. Drugovi iz Agitpropa postavili su Boru za Upravnika pozorišta, a mene za scenografa.

Prvo smo sproveli čistku u pozorištu. Sve glumce koji su sarađivali s okupatorom sklonili smo. Bilo je među njima i talentovanih ljudi, ali su morali da odu. Tada sam u nekim stvarima bila vrlo isključiva, čak i preka. Kako da neko sarađuje sa Švabama? To je za mene bilo neshvatljivo.

Sezonu smo otvorili Borinim "Rekvijemom". Pune tri nedelje u petnaest i sedamnaest časova sala je bila puna crnine. Bila je to strašna slika. 

Porodica Anđića, iz Sušice, najsiromašnijeg dela Kragujevca, koja je izgubila jedanaest članova, dolazila je na svaku predstavu. 

Ljuba Tadić je tada bio šesnaestogodišnji momčić i igrao đaka koga streljaju.

Održavali smo redovno usmene novine. Na tim skupovima, uz svetlo petrolejki, crtala sam mečku kako nokautira Hitlera i slične motive.

Za potrebe saniteta radila sam razne legende i u tome mi je pomagao jedan mladi čovek, veliki slikarski talenat, maturant Slobodan Jovanović.

I danas sam ljuta na jednog našeg kolegu, uvaženog novinara "Politike" što nije odgovorio tog dečaka od namere da ide na Sremski front iako nije morao.

Poginuo je hrabro u prvom jurišu.

Razgovarao: Ivan Miladinović, obrada: Yugopapir (Zum reporter, april 1984.)



Kraj 1. dela - 2. deo je OVDE


Podržite Yugopapir: FB TW Donate