Desa Glišić, karikaturistkinja (2/2): Crtajući Če Gevaru, Nila Armstronga, Berta Lankastera...




Rešila sam da po svaku cenu stignem do njega. S te strane umem da budem bezobzirna, po cenu da doživim neprijatnost. Taman sam zakoračila prema njemu kad me jedan drug u tamnom odelu uhvati za ruku i jedva čujnim glasom upozori: "Ne može dalje." Ja mu isto tako na pola usta odgovorim: "Moram, nisam došla da ih gledam, već da ih slikam"


Godinama u teget suknjici



REPORTER: Novo vreme je stvorilo i novu Desu Glišić?

GLIŠIĆ: Ubrzo sam dobila naređenje da se javim u redakciju novog, sad već neošišanog "Ježa". Tu sam zatekla Mišu Sretenovića, Bogdana Pešića, Duška Jovanovića, Mišu Vukotića. Docnije su nam se pridružili Zuko Džumhur i Branko Ćopić.

Sećam se da sam godinama išla u jednoj teget suknjici. Otad verovatno i volim teget boju. Možda iz tog detalja može da se nasluti moj docniji rad.

Jedna od mojih prvih karikatura bila je vezana za radne akcije. Na jednom kanabetu sedi moja tipična gerla, sisata sa dobrim nogama, sa frajerom koji joj kaže:

"Darling (onda je to bilo nobl), jedva čekam da se ova pruga Šamac-Sarajevo završi, pa da se malo provozam." 

Glavni provod u to vreme nam je bio da odemo u "Moskvu" na divne kifle i kiselo mleko. Kasnije su se pojavili ovi raznorazni klubovi.

REPORTER: U te klubove je odmah ušla i Dara Nijagara?

GLIŠIĆ: U stvari, Dara Nijagara je sišla na beogradsku kaldrmu sa filmskog ekrana. Posle prikazivanja filma "Nijagara" sa Merilin Monro, došla sam na ideju da stvorim moju, domaću ženu, koja po svaku cenu hoće da izgleda kao strankinja.




Posle bonova i tačkica u Beogradu su se pojavili komisioni. Devojke, neke devojke i žene počele su da se odevaju smešno, da preteruju, i ja sam tu našla svoje buduće likove. 

Beograd je počeo da se deli na "sindikaliste" i "komisioniste". 

Dara je bila jedna od retkih predstavnika "komisionista". Ono što je taj lik činilo smešnim bio je način na koji je ona želela da se tako odeva, da po svaku cenu bude supermondenka. 

Zbog toga je doživljavala razne peripetije i nesporazume sa sredinom. 

Dara Nijagara je jedan od likova koji se zaista ne zaboravljaju, jer smo s tim likom svi u svoje vreme nalazili mnogo sličnosti.


Ko je izmislio onaniju



Desa Glišić (foto: Zum reporter)
REPORTER: Zar i Vi?

GLIŠIĆ: I danas mnogi stari čitaoci "Ježa", koji me nisu poznavali, misle da sam izgledala kao ona. Eh, kamo te lepe sreće! Baš juče sam prvi put srela jednog penzionisanog profesora Šumarskog fakulteta, Čuburca, i toliko lepih stvari sam čula od njega da mi je bilo neprijatno.

Ubeđivao me je da su on i njegovi drugovi s nestrpljenjem očekivali "Jež“ samo zbog mojih karikatura. Obožavali su moje radove.

Možda je i bilo tako. Tad nije bilo "Reportera", "Starta", raznih "Plejboja“, da se vide gole sise i ostale stvari i onda su oni preko mojih crteža videli nešto i doživljavali za čim su čeznuli.

Još tamo pedesetih godina dobila sam bila pismo od jednog radnika iz Rakovice koji mi je pisao:

"Drugarice Deso, kad vi nacrtate nogu onda je to noga, a kad nacrtate dupe, onda je dupe!"

REPORTER: Jeste li doživljavali neprijatnosti zbog vaših izazovnih gerli?

GLIŠIĆ: Bilo je svega. Jedan ugledni književnik, pesnik, čak me je optužio da sam ja kriva za onaniju. Da su mladići sekli te moje gerle i lepili ih po kupatilima i klozetima.

To sam teško doživela. Nemam nikakav lažni stid, ali posle toga sam razmišljala da li uopšte dalje da radim u tom maniru. 

Ipak je kod mene preovladao razum. Pa nisam ja izmislila onaniju! Onaniju! Tog gospodina više nikad nisam ni pogledala, a kamoli pozdravila. 

Sličnu scenu sam imala sa nekim čovekom kod Bajlonijeve pijace koga dotad nikad nisam ni srela. Izmarširo me je najodabranijim srpskim rečnikom, što sam upropastila blaženu i nevinu našu mladež. 

Jednom sam se i slatko ismejala. Jedna žena mi je na ulici dala neki paketić, ništa mi nije rekla, samo mi ga je tutnula u ruke. Kad sam ga otvorila, našla sam avan za tucanje šećera i oraha i ceduljicu na kojoj je pisalo: 

"Drugarice Deso, kad tucate meso, setite se mene i moje uspomene." 

To je, u stvari, suština tih mojih žena koje sam slikala. Sve su one, kao i ja, u suštini špice, pa čak da kažem i slobodnije, lucprde. 

I ja, omatorela sam, a svašta pričam. 

Ali ženu treba posmatrati dvostruko. Najpre kao ženu-čoveka, potom kao ženu-ženu. To je ono. znate: volim Peru, a Mika mi je tezga!

To je ženska priroda i ona ne može da se iskleše kao skulptura u drvetu. I vi je ne biste drugačiju. Vama je potrebna žena koja će biti intelektualka, majka, domaćica, ženka koja neće mirisati na paprikaš. 

Zato moje karikature žene više privlače, odišu ljupkošću, nego što odbijaju. Zar nije tako? Ženi ide nekako da bude lepa! 

Mene su često pitali zašto ne crtam lepe muškarce. Zar je njima važno da budu lepi? Njihov duh je lep, njihova muževnost je lepa. 

Čim muškarac želi da bude sladunjavo lep, onda su tu sumnjiva posla, da ne kažem da je peder. Zato nikad nisam pravila pandan Dari i Perki.





Previše erotike



REPORTER: U kom su odnosu kod vaših junakinja ljubav, erotika i seks?

GLIŠIĆ: Kao i u životu tako i kod njih sve to ide zajedno.

REPORTER: Ali, ne čini li vam se da danas ima previše erotike?

GLIŠIĆ: To mi izgleda kao kad čovek jede dosta slatkiša pa mu oni postaju bljutavi. Dosta je tih dupeta. I ja sam slikala gole žene, ali one nikad nisu bile vulgarne, nikad nisu bile porno. 

Oslobođenjem od nekih patrijarhalnih stega otišlo se u drugu krajnost. Ljubav više nije tajna, i to je ružno. Sve je isuviše razgolićeno. Treba da postoje neki velovi, da se skidaju jedan po jedan, da se bude malo tajanstven.

REPORTER: Hoćete da kažete da ljudi vole šarene laže?

GLIŠIĆ: Pa ta šarena laža čini romantiku. Ovo danas je potpuno ubijanje mašte, kidanje iz čoveka jednog izuzetnog bogatstva. Više ne važi ona izreka da mašta sve može. To je oduzeto i ponuđeno čoveku sve na tanjiru. 

Sećam se kako mi je majka jedne moje drugarice pričala kad ju je pratio njen muž na stanicu, dok su se još zabavljali. Ona je bila u haljini do zemlje i kad je ulazila u voz podigla je suknju da bi joj on video parče noge. 

Vidite, on je živeo za to uzbuđenje i na osnovu tih čukljeva je doživljavao njeno telo. 

To je suština ljubavi, to je romantika. Vidim da se ne slažete sa mnom.

REPORTER: Ne slažem se.

GLIŠIĆ: Vi ste očekivali da ću, ako sam crtala one gerle, sada biti brutalna. Ne mogu drugačije da mislim, onda bih bila protiv sebe. Ipak sam starinskog kova, ali poštujem muško i žensko telo.

Nikad ne bih mogla da se ljubim na ulici. To nije lažni stid već odnos prema tom činu. Volela sam da se ljubim i znam šta je to, ali raditi to na ulici mislim da je samo prazna egzibicija. 

Taj doživljaj, to stanje strasti ne može se deliti sa gomilom naroda oko tebe.

REPORTER: Vaše karikature su najpre "ujedale" nove modne krikove, a potom su počele sa simpatijama da ih posmatraju. Tako ste iznenada umorili Daru Nijagaru i Perku Farmerku?

GLIŠIĆ: Jednostavno, promenila se situacija na tržištu. Odjednom, kod nas je moglo da se nabavi sve što žena poželi. Beogradskom štraftom počeo je da prolazi mlad, lep, odnegovan i sa ukusom obučen svet.

Više nisam imala šta da ismejavam.

Danas, kad pored mene prođe devojka, okrenem se i prošapućem:

"Ala ima ukusa!" 

I za svaku to pomislim. I za onu u farmerkama, i u širokoj suknji, i miniću.

Sad Knez-Mihajlovom ulicom sevaju nožice po mom ukusu. 

Sve lepo stoji mladim devojkama, volim kad vidim mladića s bradom, brkovima, volim i dugu kosu ...




Dara Nijagara lives!



REPORTER: Dara Nijagara više nikud ne ide. Ali njena autorka je i dalje neumorna. Nema nijednog značajnijeg skupa, a da se na njemu Vi ne pojavite. Ko sve ostaje "zabeležen" u vašim blokovima?

GLIŠIĆ: Portreti ljudi iz moje okoline bili su mi prava opsesija. U toku Prvog zasedanja nesvrstanih zemalja u Beogradu odlučila sam da ovekovečim sve državnike i da ispod portreta dobijem njihove autograme.

Taj posao mi se nekako osladio i otad sam redovan gost na BITEF-u, FEST-u, radila sam portrete na KEBS-u ...

Desilo mi se da sam jurila taksijem na aerodrom da bih slikala premijera U'Nua, a on se u međuvremenu predomislio pa otputovao vozom.

Posvađala sam se sa Bertom Lankasterom koji je u pripitom stanju hteo da iscepa crtež, pa mi potom ipak dao i potpis. 




Imala sam prilike da u svom životu sretnem dva cara.

Prvi put je to bilo daleke 1917. godine u Jagodini gde smo se bili sklonili od ratnih stradanja. 

Tad sam išla u prvi razred i jednog dana me je učiteljica uprtila na rame, odnela na stanicu, dala buket cveća i rekla da ga predam caru.

Stajala sam ispred voza i držala glavu dole.

Prvo što sam primetila bile su crne čizme uz koje se moj pogled penjao kao uz Ajfelovu kulu.

Onda sam videla crnu pelerinu, riđe brkove i crni šiljati šlem. Ničeg se više ne sećam. To je bio car Viljem II.

Drugi je bio car Hajle Selasije.

Kad sam ušla kod njega u sobu, upravo je davao intervju nekom francuskom novinaru. Upitao me je kako treba da pozira. Rekoh mu neka on samo nastavi razgovor i da ne obraća pažnju na mene. 





Kada je potpisao portret poklonim mu se i krenem natraške ka vratima, on se meni pokloni, ja njemu, on meni, i tako do vrata. 

Tad sam kazala sebi: 

"Desanka idiote, kako ne znaš protokol - ko treba zadnji da se pokloni?"

Na sreću, tog trenutka su se otvorila vrata, naišla je neka delegacija i ja šmugnem napolje.

Najinteresantnije je možda bilo portretisanje Nila Armstronga, čoveka koji je prvi iskoračio na Mesec.




Došla sam sa grupom akreditovanih novinara u zgradu SIV-a i mogla sam da ih posmatram s nekih dvadesetak metara.

Armstrong mi je bio okrenut leđima.

Rešila sam da po svaku cenu stignem do njega. S te strane umem da budem bezobzirna, po cenu da doživim neprijatnost.

Taman sam zakoračila prema njemu kad me jedan drug u tamnom odelu uhvati za ruku i jedva čujnim glasom upozori:

"Ne može dalje." 

Ja mu isto tako na pola usta odgovorim:

"Moram, nisam došla da ih gledam, već da ih slikam."

Otrgnem se od njega i pravo do kosmonauta. Znala sam da ne sme da pravi scenu.

Za par minuta nacrtala sam čoveka, dobila njegov autogram i prkosno prošla pored druga iz obezbeđenja koji me je začuđeno posmatrao.

Kakav bi ja to bila pišljivi novinar da sam propustila takvu priliku.

Jednom sam se stvarno obrukala.

Bilo je to kad je Če Gevara boravio par dana u Beogradu. Đuka Julijus mi je javio kada će biti u hotelu "Metropol" i ja se nacrtam tamo.

Priđem Čeu i on pristane da pozira, ali toliko sam bila impresionirana njegovom ličnošću da mi je ruka drhtala i nisam uspela da ga dobro uradim. 

On je bio toliki džentlmen da mi zahvali i kaže da sam ga sjajno nacrtala. 

Međutim, htela sam u zemlju da propadnem od sramote.




REPORTER: Poodavno ste već, administrativna, penzionerka. Kada ćete prihvatiti devizu - "odmara se i uživa"?

GLIŠIĆ: Umetnika uvek nešto zove, vuče na rad. Umetnik živi dok radi.

Sada sebe zovem čardak ni na nebu ni na zemlji. Radni odnos je završen, a nisam se ukopčala u penzijski. Smešno mi je i tu sebe posmatram kao neko treće lice. Jer šta je penzija? Ne može čovek tek tako da ode, da stavi tačku.

Razgovarao: Ivan Miladinović, obrada: Yugopapir (Zum reporter, april 1984.)

Desa Glišić u razgovoru sa Ivanom Miladinovićem (foto: Zum reporter)



Sa otvaranja februarske izložbe u martu



Pre skoro pedeset godina (mada, kad je reč o damama, godine ne treba spominjati!), g-ca Desa Jovanović učila se slikarskoj veštini kod gđe Bete Vukanović. Slikala je, u početku, pejzaže i mrtve prirode, kao svaka pristojna gospođica, koja se bavi "lepom umetnošću". No, uskoro, g-ca Jovanović napušta "lepu umetnost" i posvećuje se "muškom poslu" - crta karikature!

G-ca Jovanović, udata Glišić, umesto klasičnih pejzaža, brda i dolina prekrivenih travom i šumama, počinje da slika drugačiji mitski pejzaž, prekriven minimalnim količinama tekstila - to je bujno žensko telo, čije su izazovne obline, uvek, veoma privlačne i uzbudljive, mameći nas kao svi neistraženi pojzaži u nove likovne i životne avanture ...

Na pitanje zlobnih muškaraca zašto slika samo žene, Desa iskreno odgovara:

- Žene slikam zato što one imaju interesantne oblike!

Ovaj odgovor podjednako je prihvatljiv i za dobre poznavaoce likovne umetnosti, i za običan svet i likovne laike - decu, vojnike i penzionere - koji čine većinu Desinih obožavalaca.

Stojeći, godinama, rame uz rame sa pionirima naše novinske karikature:

Vuškovićem, Mironovićem, Pekićem (pseudonim: Stipe), Pjerom, Hodžićem, Lučevom, Lobačevom (pseudonim: Strip), Tiščenkom (pseudonim: Ten), Stojanovićem, Žedrinskim i Džumhurom...

Desa Glišić je, sa puno ženstvenosti (ali muškim potezima!), izgradila svoj svet žena u karikaturi (prateći razvoj žene, još od pramajke Eve, preko erotike u kamenom dobu, sve do predratnih beogradskih damica i posleratnih dama, Dare Nijagare i njenih dvojnica sa beogradske "štrafte" i sa igranki na Kalemegdanu, zaključno sa svim onim samosvesnim i seksipilnim mačkama, odraslim i odnegovanim u našem samoupravnom sistemu!)

Predratna likovana kritika uočila je Desin "muški potez u crtežu", a posleratni muškarci prihvatili su ženstvene oblike na Desinim karikaturama!

Svako vreme, revolucionarno ili reakcionarno, ima svoj tip žene.

Mada se Desa nikada nije bavila politikom, nego uvek ženama, gledajući njene karikature primećujemo kako su se politička vremena menjala!

Žena je, uvek, bila žena - topla i u vreme "hladnog rata", formirana i u doba "obnove i izgradnje", raskošna i u vreme ekonomske oskudice ...

Sudeći po Desinim karikaturama, prva žena Eva bila je Beograđanka - ona je, svojim šarmom, oterala Adama iz raja u bračno savetovalište (a poreklo Adama nije utvrđeno, mada on nije ni bitan, sem ukoliko se ne pojavljuje u Evinoj blizini!)

A, kao što je žena večna, večna je i - Desa!

I u vreme "soc. realizma" i u vreme "pop-arta", Desine žene bile su podjednako atraktivne - nadživele su, kao i mačke, sve istorijske epohe.

Desa je, oduvek, volela mačke (svih vrsta) i slikala ih je s puno razumevanja (u svako doba).

Zbog toga, gledajući Desinu izložbu karikatura u Galeriji Kluba udruženja novinara Srbije, moramo se upitati: da li je ovu izložbu trebalo praviti u martu (u kome je mačkama posvećen samo jedan dan, 8. mart) ili je, možda, ovu izložbu trebalo organizovati u februaru - u kome su svi dani posvećeni mačkama? (Slobodan Novaković)





Podržite Yugopapir: FB TW Donate