Pula 1990: Zoran Maširević, reditelj "Granice": Kako probiti YU granicu snova - film pre tridesete...




Za mene umetnost nije rekonstrukcija faktografskih podataka, podrazumevam da se time bavi istorija. To je samo jedno od mogućih viđenja događanja iz nekog vremena. Upravo tu je razlika između realnog života i filma. Hoću da kažem da je film iluzija života. On jeste blizak životu, ali ne mora da bude istinit

Zašto je film "Granica", o dešavanjima na jugoslovensko-mađarskoj granici, snimljen po scenariju starom deset godina? Kako je reditelj debitant zamijenio iskusnog Žiku Pavlovića na filmu u kojem se ubija, otima, siluje? Duh praške filmske škole, sarajevskog rokenrola i dobre glume...

Zoran Maširević, reditelj, do prije četiri godine jedan od onih talentovanih praških đaka, koji mnogo obećavaju, debitovao je u Puli filmom "Granica". Prema ocjenama prisutnih u Puli - vrlo se zrelo ponio sa temom koja je za "odraslog filmadžiju".

Jer, "Granica" je film kompleksne teme koji govori i o "dođošima" iz Bosne, i o domaćima u poslijeratnom periodu na mađarsko-jugoslovenskoj granici...

• Scenario za vaš film "Granicu" napisao je Ferenc Deak. Ima li u tekstu autobiografskih momenata?

- Ima, "Granica" je delom njegova autobiografija, a značajan doprinos dao je i Žika Pavlović, koji je trebao da režira ovaj film, ali je na kraju odustao. Prekrajao sam tekst po nekim mojim zamislima pošto mi je Deak dao apsolutnu slobodu u tome.

I onda se dogodilo da je moja verzija scenarija najbliža Deakovoj od pre deset godina. Tako se scenaristički krug zatvorio.

Zoran Maširević (foto: Ven)


Priča iz bunkera



• Zašto je scenario proveo u bunkeru deset godina?

- A šta vi mislite bi li ovaj film ugledao svetlo dana da se pojavio tada? Jer, film vrlo jasno daje presjek jednog surovog vremena, kada se ubijalo, otimalo, pa, eto, i silovalo, i to sve pod okriljem vlasti ili u ime vlasti. 

Zato je morao da čeka neka slobodnija vremena.

• Kako ste kao mlad čovjek prihvatili film sa temom koja vam nije, bar što se godina tiče, pretjerano bliska?

- Za mene umetnost nije rekonstrukcija faktografskih podataka, podrazumevam da se time bavi istorija. To je samo jedno od mogućih viđenja događanja iz nekog vremena. Upravo tu je razlika između realnog života i filma.

Hoću da kažem da je film iluzija života.

On jeste blizak životu, ali ne mora da bude istinit. Sa ovih polazišta sam krenuo kada sam se prihvatio da radim film o vremenu u kome nisam živeo i koje nisam preživeo, nego sam o njemu čitao i slušao.

Tražio sam neke svevremenske i univerzalne ljudske kategorije, koje sam hteo da preslikam na filmsku vrpcu.




Odlični saradnici



• Muziku za film pisao je Sarajlija Ivan Vrhunc. Kako ste došli u kontakt sa njim?

- Lako, imao sam najbolje moguće preporuke i mada uopšte nisam poznavao čoveka, kompozitora Vrhunca, ja sam znao muziku iz njegovih kratkih filmova. On je filmu doneo malo sarajevske rokerske krvi.

A filmu, koji ima pretenzije da izazove emocije, nikada nije naodmet ta zdrava i opasno dobra sarajevska rokerska krv.





• Montažer filma je Igor Spasov, još jedan praški đak. Kako ste sarađivali na filmu?

- Montaža treba samo da isprati film. Vrhunac montaže je shvatiti suštinu snimljenog materijala. A moj montažer, kojeg poznajem još iz studenskih dana, dobro je to shvatio. Uostalom, to i nije čudno znajući koliko se mi dobro poznajemo i razumijemo.

• U vašem filmu glumačka ekipa je savršeno odradila svoj dio posla. Kako ste je birali?

- Imao sam punu slobodu pri podjeli glumačkih uloga. Glumce sam izabrao vrlo brzo i lako, zato što sam znao šta hoću i verovatno što se i njima dopalo to što ja hoću.

• Je li Žika Pavlović imao uticaj na vaš film?

- Imao je samim tim što je bio saradnik na scenariju. Meni je velika obaveza bila da napravim dobar film, jer sam ušao u posao posle njega. Sada mogu reći da sam napravio svoj film.






Praška patetika



• Vjerovatno imate neke uzore. Koji su?

- Meni su uzor svi oni koji o filmu znaju više od mene. I ako hoćete, možda zvuči malo prepotentno, nadam se da će ih svakog dana biti sve manje. Volim američke filmove sedamdesetih godina, samim tim i njihove reditelje Kopolu, Skorsiza...

Mada ima i mnogo drugih. Ja sam filmofil, čovek koji obožava film.

• Vi ste režiju završili u Pragu. Kakvog traga je ostavio Prag na vas?

- Mogu reći presudnog, jer ja sam četiri najlepše godine svoga života proveo tamo. Taj period iz današnje vizure mi prelazi u jednu patetičnu, nostalgičnu uspomenu.

• Hoćete li uskoro svraćati u Prag?

- Nisam tamo bio od svoje diplomske promocije, jer sam se plašio da se tamo vratim bez pravog razloga. Mislim da ću u skoroj budućnosti gostovati u Pragu sa mojim filmom i to na istoj onoj akademiji gde sam studirao.

To me neizmerno raduje i daje mi veliki podstrek.

Pula 1990: Nebojša Đukelić i Zoran Maširević na konferenciji
za štampu (foto: Ven)

• Stručnjaci za film kažu da iz svakog trećeg kadra vašeg filma "viri" praška škola. Da li i vi mislite to?

- Ja baš ne mislim da se ovaj film oslanja na tradiciju praške škole. Ali ne vidim u tome ništa loše. Verovatno se oslanja na mene, što je mnogo važnije, a ja sam njihov đak.

I, eto, to je opet jedan krug.

• Kako se osjećate poslije uspješnog debija?

- Odlično. Mnogo bolje nego kada sam bio u situaciji da sa mojim dokumentarnim filmovima učestvujem na festivalima kratkog metra.

• Kako ste ispunili vrijeme od kraja studija do vašeg fimskog prevenca?

- Radio sam nekoliko kratkih filmova, a i kao slobodnjak na Televiziji Novi Sad. Tamo sam snimio više od 150 raznih programa, emisija, nadajući se da ću doći u situaciju da radim igrani film.

• Karijera filmskog reditelja je pred vama. Šta mislite o šansama koje imaju mladi reditelji u Jugoslaviji?

- Probio sam za jugoslovenske prilike granicu snova: da prije tridesete godine života "udarim" prvu klapu igranog filma. Sada već imam trideset godina, a to u nekakvim svetskim relacijama uopšte nije prva autorska mladost.

U posljednjih deset godina u Jugoslaviji su se promenila vremena, mislim na film.

Mladi reditelji imaju više šansi za rad. Evo, i u Puli ove godine ima dosta reditelja debitanata koji su mladi i koji obećavaju...

Razgovarala: Svjetlana Živanov, obrada: Yugopapir (Ven, avgust 1990.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate