Beba Lončar (2. deo intervjua): Zašto je u jednoj finoj kafani Gregori Pek nokautirao Džona Vejna...




Zamisli, legneš da spavaš, i u pet ujutru te zovu - idi snimaj. Ne možeš da kažeš - sad hoću, sad neću. Ima to i svojih prednosti - danas si u Beogradu, sutra u Rimu, Holivudu. Danas razgovaram s piljaricom na pijaci - a juče sam se sudarila u hodniku holivudskog studija sa Keri Grantom, razgovarala sa Gregori Pekom...

... Kako je to bilo?

- Gregori Pek mi je oduvek bio interesantan. Iznenadilo me kada sam jednom pročitala u novinama da se u nekoj finoj kafani u Holivudu sporečkao sa Džonom Vejnom, da ga je Džon izazivao, nazivao ga ljubiteljem Indijanaca, rekao mu da je komunistička svinja, da je protiv rata u Vijetnamu...

Na to je Gregori Pek ostavio ručak, nokautirao Džona, i vratio se za sto.

Interesovalo me je kako izgleda taj čovek u prirodi.

- Kako izgleda?

- Vrlo miroljubivo i prijatno.

- A Keri Grant?

- Pa, nisam imala vremena ni da ga vidim! Sudarila sam se s njim u hodniku i tek posle deset koraka sam se osvestila.

"Pa to je bio Keri Grant!" 

Okrenem se - nestao je.

Nije to svakidašnji doživljaj, naleteti u hodniku na Keri Granta!

Sutradan sam bila u Rimu. Imala sam zakazano snimanje. Naš je život - stalna trka. 

Uvek sam išla radi nekog posla, a baš bih volela da odem kao turista u neke krajeve sveta.


Ada je bila naša Kopakabana



- Gde bi volela da odeš?

- Volela bih da idem na Istok.

- U Tursku?

- Eeee, u Turskoj sam bila često. Tursku znam ohohohoooo!... Znam je napamet. Nisam bila na Dalekom istoku. Volela bih da vidim Bangkok, Singapur... 

Htela bih da vidim šta tamo ima.

- Nije te strah?

- Od čega? Nisam plašljiva, a i ne vidim razlog zašto bih se plašila da idem u otvorene gradove kao što su Singapur, Bangkok. Puni su turista.

Volela bih da idem u Japan. Nisam tamo bila.

U Kini, takođe. To bih volela, ali sad... o tom-potom.

Sad kada imam Lea, malo će da popričeka. Kad poraste, kad počne da razume, jer glupo je vući bebu od 3-4 godine.

- Jesi li ti putovala kada si bila mala?

- Nismo mi tada mnogo putovali. Išli smo na Adu, u Košutnjak, na Avalu...

Avala je bila izletište! Ada je bila naša Kopakabana. Nisam tamo bila, ali sigurno to i nije neka plaža. Naša Ada je bolja. 

Tamo je pesak, i okean, i nema ovog kupanja kao kod nas, gde je čista voda, ili ovo naše more - zelena voda, bele stene, nema velikih talasa.

Stene su bele, pesak se beli. 

A da ne govorim o plažama na Sejšelskim ostrvima. I tamo je okean. 

Više volim Adu od Kopakabane.






Gde se Beba kupa



- Gde najviše voliš da se kupaš?

- Najviše volim da se kupam u malim bračkim uvalicama gde nema raje i gde je more još čisto i bistro. Naše more je još uvek nezagađeno, iako mnogi pričaju da jeste; to po ostrvima nije slučaj.

Normalno, u Dubrovniku je kupanje skoro neostvarljivo. 

O tome nema govora. Tuširanje. Ispred "Argentine" i "Ekscelziora" je stvarno užas, pliva svašta...

To je veliki grad, i normalno je...

Ali, recimo, Mljet, mislim da ni jedno more nema tih lepota kao naše. Zato i dolazi raja. Strahovito mnogo sveta dolazi brodovima, barkicama, jahtama...

- Ideš li na nudističke plaže?

- Nema potrebe da ideš na nudističke plaže ako si sam - možeš da se kupaš gde hoćeš.

- Šta misliš o pokretu naturista?

- Bez veze, bez veze... Da bi se kupali goli, treba im neki pokret. Ja to uopšta ne shvatam. To su uglavnom severni narodi koji žele da iskoriste svaki santimetar tela da se sunčaju. 

Njima to treba.

Meni je to smešno i mi, Balkanci, to ne možemo da shvatimo.

Meni je svejedno, ako sam sama u nekoj uvali, potpuno mi je svejedno da li se kupam u nekom kostimu ili bez njega. Nisam time opsednuta.

U Rimu je sada počelo kupanje bez gornjeg dela. To je moda, i mislim da naš mentalitet još tome nije dorastao.

- Prošetaj malo po plažama pa vidi, čak i ovde, u Supetru!

- Šta, nije valjda stiglo i kod nas?! Dobro, na plaži, u nekoj uvalici, to nikome ne smeta, ali neki sistemi posebnih plaža, hoteli - sad, kao, ja ne smem da se obučem nego na recepciju moram da idem gola, to je stvarno... Bez veze... 

Ili u restoran! 

Suviše sam veliki esteta da bih to mogla ikada da prihvatim. 

Ja gola, a kelner obučen ko dileja, sa leptir mašnom! Sirotani! 

Zapravo, ja mislim da svako treba da radi šta hoće, ako to funkcioniše. Meni ne smeta, ali da bih išla u taj hotel - ni slučajno!

- Znači, nemaš ništa protiv naturista?

- Ne, zašto bih imala? Nemam ništa ni protiv gorih pokreta. Smešno je o tome i razgovarati. Zamislite - razgovaramo o tome da li je Nemac obukao gaće ili nije!? To je stvarno... !





Ljubitelj životinja



- Bebo, kakva je ovo životinja što mi skače u krilo? Je 1' to opasno? Da li da se plašim? Gde joj je glava, a gde rep? Ovako liči na čupavu ioptu... Je 1' to kuče ili mačka?

- To možeš da otkriješ jednostavnim eksperimentom: čupneš ga bilo gde, pa ako mauče - onda je mačka, ako zalaje, onda je pas!

Odakle laje - tamo mu je glava!..

- Znači: kuče! Kako se zove? Koje je rase?

- Veliki sam ljubitelj životinja. Imam ovog psa, imala sam još jednog koji je, na moju veliku žalost, umro. Namerno kažem umro - zašto bih rekla crko kad je i on bio živo biće! 

Nikad ga neću prežaliti! 

Krili su od mene pošto sam bila u drugom stanju pa su se plašili da me to ne pogodi... 

A kakav sam osećaj imala! Apsolutno sam osetila da se nešto događa. 

I onda, kada sam došla kući sa bebom - rekli su mi! To je bio otac od ovoga. Oba su muška. 

Moj muž je meni poklonio tog psa, onda smo došli u Split i znate ove naše pevače što idu tamo po Rusiji - doneli su ženku od iste rase i napravila se beba a, po nekom pravilu, kada se to napravi, ti imaš pravo da izabereš jedno. 

Mi smo izabrali malenog. 

Obožavam životinje. Uvek sam ih imala: i kuce, i mace, i zečeve, i sad ću imati još... Imaću veliku kuću u Rimu pa ću držati puno životinja!

- Koje?

- Pa šta ja znam - pse, uglavnom.

- Nećeš krokodile i slonove?

- Ne, ne... Kakvi krokodili, zmije u kadi i slična čuda!

- Vole li Italijani da drže životinje u kući? 

- Strahovito, mislim da nema kuće bez bar jedne mace. Jer Rim je grad mačaka, ako niste znali. Ima ih milion. Ljudi ih hrane. 

Siđu uveče i iznose im hranu dole, na ulicu, na ćošak. Onda se tu skupljaju mace.

Ali, sve je to sređeno.

Uglavnom su te mace i psi vakcinisani, tako je tamo...

Ja sam gledala jednu groznu emisiju na televiziji gde su neki zli tipovi govorili protiv toga, protiv držanja pasa u Beogradu, i bila sam strašno ljuta. 

Stvarno je užasno kada ljudi ne osećaju ništa prema životinjama! Sa kakvim se žarom govorilo protiv životinja - kao da nema drugih problema! 

Kao - ako se reši pitanja pasa u Beogradu - sve probleme smo resili. Svašta! 

Ljudi žive u gradovima, u četiri zida i normalno je da svako voli da ima nekoga. Ja znam, kada sam bila mala, meni je neopisivu radost pričinjavalo kada bi mi neko doneo malu macu... 

Kakve lutke i krpice! Ni jedna igračka ne može to zadovoljstvo da ti pričini. 

Najlepša lutka, kamion ili ne znam šta - ne može. 

Sećam se, kada mi je Puki umro, mislila sam, jao, neću više nikada imati drugog psa! 

Ali čim Leo bude imao 3-4 godine, kada počne da shvata, uzeću jedno kučence. Da ima svoga psa!

- Misliš da životinje razumeju ljude?

- Apsolutno. Pas može apsolutno sve da razume i da je bolji prijatelj čoveku nego što je čovek njemu! To nisam ja rekla, to su i ranije primetili, a to je tačno.

Volela bih da imam jednog vučjaka, ali divlje životinje nikad ne bih držala!

Ako neko drži tigra na nekoj terasi u Rimu, normalno je da će taj tigar samo da vreba trenutak kada će gazda biti malo manje oprezan, da ga podoručkuje! Tamo se to vrlo često događa: da tigar ili lav - pojedu gazdu!

Razgovarali: Stojan Đorđević i Zoran Ćulafić, obrada: Yugopapir (Extra reporter, septembar 1982.)





Podržite Yugopapir: FB TW Donate