FK Vojvodina po drugi put osvojila titulu prvaka Jugoslavije: Kako zadržati igrače? (1989)



Šta još reći u ovim trenucima velikog slavlja podno Petrovaradinske tvrđave kad se uglavnom manje-više sve zna. Šta, osim da tajni Vojvodininog liderskog avanzovanja i nema: uslovljeno je više kvalitetom i vlastitim radom no slabostima drugih, što će Vojvodina pokušati dokazati i na evropskoj sceni na koju će na jesen izaći kao autsajder, ali ne i bez ambicija, jer tako je bilo i pred početak ovogodišnjeg prvenstva

Sumrak je, kako bi rekao M. Horkhajmer, za nekog pomračenje istorijskog uma, a za nekog nagoveštaj "novog rađanja sunca kome se raduju svi obrazovani umovi" (Hegel). Vojvodinin preklanjski drugoligaški sumrak je zaista bio pomračenje jedne bogate istorije, ali i početak rađanja sunca koje se, evo, za nepune tri godine popelo u sazvežđe zvezda sa kojeg danas sija šampionsko slavlje. 

Prvoligaški sunovrat u drugoligaški ambis bio je u stvari pepeo iz kojeg je vaskrsavao Feniks zvani šampionska titula.

Drugoligaška titula, prvoligaška stabilizacija, spoznaja da sivilo prosečnosti više isluženih no perspektivnih igrača ne vodi ničem, temeljno podmlađivanje tima kvalitetnim, neafirmisanim ali perspektivnim igračima, dovođenje takođe mladog, stručnog i ambicioznog trenera - hronološki su mozaik koji je prethodio trijumfalnom pohodu ka tituli koja je upravo osvojena, drugi put u 75-godišnjoj istoriji, 23 godine nakon one prve!

Kada je lane shvatio da će ostati bez ponajboljiti igrača, Ivica Brzić je napustio trenersko kormilo izjavljujući da je tim islužen i bez perspektive, i zbiija, odlazak Skakića, Zovka, G. Popovića, Beganovića i Čurčića je mnoge uplašio, jer su oni ipak bili okosnica ekipe.

A i Šestić, Maras i Šapurić su se spremali da odu.

Rečju - jedan iskusan i stabilizovan tim je bio pred potpunim rasulom.

Za trenera je doveden Ljupko Petrović, više anoniman no afirmisan trener, pa su sumnje i neizvesnost rasti. 

Kulminirali su u prelaznom roku jer od poznatih igrača niko nije došao, a anonimna imena poput Mihajlović, Jokanović, Joksimović, Kartalija... više su izazivala podozrenje no budila nadu.

Znajući sve te okolnosti, prve izjave novodošlog trenera zvučale su više frazerski i kurtoazno, no optimistički:

- Vojvodina je za mene veliki izazov i učiniću sve da napravim standardan i stabilan prvoligaški tim koji će osigurati sredinu tabele. Mislim da ćemo uspešno prebroditi smenu generacija budući da smo doveli i u svom pogonu imamo mlade igrače u koje verujem, koji poseduju kvalitet i profila su kakav odgovara mom fudbalskom senzibilitetu...

Kada smo ga posle utakmice sa Slobodom, dakle nakon osvojene titule, upitali koliko je u toj izjavi onda bilo iskrenosti a koliko kurtoaznosti, uozbiljio se i ne trepnuvši rekao:


Igrači jake duhovne snage



- Stojim iza svega što sam rekao, jer znam da svi uspesi u fudbalu počivaju na dobroj selekciji, valjanoj pripremljenosti i uigranosti ekipe, kvalitetnom stručnom radu, drugarstvu i sređenim odnosima u klubu. 

Znao sam da to u Vojvodini postoji i preostalo mi je jedino da nametnem i realizujem svoju fudbalsku filozofiju koja je veoma jednostavna, a i prihvaćena od svih: fudbal je najpre težak i odgovoran rad, pa tek onda igra, zabava, spektakl, radost.

To je igra mnogih zahteva - snage, brzine, spretnosti, pronicljivosti, konstantnog trčanja u oba pravca... 

Za to su potrebni igrači jake duhovne snage, snažnih motiva, igrači bez kompleksa. 

Sve to sam pronašao i ostvario u ovoj sredini, ništa nije slučajno, bili smo najbolji i zasluženo trijumfovali zbog čega smo svi presrećni.

Da je briljantni Šestić najzaslužniji za ovaj uspeh nikog nije potrebno uveravati, baš kao što svi znaju da su stabilnost ekipi davali iskusni Maras i Šapurić te novopečeni reprezentativni par bekova Mijić i Vujačić.

Bitnije od toga, sa stanovišta perspektive kluba i učinjenog iznenađenja, je što se pojavila i afirmisala plejada kvalitetnih mladih igrača koja je celo prvenstvo odigrala bez većih oscilacija.

Kartalija je, recimo, tako uspešno zamenio godinama najboljeg i najpouzdanijeg Zovka da je iznenadio sve, čak i samog Petrovića koji ga je doveo iz trećeligaša Vrbasa.

Saigrači čak tvrde da je bolji od Zovka jer se bolje postavlja i lucidnije misli.

Mihajlović je došao iz još anonimnijeg Borova i odmah pokazao da je i za prvoligašku scenu jak u driblingu, konkretan pred golom i da ima ideje koje se ne roje u glavama običnih fudbalera. 

Uz to imponuje njegova borbenost i sigurnost, šmekersko postavljanje, besprekorno uklizavanje...

Jokanović, dugajlija doveden iz Novog Sada, ko zna koji po redu uspešan "kanarinac" u timu Vojvodine, je čvrst kao stena, dugih nogu, lako se oslobađa živih prepreka, milina je posmatrati šta sve čini sa loptom. 

U njegovoj igri ima šarma, elegancije u pokretu, mnogo šta odigra iz skrivene namere pa se katkad učini i slučajnim, može da trči do prekosutra a ponaša se k’o devojčica. 

Vorkapić je snažan centarfor, prepotentniji no što bi trebalo, ali perspektivniji no što se mislilo kad je dovođen da bude alternativa Joksimoviću, koga je brzo dostigao i potisnuo. 

Punišić je školovan igrač koji toliko zna da mu to katkad i smeta jer se često zaboravi pa čini potez više. 

Savršen tehničar, arhitekta Vojvodinine igre. 

Mijucić - po talentu i znanju odmah iza Šestića, ali se nije "mirisao" sa Petrovićem pa je igrao malo. Šteta i za Vojvodinu i za njega...

Šta još reći u ovim trenucima velikog slavlja podno Petrovaradinske tvrđave kad se uglavnom manje-više sve zna.

Šta, osim da tajni Vojvodininog liderskog avanzovanja i nema: uslovljeno je više kvalitetom i vlastitim radom no slabostima drugih, što će Vojvodina pokušati dokazati i na evropskoj sceni na koju će na jesen izaći kao autsajder, ali ne i bez ambicija, jer tako je bilo i pred početak ovogodišnjeg prvenstva.

Tim stvaran za sutra trijumfovao je danas pa zašto onda i Evropi ne bi pokazao da je sve moguće kad Šele igra kao Pele, a ostali ga tako uspešno slede?!


Junak pobede nad Slobodom (4:2) bio je veteran Miloš Šestić (broj 10), strelac dva efektna
gola, od kojih će onaj drugi (u 62. minutu igre) dugo pamtiti...


... jer takvo fudbalsko remek-delo svojstveno je samo istinskim majstorima, što najbolje
 ilustruju i ove tri faze tog Šeletovog fudbalskog umeća...

... koje je snimio S. Jevtović


Oni su šampioni



Čedo Maras (30 godina), Dušan Mijić (23), Budimir Vujačić (25), Svetozar Šapurić (30), Goran Kartalija (23), Stevan Milovac (27), Siniša Mihajlović (20), Dragan Punišić (23), Ljubomir Vorkapić (22), Miloš Šestić (32) i Slaviša Jokanović (21).

U ovoj sezoni su još igrali: Zoran Mijucić (21), Dejan Joksimović (21), Dragan Gaćeša (24), Milan Popović (26), Željko Dakić (20), Dragan Vasić (26), Zoran Hajdić (20), Jovo Bosančić (19), Ivica Vukov (20) i Zoran Milosavljević (28).

Treneri prve ekipe su Ljubomir Petrović, Josip Pirmajer i Jovan Kovrlija. Uz ekipu su stalno bili dr Vladimir Galetić i fizioterapeut Miša Radivojević.


Miloš Šestić: Najbolji smo, a imamo perspektivu



- Ukoliko se Vojvodina opredeli za kvalitet i trajanje u vrhu moraće da odreši kesu: izmiri obaveze, isplati premije, izdeli stanove...

Nije ga potrebno predstavljati. 

Alfa i omega je Vojvodinine igre, a u ovoj šampionskoj godini je igrao kao nekad, po mnogima kao nikad.

- Rađe bih rekao da sam igrao uobičajeno, jer drugačije ne znam. Bilo je odličnih igara, posve prosečnih, pa i poneka loša. Pratile su me povrede, inače bih igrao i bolje. No, i to govori da naša snaga nije u pojedincu već u celoj ekipi.

- Ipak, šta je bilo najpresudnije?

- Drugarstvo, atmosfera i kolektivni duh cele ekipe gde je svaki pojedinac dao maksimum za ličnu afirmaciju i za plasman ekipe.

- Ovo Vam nije prva titula, a da li je najdraža?

- Jeste najdraža... jer sam bio kapiten, ključni igrač, a sportista sam na zalasku karijere, kada se postaje svesniji značaja ovako velikog uspeha.

Drugo, takav jedan uspeh sa Zvezdom se uvek podrazumeva i nikad mi nije doneo toliko radosti kao ovaj sada kada smo trijumfovali neočekivano, a tako zasluženo i superiorno.

- Očekuje Vas takmičenje u Kupu šampiona, a čujemo da je tim pred rasulom jer klub nema para ni da izmiri dugovanja, a kamoli da zadrži igrače?

- Da, uglavnom svima ponešto duguje, pa i meni, ali se nadam da će, odgovorne strukture grada i Pokrajine sesti ovih dana i dogovoriti se kakvu Vojvodinu hoće. Ukoliko se opredele za kvalitet i daljnje trajanje u vrhu, moraće odrešiti kesu, izmiriti obaveze, isplatiti premije, izdeliti stanove...

U protivnom, ni ja niti mnogi drugi igrači nećemo imati razloga da ostajemo u Novom Sadu, jer ima sredina koje nas i te kako žele. Uveren sam da će pobediti razum i da niko neće dozvoliti da se ovaj tim ospe, a kamoli rasturi.


Trijumf kvaliteta i drugarstva



Najrelevantniji sud o najpresudnijim razlozima koji su dali šampiona svakako da mogu dati najneposredniji akteri tog uspeha - fudbaleri.

Mijić: Drugarstvo među igračima, u stručnom štabu i upravi, te homogenost ekipe u kojoj nije bilo dominantnog pojedinca.

Vujačić: Jaki lični motivi svih, kolektivan duh i stručno vođenje ekipe.

Šapurić: Maksimalno profesionalno angažovanje tokom celog prvenstva, nenadano uspešan bljesak novajlija, standardno dobre igre nas srednjaka, maksimalno korektni i drugarski odnosi među svim strukturama u klubu.

Mihajlović: Najpresudnije je bilo to što smo imali najbolje igrače i najboljeg trenera. Dalje - uspešan spoj iskustva i mladosti, drugarstvo, Šestić kao vođa.

Punišić: Visok kvalitet ekipe, profesionalan odnos igrača, veoma stručan rad, bezgranično drugarstvo u celom klubu i naravno slabosti Zvezde i Partizana.

Jokanović: Fudbal ne igraju imena i zato smo trijumfovali, jer smo se dokazivali, dok su drugi umišljali da su najbolji.

Tanjga: Kvalitet, odsustvo kompleksa prema bilo kom, konstantno visok nivo igara tokom celog prvenstva, drugarstvo i prilično sređeno stanje u klubu.

Gaćeša: Ekipno smo najkvalitetniji, a drugarski najhomogeniji.

FK Vojvodina na posteru Tempa (foto: Bora Vojnović): 
Originalni sken (16 MB / 4906 X 3452) je OVDE


Jovan Smederevac, predsednik kluba: Imamo finansijskih problema



"Slede, po dogovoru, razgovori u Predsedništvu GK SSRNV i Predsedništvu PK SSRNV na temu kako pomoći klubu i pripremiti se za Evropu: izmiriti obaveze prema igračima, urediti stadion, popraviti osvetljenje... "

Iako to u ovoj šampionsko-slavljeničkoj euforiji niko ne ističe u prvi plan, javna je tajna da Vojvodina ima velikih finansijskih teškoća, da skoro svim igračima duguje novac i stanove i da, ukoliko se nešto hitno ne preduzme u vanklupskim strukturama grada i Pokrajine - šampionskom timu preti rasulo.

- Stoga je logično što predsednika Jovana Smederevca, inače kolegu nam novinara, pitamo da li je uprava kluba spremno dočekala osvajanje šampionske titule?

- Klub, a posebno veliki, šampionski, mora funkcionisati što besprekornije, posebno na društveno-sportskom, samoupravnom, stručno-pedagoškom i idejno-vaspitnom radu. I Vojvodina to hoće, ali kako kad, zaista, finansijske nedaće vise kao Damoklov mač nad glavom?

Zasad uspešno rešavamo "tekuće finansijske probleme". Ostaju, međutim, još neizmirene obaveze prema pojedinim igračima. Uprava veruje da će i njih, bar u najvećem delu, uskoro izmiriti!

Neće, međutim, biti novca za kupovinu "zvezda", niti je to naša praksa.

Okrenućemo se bazi: igračima iz druge lige ili međurepubličkih liga, svom podmlatku...

- S obzirom na mnogobrojne kadrovske promene u gradu i Pokrajini, ima li Vojvodina i dalje podršku, u prvom redu finansijsku, uže i šire društveno-političke zajednice kao i udruženog rada?

- Da! Ali, na žalost, pre svega društveno-sportsku, a manje finansijsku jer je i privreda u krizi. Sav teret je pao na entuzijaste iz uprave kluba i oko njega.

Slede, po dogovoru, razgovori u Predsedništvu GK SSRNV i Predsedništvu PK SSRNV na temu kako pomoći klubu i pripremiti se za Evropu: izmiriti obaveze prema igračima, urediti stadion - popraviti osvetljenje, postaviti semafor...

- Igrači hvale upravu i njen doprinos osvajanju titule ali i kažu da će otići ako ne pronađete novac i ne izmirite dugovanja. Mislite li da je ova uprava sposobna da obezbedi opstanak ovog izuzetno perspektivnog tima na okupu i šta će na tom planu uraditi?

- Najpre, da kažem: nema titule bez sjajnih odnosa među igračima, između njih i stručnog štaba, kancelarije kluba i uprave. A oni su, zaista, bili OK.

Najčešće je eksponiran direktor, trener i predsednik, a, u stvari, iza njih se kriju armija vrednih i sposobnih poklonika fudbala i zaposlenih u klubu: od Šuce obućara i knjigovođe Mirka, pa do članova uprave koji bdiju nad pribavljanjem dinara.

Nikao je marketing, pomoćno igralište uz stadion, uskoro otvaramo svoje prodavnice, fri-šop...

Klub je, osvajanjem titule, ponovo "ucrtao" Novi Sad, Pokrajinu, Republiku i celu zemlju na mapu Evrope i šire. 

Interes sponzora to najbolje potvrđuje.

A to je prilika za dodatni dinar, afirmaciju... Jer, fudbal je bio i ostao jedan od najboljih ambasadora naše zemlje.

Niste me pitali, ali dodajem: neka uprava, na čelu sa predsednikom Izvršnog odbora, ostane u senci, ali neka se priča o divnom treneru Petroviću i njegovim saradnicima, direktoru Kosanoviću i, zbilja, divnim mladićima koji su osvojili titulu.

Na upravi je da obezbedi materijalne i druge uslove i da vodi politiku kluba kako prodor Vojvodine u Jugoslovenski i evropski fudbalski vrh ne bi trajao samo jednu godinu.

Tekst: Dragan Pejić, obrada: Yugopapir (Tempo, jun 1989.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)