Sanja Bachrach (& Mario Krištofić): Žalimo što nismo radili omot Partibrejkersima (1985)




Klasične fotografije je bilo previše. Sve te naše intervencije su vodile dalje. A Sanja i ja smo se najbolje sreli u glazbi. Shvatili smo da se ovo što radimo razvija u pravcu sličnom rocku. I postane ti blesavo kad neki dobar bend ima ljigav omot. Normalno je da smo se zaželjeli oprobati u pravljenju omota. Prvo smo radili izložbe na kojima smo htjeli približiti ljudima taj, na neki način nov, vizualni pristup, a omoti su bili jedna od mogućnosti da se tako nešto uradi 

Opravdanost većine domaćih idejnih rešenja za omote ploča često se može dovesti u pitanje. Ili su plod sindikalnih rešenja dizajnera stalno angažovanih od strane diskografskih kuća, koji bez imalo žara otaljavaju svoje obaveze ili su, sa druge strane, rezultat pubertetskih previranja novih bendova koji sami rešavaju izgled ploče. Naravno, često se dešava da dobro zamišljen omot propadne u realizaciji i to zbog traljave štampe ili nedovoljno novca koji se u štampu ulaže, pa se navrat-nanos prelomi neko skromnije rešenje. 

Dodatne probleme dizajnerima omota čine i ego tripovi rock muzičara koji bi obično voleli da budu lepši, ružniji ili dlakaviji nego što to objektivno jesu.

(foto: Bachrach/Krištofić)
Da bi se sve te suprotnosti pomirile i organizovale u dostojanstvenu celinu potrebno je puno talenta, psihologije i umešnosti.

Jedan prilično nov i, rekao bih hrabar pristup u "oblačenju" ploča doneo je bračni tandem Sanja Bachrach i Mario Krištofić iz Zagreba.

Mario je apsolvent filmske kamere na Akademiji za kazalište, film i televiziju, a Sanja na Filozofskom fakultetu studira filozofiju i istoriju umetnosti.

Prvi i dosad najuspešniji omot im je bio za album "Sjaj u tami" grupe Dorian Gray.

- U vrijeme studija - kaže Mario - za ispite sam fotografirao punk modu, što je izazvalo dosta otpora na Akademiji. Sanja se već bavila crtanjem i kad sam ja počeo crtati po svojim fotografijama, njoj se to dopalo... 

Tako smo počeli zajedno raditi. Ja sam radio fotografije, a ona je intervenirala na njima.

- Normalno, fotkao je mene - ubacuje se Sanja.

- Nismo htjeli tip koloriranja fotografija koji se u to vrijeme upražnjavao. Ispalo je da ona kroz boje može bolje izraziti emocije koje se pri snimanju prenose.

Zajednički su radili u laboratoriji, već u tom procesu intervenišući na fotografiji, a zatim je Sanja crtala po njoj tušem u boji. 

Na taj način su njihove fotografije postajale likovni materijal.

A samim tim su dobijali unikate što fotografija ranije nije bila.

Odmah se pojavila struja kritičara koja je njihov rad proglasila kičem, pa su ih u odbranu uzeli teoretičari.

Vladimir Gudec, kustos Galerije studentskog centra kaže:

- Mislim da njihov rad jeste umjetnost zato što odstupa od standardne fotografije, znači sadrži kreativan napor da ga nadraste. Drugo, u sebi ima elemente koji izazivaju estetske reakcije, i to ne one elemente preuzete iz tradicionalne likovne umjetnosti, kao što su zlatni rez i štafelajna kompozicija.



Najbolje smo se sreli u glazbi



Na fotografijama se pojavljuje Sanja svesno varirajući svoj imidž.

Na trenutke izgleda kao pin up lepotica, glamurom ovenčana rock zvezda. Iz fotografija izbija erotika i stil novih generacija.

- Mi radimo na način koji je suprotan Endiju Vorholu - kaže Mario. - On je pravio slike od fotografija, a mi pravimo od fotografija slike.

Naravno, svatko ko nešto radi želi eksperimentirati.

Klasične fotografije je bilo previše. Sve te naše intervencije su vodile dalje. A Sanja i ja smo se najbolje sreli u glazbi. Shvatili smo da se ovo što radimo razvija u pravcu sličnom rocku.

I postane ti blesavo kad neki dobar bend ima ljigav omot.

Normalno je da smo se zaželjeli oprobati u pravljenju omota. Prvo smo radili izložbe na kojima smo htjeli približiti ljudima taj, na neki način nov, vizualni pristup, a omoti su bili jedna od mogućnosti da se tako nešto uradi.

Bilo bi lijepo ilustrirati neki rock časopis.

Sanja: Prvim našim omotom, za ploču "Sjaj u tami" sam jako zadovoljna. Faktički smo ga zajedno radili sa Dorianima, puno pričali, zajedno to planirali, fotkali se.




Jedino smo htjeli naći ljude koji bi radili slova jer tu nismo najbolji. 

No, uglavnom smo ga uradili i kad je Kićo Slabinac u Jugotonu vidio naš rad rekao je da on nikad ne bi pristao na omot na kome nema njegove fotografije. I da je to loše za plasman ploče.

A kad se izvuče unutarnji omot, uz ovaj spoljašnji predstavlja ogromnu fotku koja dobro funkcionira.

Dok je omot za drugi album Dorian Gray prebrzo urađen.

Mario je bio u vojsci, ja sam čekala bebu i nije ispalo najbolje.

Sa Denis & Denis se slučajno počelo radit i to se osjeća na njihovom prvom albumu.

Nismo bili dovoljno slobodni. Omot je varijanta ideje na koju je došao Siniša Škarica, urednik "Jugotona" i to je sve skupa moglo bit bolje.

Omot je možda suviše sladunjav zbog obilja roze boje, ali Marina Perazić je to htjela.

Dok radiš, važan je razgovor sa muzičarima, stiče se bolja predstava o njima, a potrebno je proanalizirati ideje jer nije svaka moguća za dobro izvođenje.

Mi nemamo mnogo sreće sa omotima.

Grupe obično insistiraju na svojoj fotki i to je teško izbjeći. Onda pošalješ omot u štampariju i moliš se da bude uspješan.

Ali u biti smo zadovoljni.



Naglašavaju da je u njihovom radu najvažniji senzibilitet i emocija, a to se jasno očitava u onome što naprave. 

Kao neke vrste uzora u tom senzibilitetu spominju Igija Popa, Selindžera, Huga Prata (autora jednog od najboljih svetskih stripova "Korta Maltezea"), zatim Čarlsa Bukovskog, jednog od najpopularnijih američkih pisaca u Evropi. 



Jasna Zlokić bila bi protiv




(foto: Bachrach/Krištofić)
Mario:  U svijetu slično kao i mi rade Lučiano Kasteli i Salome, ali oni su prvenstveno slikari. 

Iako su dosad uradili samo tri omota za albume (najnoviji "Ja sam lažljiva" Denis & Denis), njihov stil je potpuno definisan i jasno prepoznatljiv. 

Šteta je da još nisu nadmašili svoje prvo delo, čak se poslednjim omotom za Denis & Denis pomalo vrte u krug.

Pored toga radili su plakate, omote za singlove, razglednice, press i video-materijal za Dorian Gray.

Od 1984. godine oblikuju sav vizuelni materijal za cenjenu pozorišnu grupu "Kugla" iz Zagreba.

U okviru toga se pojavljuju na prošlogodišnjem BITEF-u.

Sanja:  Koji put te neki čovjek strašno pofura na rad. Zanimalo bi nas da radimo omot za grupu Beta Centaury i Disciplinu kičme. Žao mi je što nismo radili omot Partibrejkersima, oni nam po furci i senzibilitetu strašno odgovaraju.

A dok su radili svoj omot, nisu imali samokontrole.

Gledamo i omote za knjige. Mnoge dobre knjige su očajno urađene.

Uzimaju se fotke Dejvida Hamiltona ili nekakvi nježni, magloviti mekocrtači što sve skupa nema veze sa sadržinom knjige.

Na žalost, mi smo dosad uradili samo jedan omot za knjigu.

Mario: Kad sam zimus u "Rocku" vidio fotografiju Marine Perazić, koju je uradila Zorica Bajin-Đukanović, bio sam vrlo zavidan.

Sanja: Nama treba puno toga da se poklopi da bi sa nekim radili. Kaj ćemo mi napravit sa Splitom 85. Doduše imali smo super fotku sa fantastično koloriranom ženskom koja je blijeda, štrkljava u smiješnoj mornarskoj majici sa šeširom od plastične kese... 

I to je snimljeno na nekoj modnoj reviji na kojoj je sve kič postavljeno. 

Mačka je stajala kraj nekakve palme i to je moglo funkcionirat sa ironičnim pomakom. 

Ali da smo to donijeli u "Jugoton" došla bi na primjer, Jasna Zlokić i rekla da je protiv.

Razgovarao: Petar Janjatović, obrada: Yugopapir (Rock, maj 1985.)



Sanja Bachrach: Zašto smo nezadovoljni omotom ploče "Ja sam lažljiva"? Zaribali su ga u štampi. Boje su ušljive i ljigave, vjeruj, nisu bile takve. Slova na naslovnoj strani albuma su bila odlična, ali su ih očajno izrezali. A zadnju stranu su krivo okrenuli. Marina gleda gore, a trebalo je ustranu. Jako smo ljuti, ali pomoći nema.

Mario Krištofić (& Sanja Bachrach): Soba. Četiri bela zida... (1987)


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)